Mozaik

Povodom knjige

ZMAJEVI U OČIMA UMETNIKA: Ilustracije Boba Živkovića

Kad su zmajevi kao ljudi

Evropske bajke tvrde da su zmajevi loši momci, da imaju najmanje sedam glava i noge kao žaba, ali i da ponekad zaliče na ljude, da s njima imaju neraščišćene račune, ali i da koliko god da su strašni, ne mogu da budu strašniji od ljudi

Kada je završio postdiplomske studije književnosti, Rastislav Durman je tri puta pokušao da napiše magistarski rad. Prijavio temu, počeo da radi sa mentorom, prikupio građu, a onda je hitno trebalo nešto drugo snimiti ili napisati, pa je teza otišla u fioku. Ubrzo se ispostavilo da će biti iskorišćene u lutkarskoj seriji Guska Barbara i njena baka Kata (posle koje je objavljena knjiga Barbara, Kata i dva čuda jedna), a zatim i nedavno za Laguninu ediciju tematskih zbirki bajki. Kolika će edicija da bude, ne zna se, u julu su izašli Zmajevi, zmajke i zmajčad, a u pripremi je zbirka bajki o vešticama koja se zove One tete što na metli lete, rukopis o đavolima je gotov (Koji je đavolu vrag?), a o divovima je na pola puta.

Zmajevi su se nametnuli kao prvi pošto je Durman u Slovačkoj za tamošnji javni servis napisao i režirao TV film za decu Kad dođe zmaj. Zmaj je u toj bajci bio okamenjen, a oživeo je od muke, kada je video šta se radi sa prirodom, kojoj je čuvar.

Zmajevi koji se pojavljuju u bajkama pomenute zbirke, kaže Rastislav Durman, nisu takvi.

Zmajeve iz Srbije, na primer, ocenjuje kao “dobre momke koji se nose sa alama i njihovim gradonosnim oblacima”, s tim što njih nema u knjizi Zmajevi, zmajke i zmajčad. “Ne zato što bajki o zmajevima zabeleženih u Srbiji nema ili nisu lepe – i ima ih, i lepe su, nego se pretpostavlja da su poznate čitaocima”, a njegova namera je bila da se predstave tekstovi koji su novi. Zbog toga kao izvori za ovu zbirku evropskih bajki o zmajevima nisu uzimane ni one narodne bajke koje su sakupili i preradili braća Grim ili Andersen, već se tragalo za građom za koju se pretpostavlja da do sada na srpskom jeziku nije bila dostupna.

Za razliku od srpskih, kaže Durman, “zmajevi u evropskim kulturama su uglavnom loši momci, često zla i okrutna bezlična stvorenja kojima je dozvoljeno da čine nepočinstva, ali samo da bi junak mogao da ih pobedi, pa da onda dugo i srećno živi sa princezom koju je spasao”. Negde im se, ipak, dozvoljava da imaju poneku specifičnu crtu ličnosti koja će ih učiniti zanimljivijim i bližim čoveku. Tako, na primer, “u mađarskoj bajci Zmajev bakarni zamak zmaj će biti velikodušan i hteti da pomogne, u grčkoj Konj, jorgan i kovčeg velikog zmaja biće naivan, u nemačkoj Zmajev rep kukavica, ali ih to neće spasti srećnog kraja u kome sreća sledi junaku, a njima, u najboljem slučaju, mogućnost da pobegnu negde na kraj sveta. Otkrivamo i da su zmajevi vrlo familijarna stvorenja, da u braku mogu da budu papučići (Čarobno jaje iz Ukrajine) ili da imaju veoma ljudski odnos sa svojom bakom (nemačka bajka Zmaj i njegova baka).”

Evropski zmajevi ne izgledaju onako kako smo navikli da ih viđamo u Diznijevim filmovima, ili nalik Šmaugu u Hobitu. Na primer, estonski zmaj, navodi Durman, “ima telo koje liči na bika, noge kao žaba, rep ko u zmije, dugačak skoro dvadeset metara. U Turskoj zmaj nije zmaj ako nije višeglav i ne shvata se ozbiljno ako nema bar sedam glava. U Grčkoj bajci nije eksplicitno kazano, ali iz konteksta se da zaključiti da je zmaj potpuno čovekolik. Negde se zmajevi i ne opisuju, kaže se ‘strašan’, pri čemu se čitaocu ostavlja da zamisli šta je za njega strašno. Negde ni to, pa se ili podrazumeva da čitalac zna kako zmaj izgleda, ili mu je na volju da ga izmašta kako hoće.”

Jedan od obaveznih izazova svakog sastavljača zbirke bajki su verzije – samo u Francuskoj zabeležene su osamdeset i četiri verzije Ivice i Marice, a u Evropi više od par stotina. Zato, “kada kažem ova nam bajka dolazi iz te i te zemlje, to ne znači da je zbilja odande, nego da sam u knjigu uvrstio verziju koja je tamo zabeležena. Neke od bajki koje je Vuk pronašao na domaćem terenu i zabeležio ih kao srpske, mogu se prepoznati i u drugim kulturama. Zla žena, na primer, je isto to, samo malo drugačije u jevrejskoj bajci Ortakluk sa Asmodejom, čija je verzija zabeležena još u vavilonskom Talmudu, a znamo da je on nastajao između 500. i 1200. godine. Priča o zloj ženi i đavolu gotovo na isti način kao kod nas izgleda u Rumuniji i u Bugarskoj, a postoji i španska verzija gde đavo beži sa carskog dvora ne zbog žene, nego zbog tašte koja se zove Tia Pia.”

Drugi izazov su motivi koji se stalno ponavljaju. Rastislav Durman kaže da se “u knjigu mogu uvrstiti dve ili tri bajke sa istim početkom, recimo kralj šalje princa ili princezu da traže bračnog druga jer bi voleo da postane deda dok je još živ. To je jedna rečenica i neće smetati čitaocu, ali kada trećinu ili četvrtinu bajke čini potera u kojoj begunci uspevaju da pobegnu tako što će se pretvoriti prvo u pšenicu i žeteoca, onda u crkvu i kaluđera, pa na kraju u vodu i ribu, onda u knjizi ima mesta samo za jednu verziju. Isti motivi koji se ponavljaju nalaze se u celom evropskom korpusu bajki, što govori da su bajke starije od onoga što zovemo evropskim narodima, pretpostavlja se da je većina njih nastala u vreme kada se indoevropska jezička grupa delila na istočnu i zapadnu, što je, otprilike, bronzano doba. Istraživanja univerziteta u engleskom Durhamu otkrila su da se motiv đavola i kovača koji prodaje dušu može pratiti nekih šest hiljada godina unazad, a četiri ili pet hiljada godina bajke koje danas znamo kao Čarobni pasulj ili Lepotica i zver.”

Treći izazov je geografija i pitanje koliko mi uopšte znamo o kineskoj, indijskoj, kulturi Maja ili kulturi australijskih Aboridžina, osim onoga što smo slučajno pokupili na časovima geografije u srednjoj školi ili iz medija, i da li su tri ili četiri izvorna pisca iz tih kultura dovoljna da razumemo kontekst u kome se život tamo odvija. A kako bez razumevanja konteksta nema ni razumevanja bajki, priređivač se uhvatio linije manjeg otpora i bavio samo onim bajkama koje su evropske.

Da ljudi i zmajevi imaju neraščišćenih računa, a da ljudi to nisu zaboravili, navodi Durman, “svedoče jermenska bajka Zmladić i Suncokletnik i engleska Odvratni crv iz Spindelstonske jaruge. U engleskoj bajci, kada maćeha veštica hoće princezi pastorki da jako naudi i pretvori je u nešto zaista gadno, pretvara je u zmaja. Zmladić je napola zmaj, napola čovek, i to je trebalo da bude strašna kazna za njegovog cara koji se usudio da ne bude ljubazan prema nebesima.”

Međutim, sudeći po jednoj slovačkoj bajci koja nije ušla u zbirku, objašnjava priređivač, ljudi nisu bolji od zmajeva. “U njoj se jedna udovica toliko zaljubi u zmaja da u celoj bajci rođenom sinu radi o glavi, samo da bi dokazala zmaju kako njega voli najviše na svetu. Ili u pomenutom Zmajevom bakarnom dvorcu gde junak nema nameru zmaju da vrati njegov rođeni dom, nego kuje zaveru da bi ga zadržao. Uostalom, imamo to lepo rečeno i u romanu Pola kralja Džoa Aberkrombija. Kada glavni junak hoće da ispriča priču nevaljaloj majci Gundring, a ova pita ima li u njoj zmajeva, dobija odgovor: sva zlodela koja nam budu potrebna mogu da čine ljudi.”

Iz istog broja

Tradicija

Tkaljina priča od šara

Sonja Ćirić

Evropsko prvenstvo u košarci

Šest timova u borbi za zlato

Aleksandar Aleksić

Razglednica

Da li je Kazanova probao bucolaj

Robert Čoban

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu