Tradicija
Tkaljina priča od šara
Pirotski ćilim, brend Srbije, kandiduje se za Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalne baštine čovečanstva. To je jedini ćilim s dva lica, bez krajeva vunice koja visi na naličju. Smatra se da su čuvarne i štedljive Piroćanke smislile posebnu tehniku nevidljivih završetaka kako bi, kad se ishaba jedna strana, okrenule drugu, očuvaniju
Pre nekoliko dana, a u vreme prvog Sajma ćilima, Pirot je pokrenuo proceduru kojom će kandidovati pirotski ćilim za Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Bila bi to peta vrednost iz Srbije upisana na ovoj Listi, posle porodične slave (2014), tradicionalne narodne igre – kola (2017), pevanja uz gusle (2018) i zlakuskog lončarstva (2020).
Osnovno što treba da se zna o pirotskom ćilimu je sledeće: jedinstven je u svetu zbog (redosled nije bitan) kvaliteta vune, načina bojenja vune, tkanja na vertikalnom razboju i zbog šara, a tkaju ga isključivo žene. Svoje umeće prenose na mlađe kako bi se sačuvalo.
SVILORUNE OVCE
Pirot se nalazi na najkraćem putu između istoka i zapada, u jugoistočnoj Srbiji, na obali Nišave pod Starom, Vlaškom, i drugim planinama što je važno za razvoj jedinstvenog ćilimarstva. Naime, zahvaljujući geografskim uslovima, stočarstvo je u ovom kraju bilo izuzetno razvijeno. Specifična vrsta ovaca, krivovirska, nastala ukrštanjem domaće i sjeničke ovce koju su gajile pridošlice, davala je svilenkasto runo za ćilime. Turci su iskoristili taj potencijal i 1869. godine otvorili u Pirotu fabriku za preradu vune, te organizovali masovnu proizvodnju ćilima. Najbolje predivo se dobijalo od svilorunih ovaca čija vuna još nije strižena, pa je svetla, mekana i fina, tako da su ćilimi od takve vune bili mekani, tanki i lagani, i izuzetno trajni.
Pirotski ćilim se tka isključivo na vertikalnom razboju, a svi drugi na horizontalnom. Ovaj pirotski razboj ima dva poprečna i dva vertikalna valjka. Na njemu može da se tka ogromni ćilim, širine preko četiri metra, a na horizontalnom se tka iz delova. Koliko je poznato, najveći razboji napravljeni su povodom venčanja kralja Aleksandra Karađorđevića 1921. godine i krštenja prestolonaslednika Petra Drugog Karađorđevića naredne godine. Za venčanje je poručen ćilim kvadratnog oblika, sa stranama od po sedam metara, a za krštenje ćilim dimenzija šest puta jedanaest metara.
Za osnovu tkanja koristi se prirodna bela vuna, jednostruka, a za potku – višebojna i dvostruka. Tka se tehnikom klečanja: šare se tkaju raznobojnim nitima koje se provlače ispod i iznad osnove. Obično bez uzorka tkalje rade uz pesmu i razgovor, po sećanju, i retko pogreše u broju žica iako ima vrlo komplikovanih šara, za koje uvek treba odvojiti različit broj žica. A ako i pogreše, onda je to namerno, protiv uroka. Kad se ćilim izatka, osnova se preseče a njene niti se zavežu u rese dužine 15 do 20 centimetara sa jednim čvorom ili više njih. Završeni ćilim se rasprostre po podu, poprska vodom, a metlicom se očiste vunene dlačice.
Pirotski ćilim je jedini ćilim s dva lica, bez krajeva vunice koja visi na naličju. Smatra se da su čuvarne i štedljive Piroćanke smislile posebnu tehniku nevidljivih završetaka kako bi, kad se ishaba jedna strana, okrenule drugu, očuvaniju.
Sve do druge polovine 19. veka koristile su se prirodne, biljne boje. Njihovo spravljanje bilo je najveća tajna koja se prenosila samo u okviru najuže porodice. Priča se da su se Bugari ženili devojkama iz bojadžijskih porodica ne bi li saznali recept, ali uzalud. Zna se samo da su biljke potapane u kišnicu i da su se jedino uvozili prirodni krmez i čivit zbog crvenovišnjeve i modroplave boje. Zna se da su bile potrebne i neke alhemičarske veštine.
Izborom boja i šara ćilimarke su izražavale svoje emocije i misli. Šarama su davale simbolična imena: ptica, jelen, kornjača, šumica, sveto drvo, crkva, puška, riba, top… Njima su pričale o svom životu. Utkana ruža pričala je o devojci, žaba o njenoj sreći, češalj o čistoti, cveće o veselju, drvo o bogatstvu, a grožđe o teškoj brizi, ptica na grani o žalosti… Verovalo se da ornament kola ima magijsku moć da daje snagu i štiti od svakog zlas. Isto značenje imao je i motiv “pet pera”. Pet crta, ljiljana, pera. Kad se pet kolutića poveže sa dve crte, dobije se oblik krsta čiji se krajevi završavaju kolutićima. Ovaj simbol ima snagu duplog čara pošto su u njemu sjedinjeni staro paganstvo i novo hrišćansko verovanje.
SENZACIJA U PARIZU
Da su pirotski ćilimi bili veoma cenjeni i skupi i ranijih vekova, otkriva zapis poznatog austrijskog putopisca Feliksa Kanica iz avgusta 1871. godine. Tada je bio na pirotskom panađuru, tronedeljnom pirotskom vašaru, i zapisao da su pirotski ćilimi ozbiljna konkurencija azijskim proizvodima. Zna se da je tom prilikom Kanic video ćilim Jelene Rabadži, najpoznatije pirotske tkalje, namenjen za salon nekog stambolskog paše, ukrašen mustrama u svetlim bojama. Bio je izuzetno skup – 650 pjastera, što je, grubo računajući, oko 100 evra.
Najveći tadašnji kupac pirotskih ćilima bila je Turska, a najveći izvoznik bila je trgovačka firma sa najdužom tradicijom “Pirotski ćilimi – domaća industrija braće Garotić”, osnovana još 1869. godine. Oni su, na primer, neposredno nakon osnivanja isporučili hiljadu serdžada za verske potrebe vojnika turske vojske. Njihova godišnja zarada od izvoza bila je sto hiljada dinara.
Važan momenat u istoriji pirotskog ćilima je otvaranje Pirotskog ćilimarskog društva 1886. godine. Pirot je tada već devet godina bio u srpskoj vlasti, a izrada ćilima je bila osnovna privredna grana. Održavale su je ćilimarke, čija zarada nije bila dovoljna i za život i za nabavku vune i boje. Vlada u Beogradu je obratila pažnju na njih tek kad je u inostranstvu primećeno da je kvalitet njihovih ćilima opao. Nekako baš u to vreme Vladi je stigao i dopis Srpskog poljoprivrednog društva o niskim nadnicama u ćilimarstvu, uz molbu da im se pomogne nabavkom vune i postojanih boja koje su, napomenuto je, izuzetno važne po kvalitet ćilima. Tom prilikom, predloženo je i da se osnuje asocijacija koja bi okupila ćilimarke. Njihovi predlozi su prihvaćeni, a iz državnog budžeta izdvojeno je po 5000 dinara za 1886. i 1887. godinu.
Krajem 1886. godine kad je osnovano, Pirotsko ćilimarsko društvo izlagalo je na prodajnoj izložbi u Beču, a naredne godine u Budimpešti. Za Svetsku izložbu u Parizu 1888. godine ministar poljoprivrede im je savetovao da spreme što veći broj raznovrsnih proizvoda, da boje budu prirodne, a da “mustre što potpunije odgovaraju sadašnjem našem ukusu, bez mešanja evropskog ukusa”. Te godine, srpski paviljon bio je prekriven tepisima, što je među posetiocima bilo više nego primećeno i hvaljeno. Iz Pariza, Društvo se vratilo sa zlatnom medaljom. Na Svetskoj izložbi 1900. godine, opet u Parizu, dve tkalje su sve vreme tkale na razbojima, što je bila posebna atrakcija.
U Milanu 1906. godine prodali su sve ćilime za tri dana izložbe i zaradili 3500 dinara, a naredne godine na Balkanskoj izložbi u Londonu prodali su ćilime u vrednosti od 19.000 dinara. Štampa je zabeležila da “u Queen’s Palace pirotski divni ćilimi slave neopisive pobede! Englezi se dive i čude!”
Od 1902. godine rade pod pokroviteljstvom kraljice Drage, supruge Aleksandra Obrenovića i zovu se Pirotske ćilimarske zadruge. Zahvaljujući zaštitnici, Zadruga je dobila 50.000 dinara iz državne blagajne. Od tog novca uspeli su da učlane samo 180 tkalja od 5000 koliko ih je tada bilo u Pirotu!
Između dva rata Zadruga je imala filijale u svim većim gradovima Srbije, ali i u Londonu i Ženevi. U tom periodu osvojili su oko pedeset međunarodnih nagrada, a prosečno su godišnje proizvodili oko 12.000 kvadratnih metara ćilima.
Poslednjih godina prošlog veka zabeleženi su sledeći podaci: u “Ponišavlju”, preduzeću za proizvodnju ćilima, tepiha i prediva, zaposleno je 18 ćilimarki koje su godišnje proizvodile 320 kvadratnih metara ćilima.
U ovom veku, situacija je bolja, sigurno i zato što je 2009. godine pirotski ćilim zaštićen u Zavodu za intelektualnu svojinu. Mediji su 2011. izvestili da je Ministarstvo odbrane naručilo dva pirotska ćilima kako bi ih koristilo prilikom postrojavanja Garde i dočeka visokih stranih delegacija. Ćilime je izatkalo osam tkalja Zadruge “Damsko srce” za dva meseca, kako bi ih uručili Ministarstvu za Dan državnosti Srbije. Na ćilimima je bila specifična i vrlo zahtevna šara “medaljon”, koja znači napredak i priznanje države. Prilikom uručenja narudžbine, tkalje i opštinari Pirota poželeli su da njihovi proizvodi krase, na primer, naše ambasade. S obzirom da se pirotski ćilim smatra brendom Srbije, smatrali su da bi im tamo i bilo mesto.
Ove subote, kao što je rečeno, u Pirotu je počeo sedmodnevni Prvi sajam ćilimarstva. Gradonačelnik Vladan Vesić je zadovoljan učinjenim rezultatima. “Imali smo nekoliko tkačkih kolonija na Staroj planini na kojima smo ugostili veliki broj ambasadora. Zaštitili smo geografsku oznaku porekla, pomogli udruženja koja se bave očuvanjem starih zanata i mislim da smo ipak očuvali ćilimarstvo. Vlada Srbija otkupljuje ćilime, poklanja. Ćilim je postao protokolarni poklon Vlade, kabineta predsednika Srbije, Ministarstva inostranih poslova. Cilj nam je da svaka ambasada Srbije u svetu ima pirotske ćilime”, rekao je medijima gradonačelnik Pirota i dodao da osim što rade ćilim za Hilandar, biće urađene i replike najlepših ćilima iz zbirke Muzeja Ponišavlja.