Ratni grom protiv Iraka koji je mesecima pretio iz gustih diplomatskih oblaka doneo je perverzno olakšanje jedino vojnicima na terenu. Jedino oni nisu bili iznenađeni ultimatumom koji je američki predsednik Džordž Buš uputio svom kolegi u Bagdadu: da se čisti zajedno sa svojim sinovima ili će ga odatle ukloniti njegova vojna sila. Oštre debate u UN-u za četvrt miliona američkih i britanskih vojnika ionako su odavno bili samo buka u pozadini. Na dan kada je američki predsednik Džordž Buš objavio ultimatum iračkom predsedniku Sadamu Huseinu, posmatrači UN-a na iračko-kuvajtskoj granici već su bili spakovali svoje kofere, ali je prazninu iz Katara pohitao da popuni glavnokomandujući američkih oružanih snaga general Tomi Franks. "Došao sam da ih pogledam u oči", kratko se general obratio novinarima pre nego što je obišao vojsku. Očigledno je bio zadovoljan onim što je imao da vidi. Upitan kako se oseća pred početak rata, general je odgovorio: "Sjajno."

"Kakvo olakšanje, napokon se nešto dešava", izjavio je za "Njujork tajms" kapetan Endrju Vales, pripadnik Treće pešadijske divizije.

UBRZANjE: No, posmatrači UN-a nisu jedini koji su na dan objave ultimatuma spakovali kofere. Pripadnici Prve divizije marinaca, čiji su pripadnici zaduženi da predvode pohod na Bagdad, brižljivo su spakovali svoje stvari i napustili bazu Matilda usred kuvajtske pustinje. Prema prizoru koji su ostavili za sobom, nemaju nameru da se tu uskoro vrate. Za to vreme su kuvajtski zvaničnici opsedali američke vojne zvaničnike ne krijući veliki strah od iračkih raketa i napada radi odmazde. Pripreme za rat ubrzano su tekle s obe strane granice. Iračani su nekoliko dana pre ultimatuma pomerili rakete arabil-100 u okolinu Basre. Za utehu Kuvajćanima, na terenu su i češki i nemački eksperti za hemijsko oružje čiji je zadatak da neutrališu posledice eventualnog napada na Irak oružjem za masovno uništenje.

Prva američka vojna meta biće Basra, gde Amerikanci očekuju da će ubrzo proveriti tačnost tvrdnje svog predsednika da će rat protiv Iraka biti oslobodilački. Ukoliko ih tamo, kako očekuju, umesto puškama građani dočekaju ovacijama i belim zastavama, Amerikanci će se osetiti bliže ostvarenju drugog cilja – da rat bude žestok, ali kratak i da, nakon pada Basre, "majka svih bitaka", koja će se voditi oko Bagdada, bude znatno lakša.

Ali, kad oružje jednom zagrmi i kada se na bojno polje spusti gusta "ratna magla", kako je to lepo opisao jedan stari vojni mislilac, malo šta teče po planu. Kao što je malo ko sumnjao da će se 250.000 američkih i britanskih vojnika mirno vratiti u svoje baze nakon višemesečne vojne vežbe po kuvajtskim i katarskim pustinjama, tako niko ne treba da sumnja da će irački režim učiniti sve da zagorča pobedu svom neuporedivo nadmoćnijem neprijatelju. Sadam Husein je za odbranu Basre zadužio svog najlojalnijeg saborca Ali Hasana al Madžida, poznatijeg kao "hemijski Ali", jer je 1988. nervnim gasom i iperitom usmrtio više hiljada iračkih Kurda na severu zemlje. Upravo zato vojni analitičari strahuju da će Sadam Husein iskoristiti Basru kao mamac za britanske i američke vojnike kako bi "hemijski Ali" na njima mogao da isproba hemijsko i biološko oružje. Basra je Amerikancima važna i zbog toga što se u blizini nalazi veliko naftno nalazište, a SAD se nadaju da će britkom akcijom sprečiti Sadama Huseina da zapali većinu glavnih izvora ovog nalazišta. Ukoliko Basra padne bez mnogo žrtava, za američkim i britanskim vojnicima u grad će ući i konvoj humanitarne pomoći za stanovništvo, koje je već iskusilo rat na svojoj koži, s obzirom da su iračka vojna postrojenja oko Basre već odavno meta američkih i britanskih aviona. Pa čak i da napad hemijskim ili biološkim oružjem, zašta je zadužen "hemijski Ali", bude predupređen i da grad zaista bez mnogo prolivene krvi padne u ruke Amerikancima i Britancima, oni ne bi trebalo da očekuju izlive oduševljenja. Mnogima su sveže u pamćenju gorke uspomene na iskustvo kada su šiiti poverovali svojim zapadnim saveznicima tokom rata u Zalivu i krenuli u pobunu protiv Sadamovog režima. Tada su ostavljeni na cedilu, baš kao i Kurdi na severu zemlje, na milost i nemilost iračkog vođe. Odmazda za drskost bila je strašna.

PSIHOLOŠKI RAT: Takođe, naporedo s vojnim operacijama SAD su ubrzavale i psihološki rat koji vode svim sredstvima. SAD preko radio programa na arapskom emituju poruke građanima da američke i britanske vojnike prihvate kao svoje oslobodioce, da im pruže utočište ukoliko se neki od njih izgubi i da odbace Sadama.

Iako Bušovo obraćanje naciji nigde u iračkim medijima nije emitovano niti prepričavano, Iračani su imali dovoljno znakova da otkriju šta im se sprema. Svako imalo imućan spakovao je porodicu i krenuo put Jordana, a Bagdad je odmah nakon Bušovog ultimatuma napustilo više hiljada građana. Ostali, koji nemaju kud da odu, panično pokušavaju da prodaju sve što će im u slučaju rata biti suvišno i da za novac koji dobiju kupe lekove, vodu i upotpune zalihe hrane. Od oko hiljadu stranih novinara koji su se do sada vrzmali po Bagdadu, u glavnom gradu ostalo ih je manje od stotinak. Većina ih je u strahu da Sadamu Huseinu ponovo padne na um zamisao koju je želeo da sprovede 1991, tokom rata u Zalivu. Tada je, naime, naredio hapšenje svih zapadnih državljana, među njima najviše novinara, rešen da od njihovih tela formira živi zid, ali se u poslednjem trenutku predomislio. Milioni drugih neće imati luksuz ove dileme. Oko glavnog grada prava armija tinejdžera primorana je da kopa rovove i pri tom peva iz sveg glasa stihove, kao iz neke morbidne dečje pesmice: "Ovo liči na rov, ali ja kopam Bušu grob".

NEPOZNANICE: Iako je i jedna i druga strana do samog početka rata brižljivo čuvala od javnosti ratne planove, jedno je odavno izvesno: da je Sadam Husein za svoju poslednju liniju odbrane izabrao prestonicu, gde ima šanse da se održi neko vreme jer se ispod grada nalazi čitava mreža podzemnih laguma i skloništa koju su mu tokom rata protiv Irana pomogli da izgradi američki i nemački stručnjaci. Irak je nakon Bušovog ultimatuma podeljen na četiri ratne zone, čija je odbrana poverena ljudima u koje Sadam Husein ima najviše poverenja, među njima i obojici svojih sinova, Kusaju (36) i Udaju (39).

Dve nepoznanice odlučiće ishod bitke za Irak. Postoji mogućnost da će američke i britanske snage naići na znatno slabiji otpor u zemlji. Osiromašena Sadamova vojska otkazivala je poslušnost i tokom rata u Zalivu, suočena s nadmoćnijim neprijateljem. Od tada je prošlo mnogo godina i za to vreme su SAD usavršile svoju tehnologiju, ali je Sadamov arsenal opustošen, a moral vojnika i oficira znatno poljuljan. Iako se zna da ovaj rat neće ličiti na onaj u Zalivu 1991, i ovde će se SAD najviše oslanjati na napade iz vazduha. Ali, za razliku od 1991, većina projektila biće "pametna", što omogućava veću preciznost i manje civilnih žrtava. Iračani im se u tome mogu suprotstaviti sa oko 2000 tenkova, mahom ruske i kineske proizvodnje (T-72, T-62, T-59), sa oko 3800 oklopnih vozila, jedva 250 višecevnih raketnih bacača ali i četrdesetak raketa zemlja-zemlja. Međutim, ovoga puta Amerikanci su spremni da pokrenu ozbiljan broj kopnenih snaga i da otvore drugi front sa severa, gde očekuju pomoć Turske.