Intervju – Danilo Ćurčić

Foto: Medija centar

Ako smo mi sve ovo saznali, šta je tek mogla država da pronađe

"Država se potpuno povukla, prepustila Linglongu da uradi šta hoće, tu mislim i na ove selidbe ljudi – oni nisu obavešteni, ne znaju o čemu se radi, njih strpaju u kombi i voze nekuda… Država je zapravo pokazala da za velike investicije neće poštovati apsolutno ništa, čak ni postojeće standarde koji suštinski nisu toliko visoki"

Kako za "Vreme" kaže Danilo Ćurčić, programski koordinator Inicijative za socijalna i ekonomska prava A11, iz pasoša vijetnamskih radnika u koje su oni imali uvid, našli su da su radnici imali redovne vize i zaključene ugovore o radu, ali da ugovori o radu nisu u skladu sa našim zakonom.

"To je ugovor o radu, bez datuma potpisivanja, koji važi 12 meseci i koji kaže da ako ga ne ispuniš, moraš sam da platiš kartu za povratak. U tom ugovoru je propisano da imaš 26 radnih dana mesečno, 12 dana godišnjeg odmora, dakle, nije u skladu sa našim zakonom, niti je na srpskom jeziku, iako se radi o pravnom licu koje je registrovano u Srbiji, oni su ogranak stranog pravnog lica. Ono što je tu u pitanju jeste – kako je to prošlo pored naših institucija", kaže Ćurčić.

"VREME": Ko je tu trebalo da reaguje?

DANILO ĆURČIĆ: Pošto je u pitanju upućivanje stranaca, tu je procedura pred Nacionalnom službom za zapošljavanje, potom prijava stranca, gde su oni zapravo bili prijavljeni na adresi na kojoj nisu bili, barem neki od njih. Oni su prijavljeni na adresi na kojoj su sada, to je taj kamp za kineske radnike, a zapravo su bili sa druge strane industrijske zone, nekih 300-400 metara odatle, u napuštenim barakama u koje su samo ubačeni kreveti. Potom inspekcija rada – zastrašujuće je ovo što kaže Ministarstvo – saopšti da je to najkontrolisanije gradilište u Srednjem Banatu. Ako je tako, onda je prosto neverovatno da ništa od ovoga nisu utvrdili. Mi smo u subotu videli ljude koji idu na gradilište u gumenim papučama i čarapama. Dobili su šlemove zelene boje, da se razlikuju od Kineza, ali zaštitnu opremu plaćaju iz svog džepa, odnosno, odbija im se od plate. Mnogo tu stvari ima koje su u suprotnosti sa domaćim propisima, tako da je potpuno neverovatno ako je ovo zaista najkontrolisanije gradilište.

Srbija je potpisivala međudržavne sporazume koji isključuju domaće zakonodavstvo, da li postoji mogućnost da je i ovde to slučaj?

To bi bilo u suprotnosti sa Ustavom. Čak i da je to sve tako, postoje međunarodni ugovori i razne konvencije koji obavezuju ovu državu da državljani i sva lica na njenoj teritoriji koja se nalaze pod njenom jurisdikcijom imaju neki minimum garantovanih prava. Ovi ljudi to nisu imali, niti to još uvek imaju.

Tek se planiraju i počinju ogromni infrastrukturni radovi u Srbiji. Da li to znači da će biti još ovakvih slučajeva?

Mislim da je ovo uvod u moguće promene domaćih propisa, a sa druge strane i nastavak, dalju eroziju bilo kakve zaštite radničkih prava. Pod krinkom privlačenja stranih investitora dešavaju se neverovatne stvari, koje su neprihvatljive na svakom nivou. I zato tolika odbrana u vezi sa vijetnamskim radnicima i Linglongom – ne samo zbog investicije, nego što mi se čini da je to uvod u nešto još šire. Zašto to sada ne bi prošlo i nekom drugom ko dođe sa investicijom od 801 milion evra? I ta priča "mi ćemo raditi da dovedemo strane investitore bez obzira na sve" što se stalno govori i da ćemo uvek dati za dolar više u odnosu na region – šta nam je donela? Ovdašnje investicije uglavnom ne donose nikakve nove tehnologije.

Šta će takvo stanje doneti za ovdašnje radnike? Što sad neki ovdašnji poslodavac ne bi mogao da kaže: "Aha, pa vidiš, kako mogu ovi, mogu i ja"… Nađe neku siromašnu opštinu, gde ljudi nemaju izbora…

Da, to se prenosi na širi plan, i mislim da je i to opasnost, uz sve ovo o čemu smo pričali – da će na opštem planu ovo da utiče ne samo na strane radnike, ne samo za strane investitore, nego generalno. Onaj ko hoće da zloupotrebi, da radno eksploatiše ljude, njega je baš briga za sud javnosti. A ako je dovoljno blisko povezan sa političkim donosiocima odluka, zašto ne bi mogao da radi isto? Mi smo u subotu prisustvovali potpuno nestvarnim scenama – nismo imali mogućnost pristupa tom hotelu "Ečka", koji ima javnih sadržaja, ima restoran, ima kafić. Zašto ne mogu da popijem kafu u kafiću? Drugo, tu postoji jedan javni park, dakle, otvoren za javnost. Ali, kad smo mi pokušali da uđemo, nama to nije dozvoljeno. Sve se to pravda time da je privatan posed. Država se potpuno povukla, prepustila Linglongu da uradi šta hoće, tu mislim i na ove selidbe ljudi – oni nisu obavešteni, ne znaju o čemu se radi, njih strpaju u kombi i voze nekuda… Država je zapravo pokazala da za velike investicije neće poštovati apsolutno ništa, čak ni postojeće standarde koji suštinski nisu toliko visoki.

Da je ovo neka druga država, šta bi bio redosled koraka nakon što se ovako nešto sazna? Naravno, problem je što se uopšte i desilo, ali, eto, recimo da niko ništa nije znao?

Trebalo je da mi ni ne čekamo prilog na N1, nego onog momenta kada je VOICE objavio tekst, policija je odmah trebalo da reaguje, da zajedno sa tužilaštvom uđe u taj kamp. Govorimo o 400 radnika, kako je moguće da se ništa nije dogodilo? Policija se pojavila prošlog ponedeljka, prošetala se kroz kamp i otišla. Sutradan je došao Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima, prošetao se, pričao na kineskom sa nekim ljudima i otišao. Mi suštinski ne vidimo da se nešto dešava, da je neko uzeo da identifikuje ljude… Sada su im vraćeni pasoši. Zašto nije tu Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima da individualno razgovara sa svakim i da utvrdi šta se dešavalo, da proveri dokumentaciju, da proveri poslodavce? Ako smo mi mogli brdo dokumentacije da iskopamo, vezano i za kompanije koje su ih poslale, i za uslove rada, uz ogromnu razliku u raspoloživim resursima kojima raspolaže država u odnosu na nas. Mene niko ne može da ubedi da država nije u stanju to da uradi.

A kako tumačite medijski "preokret" u izveštavanju o ovoj temi?

To je deo cele mašinerije. Sve je počelo prošlog utorka, sa RTS-ovim prilogom. "Politika" je potom preuzela sa "oprečnim stavovima" na naslovnoj strani, pa je Tanjug pustio lažnu vest, pa se onda pojavio Pink. U međuvremenu je i Zaštitnik građana dezavuisao stvari, a kao kruna svega pojavljuju se predsednica vlade i predsednik Republike koji potpuno banalizuju celu priču, a za sve to vreme državni organi ne rade svoj posao. Ti ljudi unutra su prestrašeni, zbunjeni, daju im se neki papiri da ih potpisuju, papiri koje ništa ne razumeju, ne znaju jezik… Potpuno su prepušteni sami sebi i aktivističkim grupama koje pokušavaju da im pomognu.

Iz istog broja

Muzička industrija – U susret trećoj godini pandemije

Rasprodaja autorskih prava

Uroš Mitrović

Intervju – Livaj Tekofski, tur menadžer

Ljudima su potrebni koncerti

Stevan Ristić, Jelena Jorgačević

Kultura sećanja

Još jednom o Vukovaru

Milica Čubrilo

Trgovina ljudima – Radna eksploatacija

Izrabljivanje bez granica

Radmilo Marković

A magyarok Szerbiában

Az avantgárd és a népi kultúra között

Vladimira Dorčova Valtnerova

Mađari u Srbiji

Između avangarde i narodne kulture

Vladimira Dorčova Valtnerova

Ekologija i ekonomija

Zlatna groznica u zaštićenim područjima prirode

Miodrag Marković, BIRN

Intervju – Ditrih Jenš, izaslanik odbrane u nemačkoj ambasadi u Beogradu

Ujedinjena Evropa treba da ima zajedničke oružane snage

R.V

Uloga stranih ambasada u srpskoj politici

Neko na travnjak, neko za sto

Slobodan Georgiev

Intervju – Zdenko Tomanović, advokat

Kod nas vladaju moćni ljudi a ne pravo

Zora Drčelić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu