Obećavaju mi, odnosno prete, da ću drugi put dospeti u Aušvic. Ali neće ovoga puta da me osude na smrtonosnu robiju, naprotiv: hoće da me proglase besmrtnim. Svaka meni čast, ali baš da me zanavek povezuju sa najvećim i najubitačnijim koncentracionim logorom u kome se nimalo časno osećao nisam?

Da li bi bilo uživanje postati besmrtan, a da su mi svi najdraži umrli? Nalaziti nova društva? Živeti u nekakvim budućim vremenima? Da ne budu samo još gora od ovih mojih. Hvala, baš i ne bih. Doduše, nisu me bili ni pitali da li želim da odem da doživim kako je biti zatvorenik u tom Aušvicu. Da sam imao izbor, svakako bih rekao: hvala, neću, toliko radoznao baš i nisam.

Aušvic je postao vanvremenski sinonim zla. Ali ni bivši predsednik SAD Barak Obama nije baš tačno znao šta je to i gde se to nalazi. Izjavio je da je njegov deda-ujak oslobodio Aušvic. Naravno da nije. Taj logor je oslobodila Crvena armija. Obamin deda-ujak učestvovao je kao seržant u oslobađanju koncentracionog logora Buhenvald, na brdu Etersberg povrh Vajmara. Upoznao sam tog prijatnog čikicu na jednoj večeri u hotelu Elefant povodom godišnjice oslobođenja logora.

Šta se stvarno događalo u Aušvicu? Odgovor bi bio dugačka priča, mnogo je knjiga o tome napisano. Njih proučavati baš i ne predstavlja neko uživanje. U Aušvicu je život izgubilo oko 20.000 ljudi iz Jugoslavije, najviše Jevreja i Roma. Kada je 1947. otvoren Državni muzej Aušvic-Birkenau, ponuđeno je svim zemljama iz kojih je bilo zatvorenika da osnuju nacionalne paviljone sa postavkama o svojim žrtvama. Jugoslovenski je otvoren 1963, dopunjen je bio 1988. Izložba je naglašavala borbu antifašista, istinskih heroja, u stranu su bile gurnute sudbine Jevreja i Roma kojih je bilo daleko više od boraca-junaka. Posle raspada Jugoslavije Hrvatska je predložila da se ta postavka ukine, što je i učenjeno. Dogovori o novoj zapeli se već na tome ko će i u kom procentu učestvovati u finansiranju.

Zemljama bivše Jugoslavije svejedno je dodeljen prvi sprat jedne zgrade, prizemlje je dobila Austrija. Ona je o svom trošku renovirala celu zgradu, pa i prvi sprat. Nova izložba o pritvorenicima iz bivše Jugoslavije mogla je da se useli u renovirane prostorije, ali one kao opšta nacionalna bruka postjugoslovenskog prostorra zevaju prazne.

Austrija, iz koje je bilo procentualno najviše nacističkih ubica, sebe tu predstavlja kao Hitlerovu “prvu žrtvu”. U blizini je mađarska izložba koja oplakuje svoje žrtve, a svojata i nas koje je njihova žandarmerija pohapsila u okupiranoj Bačkoj i strpala u vozove za Aušvic. Pored ostalih i mene.

Novost u ovoj otužnoj priči jeste da je američka fondacija Herrmann Family Trust odlučila da finansira novu jugoslovensku postavku, i angažovala poznatog izraelskog arhitektu Danijela Libeskinda da koncipira izložbu. Libeskind je profesor brojnih univerziteta, pored ostalog Jejla, sagradio je i Jevrejski muzej u Berlinu.

Predstavnica američke fondacije Mirna Herman krenula je u glavne gradove postjugoslovenskih zemalja i dobila saglasnost da se počne sa izradom postavke. U Beogradu je postigla dogovor sa ministarkom za kulturu i informisanje Majom Gojković. O spretnosti gospođe Herman govori da je uspela da oko bilo čega dobije saglasnost svih država proisteklih iz pokojne Jugoslavije.

Ona me je posetila u Beogradu zajedno sa izraelsko-američkim profesorom Henrijem Lustigerm-Talerom, koji mi je objasnio ideju postavke i zatražio moj pristanak i saradnju. Predviđeno je da ogromne fotografije 12 preživelih logoraša budu okačene na zidovima, a ispod njih jednočasovni intervjui s njima koje posetilac može da sluša na jednom od šest jezika na koje će biti prevedeni. Ja bi trebalo da budem jedan od tih dvanaestoro.

Pre neki dan sam dobio bocu krokana, to je posebno belo vino sa Bisernog ostrva na Tisi. Baš ga volim. Iz Beča su mi poslali originalnu zaher tortu upakovanu u drvenu kutiju. Ako doživiš duboku starost, imaš decu, unuke i praunuke, to je retkost i za čoveka koji je mirno proživeo svoj život i treba da uživa u svakom trenutku. A ako si pre toga bio u tom prokletom Aušvicu, uživaš desetostruko u njima, u vinu, u torti, i uobražavaš da si to nekako zaslužio.

Ako se ostvari da se slikom i rečju vratim u Aušvic zahvaljujući upornosti gospođe Mirne, biće to drugi put. Prvi put sam doveden iz Novog Sada 27. maja 1944. i bio tamo do 6. juna, kada sam prebačen u Buhenvald. Drugi put umalo da me odvedu pravo u gasnu komoru: bio sam na listi da se već 28. septembra vratim u Aušvic, ali su me spasli zamenivši moj logoraški broj sa brojem meni nepoznatog zatvorenika koji je već bio nasmrt bolestan. Sada bih, dakle 2022, konačno trebalo po drugi put da stignem u Aušvic, unapređen u besmrtnika. Iskreno rečeno, beležim to sa ironičnim osmehom. Neću saznati da li će to moje potomke i njihove savremenike zainteresovati za moje vreme zla.