Tokom poslednjih sedam meseci svet je stekao novu naviku – da svakog dvadeset četvrtog u mesecu vrši poređenje između onoga što je 24. februara čuo iz usta Vladimira Putina u vezi sa tzv. “specijalnom vojnom operacijom” protiv Ukrajine i onoga što se u međuvremenu stvarno dogodilo. To poređenje se ne odnosi samo na stanje na ratištu, ciljeve koje Rusija, po Putinovim rečima, želi da ostvari i sredstva koja za to planira da primeni, već i na sam izgled i ton ruskog predsednika kada sve to saopštava svojim građanima i svetu.

Istina, ovog meseca je taj datum za poređenje nastupio tri dana ranije. Tačnije 21. septembra, kada je proglasio “delimičnu mobilizaciju” u Ruskoj Federaciji, od koje je za svega nekoliko dana, po opreznim procenama, u bliže i dalje inostranstvo već pobeglo najmanje 120 hiljada ruskih državljana muškog pola, tj. bezmalo više od trećine onih koje bi trebalo mobilisati. Jedan od razloga za takav razvoj događaja nesumnjivo leži i u neskladu te odluke sa svim onim što su sam ruski predsednik i njegovi zvanični predstavnici o tome doskora govorili.

Niko drugi no Putin je u martu ove godine izjavljivao: “Za potrebe specijalne vojne operacije mi ne koristimo i ne nameravamo da koristimo niti regrute, niti rezerviste koje pozivamo na vojne vežbe. Polazim od toga da će naša Armija rešiti sve zadatke koji su joj postavljeni. Ne sumnjam u to niti sekund. O tome svedoči sam razvoj vojne operacije, ona se jednostavno odvija po planu, u skladu sa dinamikom.”

Drugom prilikom, istog meseca, dodao je: “Podvlačim: u borbenim dejstvima ne učestvuju i neće učestvovati vojnici na odsluženju redovnog vojnog roka, a neće biti ni dopunskog pozivanja rezervista.”

Sada, u septembru, Putin kaže nešto sasvim drugo: “Smatram da je neophodno da podržim predloge Ministarstva odbrane i Generalštaba o sprovođenju delimične mobilizacije… Ponoviću, reč je samo o delimičnoj mobilizaciji.”

Nije se osvrtao na svoje ranije izjave i obećanja, već samo dvaput obrazložio potrebu mobilizacije rastegnutošću linije fronta (preko 1000 km), kao i time da se Rusija u Ukrajini, navodno, bori ne sa Ukrajinom, već sa čitavim tzv. “kolektivnim Zapadom” . Ruski predsednik time ignoriše činjenicu da se taj doskora prilično nesložan “kolektiv” sam munjevito učvrstio svojim ukrajinskim poduhvatom i dodatno ga obogatio sa dve do sada neutralne države – Švedskom i Finskom.

OD DENACIFIKACIJE DO OKUPACIJE

Ništa manje su se menjali i ciljevi invazije. Podsetićemo da se na dan 24. februara glavni cilj, po rečima Putina, sastojao u pružanju zaštite “…ljudima nad kojima se kijevski režim tokom osam godina iživljavao i sprovodio prema njima genocid. I zbog toga ćemo težiti demilitarizaciji i denacifikaciji Ukrajine, kao i sudskom gonjenju onih koji su izvršili mnogobrojne krvave zločine protiv mirnih građana, uključujući državljane Ruske Federacije”, s tim da “…u naše planove ne spada okupacija ukrajinskih teritorija”.

Već 27. februara sa snažnom osudom ruskog napada na Ukrajinu, a pogotovu njegovog obrazlaganja potrebom likvidacije navodnog “nacističkog” i “genocidnog” režima u toj zemlji, istupili su oni koji o nacizmu i genocidu sigurno znaju mnogo više od Putina – Memorijalni centar žrtava i heroja holokausta “Jad Vašem” u Jerusalimu, Memorijalni muzej žrtava holokausta u Osvjenćimu (Aušvic), vašingtonski Muzej holokausta, kao i preko 140 svetski poznatih istoričara i stručnjaka u toj oblasti – ali je ruski predsednik sve to oćutao. Isto tako je oćutao i na ukazivanja da je suludo optuživati za “nacizam” ili “neonacizam” Jevrejina Zelenskog, kome je deo predaka stradao baš u holokaustu i koji je na fer i transparentnim (za razliku od Rusije) predsedničkim izborima 2019. godine nadmoćno pobedio protivkandidata Ukrajinca, kao i na to da na poslednjim izborima nijedna od tzv. “banderovskih”, tj. ultranacionalističkih stranaka nije uspela čak ni da uđe u ukrajinski parlament.

No, kako je vreme odmicalo, ukrajinski otpor jačao, a celokupan uspeh “operacije” postajao sve upitniji, reči “denacifikacija” i “demilitarizacija” su praktično nestale iz Putinovog vokabulara – mada ne i iz vikabulara nekih njegovih saradnika i većine ruskih TV propagandista – možda i zbog toga što su masovna razaranja i žrtve među civilnim stanovništvom, da i ne govorimo o “incidentima” poput onog u Buči, u očima sveta pružali sasvim drugačiju sliku.

Pravdajući neophodnost mobilizacije, ruski predsednik je sada prvenstveno govorio o definitivnom i potpunom oslobađanju Donjecke NR i Luganske NR, a sve to u vezi sa potrebom očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta same Rusije koja je u Ukrajini navodno suočena sa već pomenutom celokupnom zapadnom vojnom mašinerijom. Promenilo se još nešto: više se ne spominje nepostojanje planova za okupaciju ukrajinske teritorije, već naprotiv, nakon dužeg otezanja po principu “hoće biti – neće biti” ne samo u Donjeckoj i Luganskoj, već i Hersonskoj i Zaporoškoj oblasti koje su se našle baš pod pravom ruskom okupacijom, ovih dana se na brzinu sprovode “referendumi” o pripajanju tih teritorija Ruskoj Federaciji. Ako se zna da se Donjecka, Hersonska i Zaporoška oblast samo delimično nalaze pod ruskom vojnom kontrolom, da se u njima i dalje vode ratna dejstva, da je usled tih dejstava iz tih oblasti izbegao nemali broj stanovnika i da se “narodno izjašnjavanje” i bukvalno vrši pod cevima ruskih vojnika uz kršenje kako ukrajinskih tako i ruskih propisa o zakazivanju i održavanju referenduma, stiče se jasan zaključak da se umesto okupacije sprovodi aneksija, mnogo brutalnija no što je bila krimska. Razlog za to u ovoj fazi rata je takođe svima jasan. Istovremeno, kao što je već bilo rečeno, Putin sada čini sve da se u viđenju ruske javnosti identifikacija neprijatelja premesti sa dosadašnjih tobožnjih ukrajinskih “nacista”, pa čak i sa Ukrajine u celini, na “kolektivni Zapad”.

SUPROTNO OD SVEGA ŠTO PESKOV KAŽE

Neophodno je reći da su ove Putinove “promene” verno pratila i “lutanja” njegovih najbližih saradnika čiji su se stavovi takođe često i radikalno menjali u zavisnosti od okolnosti. Kao najilustrativniji se može navesti primer ministra spoljnih poslova Lavrova, koji je krajem maja izjavio da Rusija ne teži svrgavanju postojeće ukrajinske vlasti, dodavši doslovce sledeće: “Mi ne tražimo da se Zelenski preda… Naš cilj se ne sastoji u smeni režima u Ukrajini, to je američki specijalitet, oni to rade u celom svetu.”

Međutim, ravno tri meseca posle toga, valjda pod utiskom tadašnjih, istina dosta skromnih uspeha ruske vojske u Luganskoj oblasti, rekao je nešto potpuno suprotno: “Rusija će pomoći ukrajinskom narodu da se oslobodi apsolutno antinarodnog i antiistorijskog režima”. U takvim okolnostima, po mišljenju stranih i nerežimskih ruskih novinara i posmatrača, izuzetak u smislu doslednosti i pouzdanosti, ali naglavačke, čini portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov – na osnovu višemesečnog iskustva sa njegovim izjavama i uveravanjima, još od pre napada na Ukrajinu, došli su do zaključka da se u skoro 100 odsto slučajeva sve događa upravo suprotno onome što je Peskov najavio, potvrdio ili opovrgao, što pruža relevantan oslonac za utvrđivanje pravog stanja stvari i predviđanje ruskih poteza. Vredi dodati da je najaktuelniji primer takvih sposobnosti Putinovog portparola vezan za razmetljiv telefonski poziv jednog od saradnika ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog Peskovljevom sinu Nikolaju. Predstavivši se kao službenik vojnog odseka, on je Peskovu mlađem predložio da se odazove na mobilizaciju i zamolio ga da se lično javi vojnim vlastima, na šta je Nikolaj odgovorio da će “rešiti to pitanje na drugom nivou”. Već sutradan Dmitrij Peskov je, po svom običaju, negirao da je time njegov sin odbio poziv za mobilizaciju.

Istina, razlozi nekih Putinovih “promena u raspoloženju” očigledno ostaju nedokučivi i za najbliže njegove saradnike, kao što je to bilo i protekle nedelje. Tada je ruski predsednik u istom danu jednom svojom odlukom proglasio mobilizaciju, dok drugom odobrio da se u zamenu za njegovog kuma Viktora Medvedčuka i još 55 ruskih ratnih zarobljenika Ukrajini izruči 215 njenih oficira i vojnika, polovina od onih koji su dva i po meseca ratovali u Marijupolju u sastavu puka “Azov”, koji je uvek prikazivan ruskoj javnosti kao oličenje ukrajinskog “nacizma”. Ukrajinski predsednik Zelenski je još u aprilu predlagao razmenu Medvedčuka – uhapšenog u Ukrajini pod optužbom za veleizdaju – za ukrajinske ratne zarobljenike. No, tada je od Dmitrija Peskova dobio odgovor da je Medvedčuk ukrajinski državljanin i da nema veze sa Rusijom. A za “azovce”, Peskov i predsednik ruske Dume Volodin u više su navrata tvrdili da kao nacisti ne mogu imati status ratnih zarobljenika i da će biti izvedeni pred vojni sud, dok je lider samoproglašene Donjecke Republike Denis Pušilin sa sigurnošću najavljivao to suđenje u Marijupolju do kraja leta, uz skoro sigurno izricanje smrtnih kazni. Takve kazne su već bile izrečene trojici stranih dobrovoljaca (tretiranih kao plaćenici) koji su sa još sedam stranaca takođe bili oslobođeni u ovoj razmeni.

Kao rezultat, svima je postalo jasno da je ruskom predsedniku potpuno svejedno šta njegovi saradnici misle o ovoj njegovoj odluci i kako će na dan proglašenja mobilizacije objašnjavati oslobađanje onih koji su izjednačeni sa pripadnicima SS-a razjarenoj ruskoj javnosti a naročito ura-patriotama i vatrenim zagovornicima uništenja Ukrajine koji su zbog svega toga digli pravu buru na socijalnim mrežama.

PAMTI PA VRATI

Kao što je već bilo rečeno na početku, nemalu pažnju posmatrača privlače promene do kojih je u ovih sedam meseci došlo u fizičkom izgledu i načinu govora ruskog predsednika. Njegovo držanje na sednici Saveta bezbednosti Ruske Federacije 21. februara, kada je ismejavao i otvoreno ponižavao pojedine svoje zbunjene i zaplašene saradnike, a naročito direktora Spoljne obaveštajne službe Sergeja Nariškina, poznati ruski politikolog Dmitrij Oreškin upoređuje sa ponašanjem samouverenog tinejdžera, vođe ulične ekipe. Prilikom govora o početku invazije u rano jutro 24. februara držao se kao apsolutni vladar od koga zavisi sve, govoreći odsečno i verovatno se osećajući kao najzad jednak po moći predsednicima SAD i Kine, ali je ta poza brzo i uočljivo počela da se rastače uporedo sa rastakanjem prvobitnog plana “specijalne vojne operacije”. Već na susretu sa stjuardesama Aeroflota povodom 8. marta, u izlaganju ruskog predsednika mogle su se osetiti nijanse pravdanja. To je još više došlo do izražaja u već davno zaboravljenom govoru 9. maja na Crvenom trgu, za koji su mnogi stručnjaci prognozirali da će sadržati objavu rata Ukrajini i/ili proglašenje opšte mobilizacije.

Samouverenost se uočljivo vratila Putinu sredinom leta, kada je ruska vojska beležila određene uspehe na luganskom ratištu, ali je jesen zajedno sa uspešnom ukrajinskom kontraofanzivom oko Harkova donela novi pad koji je kulminirao na samitu Šangajske organizacije za saradnju u Samarkandu, kada je bio prinuđen da izražava razumevanje za nejavne i javne primedbe od strane Kine i Indije i bio izložen otvorenom ponižavanju od strane kudikamo manje značajnih članica te organizacije, čiji su lideri svojim makar kratkim kašnjenjem na bilateralne susrete sa ruskim predsednikom pred celim svetom, prikazali mesto koje mu po njihovom mišljenju realno pripada.

Mnogo pažnje sve ovo vreme bilo je posvećivano licu Vladimira Putina (uz mnoštvo spekulacija o broju njegovih dvojnika i stanju njegovog zdravlja, naročito krajem proleća i početkom leta), kao i načinu sedenja za konferencijskim stolom, posebno prilikom podnošenja raporta od podređenih – konstatovano je ranije neuočeno grčevito stezanje dlanovima ruba stola. Karakteristično je da su se ovim proučavanjima bavili ne samo posmatrači i stručnjaci izvana, uključujući obaveštajne službe, već i njegovi obožavaoci, s tim da su prvi promene uglavnom objašnjavali sasvim razumljivim stresom kroz koji ruski predsednik prolazi svih ovih meseci, dok su drugi te promene negirali, objašnjavajući razlike upotrebom TV kamera i foto-aparata sa objektivima različite žižne daljine.

SEĆANJE NA ISTINU

“On menja svoje ciljeve kao rukavice i nije sposoban da prizna svoje greške”, rekao je o Putinu jedan ruski novinar ilustrujući to sledećim primerom. Kada su ruskog predsednika na konferenciji za štampu zamolili da komentariše to što je svoju odluku o invaziji na Ukrajinu objašnjavao neophodnošću sprečavanja širenja NATO-a na Istok, dok se usled toga NATO na Istok baš proširio na račun Švedske i Finske, Putin je doslovce odgovorio: “Teza o tome da smo se borili protiv širenja NATO-a na račun Ukrajine, a sada dobili to isto kroz pristupanje Švedske i Finske nema nikakvu ozbiljnu podlogu, zato što za nas članstvo Švedske i Finske u NATO-u uopšte nije isto što i članstvo Ukrajine. To su potpuno različite stvari.” Razliku nije bio voljan da objasni.

Ne ulazeći u iznalaženje te razlike, kao ni stvarnog razloga ruske invazije na Ukrajinu, nemoguće je ne uočiti barem dva zajednička imenitelja koja je prate od početka do sada: prvi je skoro totalna neprekidna neistina (koja obuhvata apsolutno sve aspekte ruske “specijalne vojne operacije” i samo ponekad biva prekidana pokojom istinom vezanom za zauzimanje, odnosno “oslobađanje” nekog ukrajinskog mesta, pa i tada neretko po dva-tri puta), dok je drugi – totalna ravnodušnost prema tome kako će se svi drugi odnositi prema toj “istini”, a samim tim i njena svedozvoljenost.

Čuveni sovjetski pesnik Aleksandar Tvardovski je u uvodu svoje poeme “Vasilij Tjorkin” među stvarima koje su bile važne za borce u Velikom otadžbinskom ratu, u kojem su se Rusi i Ukrajinci zajedno borili, kao najznačajniju označio istinu: “A iznad svega se ne može preživeti bez čega? Bez sušte istine, bez istine koja direktno udara u dušu, pa da bude što gušća, ma koliko gorka bila.”

Drugi veliki ruski književnik Vasilij Grosman opisujući u svom romanu “Život i sudbina” spontano slavlje na ruševinama Staljingrada nakon kapitulacije nemačke 6. armije pripisuje preživelim borcima ove misli: “Uradili smo stvar, čak je strašno i pomisliti kakvu smo stvar uradili. Podigli smo najteži teret koji na zemlji postoji, digli smo istinu nad neistinom, ajde probaj da podigneš.”

Samo Vladimir Putin zna odgovor na pitanje zašto ovoga puta istina nije na strani Rusije.