Sava centar, Beograd, 5. april

Samostalno ali druželjubivo nastavljajući iza bučnih i spektakularnih vrhunaca Leb i sol, gitarista iz Skoplja Vlatko Stefanovski sve češće prirodno svodi svoje nastupe na akustično muziciranje u malim postavama, ostajući miljenik koncertne, vremenom ne samo rokerske, publike u Srbiji. U svim pojavljivanjima lako rasprodaje Sava centar, pa je logično da najnoviji "paket" u kome je Vlatko zvezda ujedno bude i udarni program IV beogradskog Guitar Art Festivala. U skladu s rastom ovog sve privlačnijeg i razgranatijeg festivala, široka publika s ulaznicama od 400/500 dinara napunila je SC i bučno odobravala sve što je prepoznavala.

Od saradnje na albumu Kruševo (M. A. Records, 1988), Miroslav Tadić i Vlatko Stefanovski ne samo da su počeli međusobno da liče nego su se i svirački/stilski približili jedan drugom – Tadićev "izlazak" iz stroge tzv. klasike i dijaspore/gastarbajtovanja u SAD sada sadrži i manje flamenka, a Stefanovski više koristi najlon-žice itd. (Uzgred, preporučljivo je slušati i tandemski zapis Live in Belgrade, One Records, 2000.)

Njihov akustični duet u "Balkanskim varijacijama" bio je proširen mladim Teodosijem Spasovim, bugarskim majstorom na kavalu (starinskom duvačkom instrumentu ovog poluostrva), preteklom iz muzički ne baš upečatljivog projekta Balkan Horses Band. Koliko je Spasov osvežio i obogatio nastup svojim zvukom toliko je zapao i u virtuozne egzibicije tipa "Kaval govori" ili "Džimi Hendriks kavala", od kakvih se Vlatko srećom izbavio.

No, suštinski problem "Balkanskih varijacija" jeste što su to varijacije koje su sami njihovi autori/izvođači unapred osudili na uravnilovku. Primera radi, svima nama drag trio John McLaughlin–Paco De Lucia–Larry Coryell (ili Al Di Meola), čija su gostovanja u Beogradu pre gotovo četvrt veka ušla u legendu, svoj kvalitet zasnovao je na susretu i preplitanju bar dve vrste muzike, dakle na razlikama izvedenim na istim ili veoma sličnim instrumentima. Stefanovski, Tadić itd. sve češće izvode jednu te istu muziku, tu nerazlučivu makedonsko-bugarsko-južnosrpsku mešavinu ("Ko nas spoji?!"… umesto "Ko nas, bre, rastavi?"). Lepo, nema primedbi, ali nedostaje dinamika, gubi se na zanimljivosti.

Primer mogu da budu i naši/gastarbajterski: nekadašnji neformalni ansambl Balkan Impressions džez bubnjara Lale Kovačeva, ili noviji Koreni pijaniste Bojana Zulfikarpašića, sa kojima je Stefanovski takođe učestvovao. U oba slučaja stvaralački naboj imenovanih muzičara vodio je te postave pravo napred, a ne u varijacije/tapkanje u mestu. Prošle subote, međutim, u SC tokom više od dva sata koncerta s par biseva bivalo je i dosadno, osim ne baš malom delu publike koja ne bi da se smara onim "šta je kompozitor hteo da kaže?" i koja će uvek bodriti brzoprsti unis pre nego bilo koje drugo aranžmansko rešenje.

Biser večeri bila je Vlatkova slajd-tačka … Ovčarče, a ostalo uglavnom beše svejedno je l’ Donke, Jovanke il’ neko treće ženče ozvučeno raspar-ritmovima.