Da li ste i vi primetili poplavu TV spotova koji reklamiraju državu? I to ne u vestima, nego u EPP blokovima pre i posle vesti. Gotovo svako ministarstvo, institucija ili događaj imaju svoju reklamu. Sve se reklamira – od novih novčanica, preko upisa u škole do građevinskog zemljišta. Ali, ne morate biti stručnjak za marketing pa da znate da je TV spot samo vrh ledene sante – samo majušni deo tzv. marketing miksa. Ono što mu prethodi su: kvalitet samog proizvoda, cena, ambalaža, distribucija, ljudi koji pružaju uslugu… Džaba vam reklama ako proizvoda nema u radnjama ili ga ima, ali vam opadne kosa kad pokušate da je ofarbate šamponom na čiju ste reklamu naseli.

Kada sam svojevremeno odjavljivala telefon u Njujorku, ljubazna službenica mi je rekla da nema potrebe da dolazim na šalter – biće dovoljno samo da joj izdiktiram novu adresu na koju će mi poslati račun. Prenerazilo me je toliko poverenje u mene – na osnovu čega veruje da je neću slagati? Nije pomoglo ni to što sam joj objasnila da odlazim u zemlju kojoj su upravo uveli sankcije i ukinuli plaćanje sa inostranstvom – svejedno je tražila samo adresu. Telefonska kompanija, koju sam i odabrala zato što mi se dopala reklama, stvarno je ispunila moja očekivanja. I naravno da sam se potrudila da pronađem način da iz Beograda platim račun – kao što sam i u javnim govornicama uvek naknadno ubacivala novčiće kad god bi me ljubazni glas obavestio (ali tek pošto završim razgovor!) da sam pričala više nego što sam platila i da me mole da stavim još koji cent u automat. Nekako nisam mogla da ne uzvratim na toliko poverenje u građanstvo.

Ako mislite da to kod nas ne bi prošlo, setite se samo kako smo se svi brzo doveli u red kad su se pojavili privatnici u gradskom prevozu – kako smo odjednom postali fini i kulturni u finim i kulturnim autobusima, kako se nismo gurali i kako niko nije pljuvao po podu. Očas posla smo bili kao Zapad gde možete da vratite robu samo zato što vam se više ne sviđa (a oni vam vrate pare), ili da imate vozačku dozvolu bez fotografije i da se zaposlite samo na osnovu podataka koje ste sami napisali jer nikome ne pada na pamet da biste mogli da lažete. "Sve je u poverenju", kao što reče Narodna banka. A kako se to poverenje gradi?

Prošlog meseca su mi isključili telefon jer sam zakasnila da platim račun. A kada sam ga platila, trebalo mi je deset dana da se izborim za ponovno uključenje. Stigla sam i do šefa Bore i direktorke mu Nade, ali su svi imali ideju da me vaspitaju i iz dana u dan odlagali su da urade ono što im je posao (i što će mi naplatiti kroz naredni račun) sa objašnjenjem: sledeći put platite na vreme pa nećete imati ovakvih problema. (Sapatnici sa šaltera su me čak i savetovali da ne urgiram jer "to posebno iznervira službenike pa namerno neće da vas uključe"!)

Onda je logično što na bilbordu piše: ?lati ?orez! Država nema ideju da mi persira. Ni na šalteru ni u reklami. A i zašto bi kad me ne poštuje.

Ne, stvarno, kome se obraćaju ovim ?lati ?orez. Deci i tinejdžerima? Jer, samo njima možete reći: igraj za život, ili: povinuj se svojoj žeđi! Da li to onda znači da živimo u tako bogatom društvu da su nam i deca poreski obveznici? Ili da je država prešla na per tu sa svima nama? Što mi ne sluti na dobro – jer kad policajac pređe sa mnom na "ti", znam koliko je sati. Ako će država da nastavi da se intimizira sa mnom, očekujem da sledeći bilbord bude još prisniji. Na primer: ni kod babe nema džabe! Ili možda nešto lokalnije, neki izraz iz preferansa (svaka dama se jaše, osim adutske) ili neka mangupska pošalica: tipla pa tikla.

A o kreativnoj igri sa znakom pitanja umesto slova P mrzi me i da pišem. Zar stvarno misle da su se samo školovani ljudi obogatili i utajili porez? I obratno: zar zaista misle da je onima koji se jesu obogatili i duguju porez važna informacija da će se od tih para graditi škole i bolnice?

I na kraju, čemu uopšte reklamirati plaćanje poreza. Kao da imam izbora? Kao da mogu da registrujem auto ukoliko nisam donela potvrdu da sam namirila porez? ?ardon, ?orez.

Do sledećeg čitanja oli as adežda ilenković.