Kada se nekada u budućnosti, sa tzv. vremenskom distancom, bude vrednovala dugogodišnja vladavina Aleksandra Vučića, verovatno će zaključak biti da se radilo o beskrajnoj kupovini vremena, o godinama u kojima se u politici ništa suštinski nije dešavalo jer je politika kao takva i ukinuta. Ako poraziš i poniziš sve suparnike – koristeći celokupni korpus nedozvoljenih sredstava i udaraca ispod pojasa – i one iz vlastite stranke, i one iz koalicione vlasti, i opoziciju, ako ukineš dijalog u društvu, medije pretvoriš u masovne ubice, sprdaš se sa ideologijama, obesmisliš državni poredak, logično je da sve gubi značenje i smisao, da se sve pretvori u lošu beskonačnost, u beskrajnu i beskrajno dosadnu televizijsku monodramu, u kojoj je glavni junak šmirant, koga bi, da nije hipnotisana, publika najurila i iz merošinskog Doma kulture. Osim toga, tu je i sistematska proizvodnja pratećih kvazidogađaja i populističkih narativa kojima je smisao da slude građane i javnost i odvuku im pažnju od sopstvenog života. Tu su, naravno, i dvorske intrige koje se prepričavaju po kafanama.

U pozadini igrokaza ipak se nešto dešava, a to je preraspodela društvenih resursa, što je eufemizam za straobalnu pljačku koja će mnogim naprednjačkim potomcima omogućiti život na visokoj nozi, bilo u zemlji, a realnije – u inostranstvu. To inostranstvo neće biti Rusija, dabome.

I to je, budimo realni, jedini cilj Vučićeve politike, uz naravno samu vlast, odnosno što duže održavanje na vlasti. Kao što je jedini cilj njegovih partnera / poslušnika i sa desne i sa leve strane političkog spektra, da u toj preraspodeli zgrabe koji dukat.

Kada se sagleda Srbija u ovih deset godina i kada se, recimo, uzmu parametri i rezultati evropskih integracija kao nešto na osnovu čega možemo da pratimo ukupna politička i društvena dešavanja, videćemo da se u međuvremenu nije desilo zapravo ništa, osim što se okrećemo u krug, napravimo korak napred, pa dva nazad. Bez obzira ko je premijer ili “važan ministar”. Održano je hiljadu okruglih stolova i konferencija, potrošene silne pare za jačanje institucija, a uporedo sa tim je jedan čovek, potpuno neprikriveno, bahato, stavljao i stavio sve institucije i svu moć u svoje ruke. I mnogi su se pravili da to ne primećuju. Sve u svemu, niti Srbija ima ozbiljnu nameru da postane deo Evropske unije, niti Zapad na to ozbiljno računa, bar ne u bliskoj budućnosti. Neće se Srbija okrenuti ni Rusiji, bar ne više nego što je to sada slučaj, jer bi i to bio potez koji bi potencijalno ugrozio Vučićevu vlast. A on takve poteze ne donosi, već se drži maksime da će najmanje pogrešiti ako ništa ne uradi.

Politika u Srbiji se pretvorila u beketovsko čekanje nekoga koji nikada neće doći. Dok prolaze godine pored nas, ovde neki povazdan čekaju: čekaju, recimo, da Vučić reši problem Kosova, da zagalopiramo, samo što nismo, u pravcu Evrope, da se uvedu sankcije Rusiji… Neki, sa druge strane, opet, čekaju da Vučić zajedno sa Putinom objavi rat zapadnom svetu i “denacifikuje” region, sa ovom neverovatno “snažnom, hrabrom i naoružanom vojskom” koju imamo. A zajedno, posle izbora, i jedni i drugi mesecima čekaju da saznaju ko je koalicioni partner naprednjaka, ko će biti premijer, ko je dobio kakvu funkciju… Jer, predsedniku – je li – treba vremena da povuče mudre šahovsko-kadrovske poteze na polzu Srbije. Ovo poslednje na kraju, na koncu zakonskih rokova, i dočekaju, ali zapravo kome je bitno ko će koju funkciju da fasuje osim samim budućim premijerima, ministrima i državnim sekretarima. Moći će da tu funkciju stave u svoj CV, moći će da namire svoje bližnje, određene interesne grupe, do određene mere, ali nijednu iole važnu odluku svakako neće moći da donesu bez befela sa Andrićevog venca.

BRNABIĆ POSLE PET MESECI PROMIŠLJANJA

U CV-u Ane Brnabić će, čudnim spletom okolnosti, stajati da je ona premijerka sa najdužim stažom u Srbiji obnovljenog višestranačja, ukoliko na ovom mestu izgura do januara 2024. godine, a po svemu sudeći – hoće. Uspela bi da prestigne i čuvenog Mirka Marjanovića, koji nam se zakačio na kosti punih šest i po godina tokom devedesetih. Nesumnjivo da je Marjanović morao oko mnogo čega da se konsultuje sa porodicom Milošević, ali nikada nije sebe toliko ponižavao kako to, sa razumevanjem, radi aktuelna premijerka. Nije morao da Slobi smišlja i izgovara osnovnoškolske panegirike.

Šta reći o njoj posle svega? Neki su, na početku mandata, verovali da ona ipak neće pristati da bez pogovora obavlja najrazličitije nečasne poslove po Vučićevom nalogu, ali su se tu prevarili. Bez političkog utemeljenja, pokazala se vernijom predsedniku od mnogih njegovih dugogodišnjih stranačkih kolega. I nadalje neće donositi nikakve odluke, izjave će koordinirati sa kabinetom predsednika, biće tu da zbunjuje mase i međunarodnu zajednicu, te da se društvene mreže sprdaju sa njom…

Advokat Božo Prelević iz Skupštine slobodne Srbije smatra da je Ana Brnabić idealni premijer za autoritarnog predsednika koji se ne obazire na zakone i ustav. “Boljeg premijera, u toj njihovoj varijanti funkcionisanja države, nije moguće naći. Ona se fenomenalno ne pita za posao koji obavlja. Pojedine Vučićeve ministre ćemo možda i zapamtiti po nekakvim političkim potezima, ali nju i većinu drugih ministara nećemo upamtiti ni po čemu”, kaže Prelević.

Koliko znamo, danas u Evropi postoje dva gej-premijera. Jedan stoluje u Luksemburgu, zemlji u kojoj su dugo već ozakonjeni i istopolna bračna zajednica i njeno pravo na usvajanje dece. Druga, Ana Brnabić, baš nešto i ne stoluje, ali je ipak formalno premijerka u zemlji u kojoj ne postoji niti registrovano istopolno partnerstvo, niti bračna zajednica, a kamoli pravo na usvajanje dece. Ona je premijerka u zemlji u kojoj se iz godine u godinu uvećava nasilje nad pripadnicima LGBT populacije, a zabranjuje se i njihov protest. Čak se, uz kontrolu države, organizuju srednjovekovni skupovi čiji je pravi cilj da se javno obeleže i po mogućstvu spale pripadnici seksualnih manjina. Od 2017. godine ona ništa nije uradila za manjinsku zajednicu kojoj pripada, a neće to učiniti – možete se kladiti – ni do 2024. godine, do kada će milošću predsednika biti premijerka. Sa druge strane, ta prava je na neki način sebi prigrlila. To mnogo govori i o Srbiji, i o Brnabićki. O teatru apdurda i beščašća u kojem živimo.

Vučiću je trebalo skoro pet meseci mudrovanja i konsultovanja logaritamskih tablica da zaključi da je Brnabićka bila dobra premijerka i da bi tu funkciju mogla da obavlja još dve godine, do 2024. Zašto baš 2024? Najverovatnije zato što će se tada održati redovni lokalni i pokrajinski izbori u Srbiji, pa će, po običaju, biti raspisani i republički. Oproban recept za naprednjačku pobedu glasi: izbori na svim nivoima, združena medijska kampanja, nosilac liste Aleksandar Vučić, izborni menadžment koji podrazumeva sve nepravilnosti ovoga sveta… Ali, onda to znači da se Vučić neće ni povući sa mesta predsednika SNS-a, kako bi mogao da bude nosilac liste? Neki kažu da ne mora da znači, da on može biti nosilac liste i ovako. Kao da on drži do forme.

MILOŠE, KADA ĆEŠ UHAPSITI VUČEVIĆA?

Da bi monodrama bila zanimljivija, Vučić je u igru ubacio i Miloša Vučevića, gradonačelnika Novog Sada, kao mogućeg premijera. Tribine su se tresle, da li će pobediti Ana ili decenijski prvi čovek prestonice Vojvodine, čovek koji je svoj grad opustošio, proizveo bezbrojne afere, udružio se sa kriminalcima i nasilnicima, organizovao paravojsku da tuče demonstrante, od jednog relativno pitomog grada napravio balkansku mehanu i pritom imao veoma loše izborne rezultate na proteklim parlamentarnim izborima… Ali sve to što nama izgleda kao mana nekome možda deluju kao vrlina, pogotovo ako se uzme u obzir da Vučević u oštroj konkurenciji snishodljivaca uvek pobedi u foto-finišu, te da je dugogodišnji prijatelj i poslovni partner Andreja Vučića i cele vladajuće porodice. Vučevića ćemo gledati u ulozi premijera od 2024. godine ako se predsednik u međuvremenu ne predomisli, odnosno ukoliko se Novosađanin dobro “uvežba” na mestu potpredsednika vlade i “važnog ministra”. I šta će se promeniti kada Vučević postane premijer? Neće ništa, naravno. Još jedna beznačajna ličnost imaće premijersku funkciju u svojoj biografiji.

Potpredsednik Narodne stranke i istaknuti novosadski opozicionar Borislav Novaković kaže da je avanzovanje Vučevića deo pomenutog teatra apsurda i beščašća. “Pored potpredsedničkog mesta u vladi, Vučević bi, s obzirom da je pravnik, mogao da bude ministar pravde ili policije. To znači da bi bio u kontaktu sa predmetima i postupcima koji se tiču kriminalnih aktivnosti lokalne vlasti Novog Sada u vreme njegovog gradonačelnikovanja. Dakle, treba samog sebe da procesuira. Mogao bih, pomalo cinično, ali ne bez pravnog osnova, da mu postavim pitanje: Miloše, kada ćeš uhapsiti Vučevića? On je reprezentativni izdanak uspešnog SNS-ovca. Sve mane je pretvorio u vrline: prosečnost, poltronstvo i ćutologiju”, kaže Novaković u razgovoru za “Vreme”.

Profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Dušan Spasojević tvrdi da je pojava Vučevića na velikoj nacionalnoj političkoj sceni pre svega posledica slabe kadrovske strukture SNS-a. “Vučević je prepoznatljiv u javnosti, a sigurno je da neko ko živi u Valjevu ili Beogradu ne prati novosadsku politiku i ne zna da iza njega ostaje veliki broj afera u Novom Sadu. Setite se da je pre četiri godine Vučić isto tako izvukao Nedimovića iz Sremske Mitrovice, pa se govorilo da će on biti premijer. Konstantno traga za novim kadrovima, a sada su mu pogotovo potrebni kada je Đurić otišao u Vašington, a Nebojša Stefanović je odbačen. Osim toga, za mejnstrim naprednjačkog kandidata Vučević je mnogo prihvatljiviji na mestu premijera nego Ana Brnabić”, kaže Spasojević.

NAGLAŠAVANJE VUČIĆEVE MOĆI

Spasojević tvrdi kako je odavno postalo uobičajeno da, posle izbora, do krajnjih granica čekamo informaciju ko će činiti Vladu Srbije, ali je delovalo da će ovoga puta zbog spoljnopolitičkih okolnosti stvari ići brže. Ali, to je bila varka. “Cilj odugovlačenja je jasan: da se dodatno naglasi Vučićeva nadmoć i da se svi kandidati, bilo iz bivše bilo iz sadašnje vlade, drže pokorni, na tihoj vatri, da im se da do znanja odakle dolazi njihova politička moć i kome treba da budu zahvalni. Dakle, u pitanju je unutarstranačko ili disciplinovanje unutar vlasti. Vučiću istovremeno uopšte ne smeta što nemamo vladu, čak se čini da se on u tim situacijama najbolje oseća i snalazi”, kaže Spasojević u razgovoru za “Vreme”.

On dodaje da na sastav vlade imaju uticaj i međunarodni i domaći faktori, koji pokušavaju da u skladu sa svojim interesima nešto nametnu kao rešenje, ali je potpuno jasno da oni nisu ti koji su uticali na višemesečno odugovlačenje. “Takvih uticaja ima i u drugim državama, pa se sastav vlade dogovori u roku od dve nedelje ili pet dana. Odmah nakon izbora smo znali raspored mandata, a razgovori o vladi su počeli mnogo pre nego što su se završili izbori u Velikom Trnovcu”, kaže on.

SADO–MAZOHIZAM UNUTAR SNS–a

Novaković smatra da Vučićevo beskrajno odugovlačenje pored unutarstranačke i unutrašnjopolitičke ima i spoljnopolitičku logiku i poruku. “Unutarstranačka logika je prilično banalna, ali čvrsto funkcioniše od osnivanja SNS-a. Naime, kod većine u SNS-u prevladava stav da izbore ne dobijaju oni kao organizacija nego Vučić kao neprikosnoven politički autoritet. Iz tog uverenja je nastao i sado-mazohistički odnos Vučića i njegove stranke, sadržan u logici: Vučić je sve, a mi smo ništa! Bitku unutar stranke dobija onaj koji pokaže više snishodljivosti, poltronskog ponašanja i želje za potčinjavanjem. Onaj koji izgubi živce ili loše sameri svoje mogućnosti i ambicije, kao Nebojša Stefanović – ispada iz igre”, kaže Novaković.

Na unutrašnjopolitičkom planu, prema Novakoviću, Vučić “mrcvarenjem i besomučnim rastezanjem” političkog procesa dovodi koalicione partnere u potpuno inferiornu poziciju. “Tako oni u pregovorima prihvataju ono što im Vučić ‘pokloni’, a ne ono što bi oni hteli. Na spoljnopolitičkom planu on učvršćuje ‘strani faktor’ u uverenju da je vučićocentričan sistem neokrnjen i da svako rešenje podrazumeva isključivo njegovu arbitražu. Što njima veoma pojednostavljuje komunikaciju. Tako su svi na svoj način zadovoljni i zadovoljeni, a mi kao društvo tonemo u propast”, kaže Novaković.

POLITIČKI MARKETING

Ekspert za komunikacije Đorđe Trikoš u razgovoru za “Vreme” kaže da Vučićevo oklevanje nije nužno imalo veze sa tim ko će biti premijer, uprkos tome što je javnosti tako predstavljeno. Odluka je, po njemu, verovatno već ranije donesena.

“Pominjanje samih imena Ane Brnabić i Vučevića moglo bi da bude deo standardnog političkog PR-a. Predsednik, inače, voli da eksploatiše navodnu neodlučnost u svakodnevnoj komunikaciji sa javnošću. Na taj način on daje sebi dovoljno vremena da svaku odluku medijski dobro pripremi i tako izvuče politički maksimum iz nje. Odluka o raspodeli ministarskih mesta je verovatno bila značajnija. Iza kulisa su se odigravale igre moći, pregovori, nagodbe, a kako bi resori bili podeljeni tako da minimizuju političke pukotine u dolazećem periodu”, smatra Trikoš.

OROČENO DO 2024. GODINE

Spasojević kaže da oročavanje vlade do 2024. sigurno ima veze sa činjenicom da se te godine održavaju redovni lokalni i pokrajinski izbori. “SNS ne bi smeo da ih pusti bez istovremenih nacionalnih izbora i tzv. sinergetskog efekta jer je to za njih rizično. Mogu da izgube nešto malo lokalnih samouprava, što bi za njih bilo mnogo, čak i tragično. Ipak, ne mora da znači da se Vučić neće povući sa čela stranke, on sebi uvek ostavlja više mogućih opcija. Ako ne bude parlamentarnih izbora, on može za dve godine da drugu osobu postavi na mesto premijera, a opet nekoga na mesto predsednika stranke”, smatra Spasojević.

Novaković, pak, smatra da oročavanje znači samo dve stvari: novu koaliciju ili nove izbore. “Sa Anom Brnabić do 2024. godine i Milošem Vučevićem posle toga, Srbija je, sportski rečeno, dobila ‘dvojac sa kormilarom’. Brnabićka i Vučević su tu da veslaju, a kormilar Vučić će odrediti broj zaveslaja, maršutu, pravac, deonice i odredište”, kaže on.

Potpredsednik Narodne stranke, međutim, kazuje da nas, kao posledica rata u Ukrajini, očekuju “dve traumatične godine nestašica, inflacija i sveopšta nestabilnost”. I zato je Vučićeva ideja da 2024. godine proširi koaliciju sa, kako reče, “odgovornim” strankama koje se nalaze “u centru, malo levo i malo desno”. “Tim potezom će u najtežim okolnostima pokušati da uvuče deo opozicije u vlast. Namera mu, naravno, nije da podeli vlast, nego odgovornost i tako dodatno izblamira opoziciju u okolnostima koje čine nemogućom uspešnost vlasti. U Vučićevo povlačenje sa čela SNS-a ne verujem. On može formalno da se povuče sa mesta predsednika partije, ali suštinski Vučić je kao duh Hamletovog oca i još dugo će lebdeti nad strankom i opredeljivati sve ključne odluke”, kaže Novaković.

Trikoš takođe smatra da lokalni i pokrajinski izbori mogu igrati važnu ulogu u oročavanju mandata Ane Brnabić jer je “poznato da spajanje republičkih i lokalnih izbora omogućuje vladajućoj stranci da izvuče maksimum na izborima”. “Oročavanje se, međutim, ne dešava prvi put, a cilj bi, pored veće kontrole nad ministrima, mogao da bude i obezbeđivanje prilike za promenu strukture vlade u situaciji kada poraste nezadovoljstvo javnosti životnim standardom. Sa tim je povezano i pitanje potencijalnog povlačenja Vučića sa čela partije. On bi se sa čela stranke mogao povući ako shvati da Srbiju neće zaobići ozbiljniji ekonomski izazovi. U slučaju da prevagne očekivanje kako će Srbiju ozbiljnije da pogode globalni ekonomski problemi, blagovremenim izmicanjem sa pozornice on bi mogao da kod javnosti kreira osećaj da su problemi počeli nakon što se povukao sa čela stranke ili čak zato što se povukao sa njenog čela, čime bi ublažio nezadovoljstvo sobom samim i omogućio priliku da razvije ‘svežu’ političku alternativu. Sama Srpska napredna stranka bi u tom smislu u velikom bila kolateralna šteta potrebe da se nađe političko rešenje u uslovima kada nezadovoljstvo šireg građanstva nezadrživo raste”, kaže on.

PRVI BEZBEDNJAK DAČIĆ

Oni koji su verovali da će se Vučić naglo okrenuti Zapadu i uvesti Rusiji sankcije istovremeno su verovali i da Socijalistička partija Srbije, kao Moskvi bliska stranka, neće biti u novoj vladi. Ispostavilo se da su, kao i obično, pogrešili, a Dačić je čak postavljen na važno mesto koordinatora službi bezbednosti.

“Postavljanje Dačića na važno mesto koordinatora službi bezbednosti je još jedna packa Nebojši Stefanoviću i nagrada za Dačića za sve ono što je uradio proteklih godina. Vučić u Dačića ima više poverenja nego u čitav niz funkcionera SNS-a. Dačić je još jednom potvrdio svoj politički značaj, pokazao da je mačka sa devet života i da ga nikada ne treba otpisati. Što se tiče Dačićevog bliskog odnosa sa Moskvom, sasvim je sigurno da ovo postavljenje znači da se spoljna politika Srbije, u smislu okretanja ka Zapadu, neće promeniti, ili da će ta promena biti duga i postepena. Ipak je nezahvalno komentarisati preraspodelu vlasti na liniji Rusija–Zapad dok ne vidimo ko će sve biti ministri, kako će proći, recimo, Aleksandar Vulin ili Zorana Mihajlović”, zaključuje Spasojević.

Božo Prelević, međutim, smatra da će Dačićeva uloga na tom mestu biti samo formalna i da je u pitanju privid da je SPS dobio važnu funkciju. “Jedini koordinator tajnih službi otkako je Tomislav Nikolić postao predsednik pa do danas, a tako će biti i ubuduće, jeste Aleksandar Vučić. Dačića će da preporuči tako što će prvom čoveku SPS-a službe bezbednosti dostavljati samo nebitne informacije ili informacije koje već može da pročita u novinama. Vučić neće dozvoliti da do njega dođe bilo šta što bi moglo da bude plod neke ucene u budućnosti. Bezbednjaci će na najvažnije sastanke i na razmenu informacija dolaziti isključivo kod predsednika Srbije”, smatra Prelević.

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira National Endowment for Democracy. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.