Davno u svojoj istoriji čovek je prestao da se sklanja u prirodna skloništa i počeo da stvara sopstvena. Kad je te građevine počeo da uobličava u funkcionalni prostor i kad je na njih stavio vrata, napravio je kuću. A onda je počeo da je ukrašava kako bi stvorio priču o sebi koja će ga, kao i kuća, nadživeti. Ukrašavajući kuću da mu bude lepa, drugima i sebi ukrašavao je okolinu.

Ovako počinje priču o lepoti kuća narodne arhitekture dr Miloš Matić, autor izložbe “Lepa kuća” koja je nedavno otvorena u Etnografskom muzeju povodom njegovog 121. rođendana, i poziva nas da dignemo pogled dok hodamo ulicom i odmorimo ga lepotom kuća pored kojih prolazimo.

“Za razliku od ukrašavanja upotrebnih predmeta koji nisu uvek vidljivi drugima, kuća je veliko polje koje je upravo namenjeno drugima postavljena tako da bude nešto što se vidi i što govori o onome što je unutra. Tako estetizacija kuće predstavlja svojevrsno davanje smisla egzistenciji u kući”, navodi dr Miloš Matić.

Čovek je tek gradnjom kuće postao stvaralac. “Tek tad je prestao da egzistira kao inteligentno biološko biće i počeo da postoji kao duhovno biće: stvorio je svoje duhovno središte, svoj hram. Čovek koji ne ukrašava kuću, šalje poruku da mu je oduzeta duhovnost, da je sveden na puku egzistenciju”, kaže Miloš Matić. “Kuća je čoveku centar sveta, ona je za njega i od njega uređeni i strukturirani prostor, i suštinski se razlikuje od ostalog prostora koji nastanjuju i drugi ljudi. Takav karakter kuće čovek je potcrtao upravo njenim ukrašavanjem.”

Uređivanjem, kući se pridaje kulturno značenje. Otud ukrasi i ornamenti kojima je čovek ukrašava nisu samo puki dekorativni oblici “već izraz čovekovog duhovnog života. Bitna odlika narodne umetnosti jeste zajednički umetnički izraz neke etničke grupe ili naroda i poimanje lepog zavisi prevashodno od tradicije. Zato je narodna umetnost u suštini kolektivna i u svojim osnovnim sadržajima izražava duhovne doživljaje etničke sredine.”

Zbog vidljivosti u prostoru arhitektura predstavlja najuticajniji umetnički izraz pa samim tim, kaže Matić, ona “sporo, ali temeljno gradi preovlađujući ukus zajednice ili neke sredine, pa čak i neke epohe, a najčešće nismo ni svesni njenog delovanja. S druge strane, u narodnoj arhitekturi estetska dimenzija kuće predstavlja odgovor na shvatanje lepog u samoj zajednici. To znači da graditelj stvara prema ukusu zajednice u kojoj živi, prema njenom doživljaju lepog, koji je najčešće ukorenjen u tradiciji.”

U estetskom ukusu narodne likovne umetnosti spojeni su ideje, mitovi, legende i shvatanja života koja su generacijama akumulirana u zajednici. Zato dekorativni elementi uvek imaju svoje značenje i uglavnom su povezani sa duhovnim životom zajednice. “Preko ukrasa, kuća postaje svojevrstan semiološki narativ pomoću kojih porodica predstavlja svoj društveni i kulturološki status. To znači da komunikacijska dimenzija kuće nadilazi njeno čisto estetsko svojstvo.”

Uvek se biraju, kaže Matić “dekorativni elementi iz postojećeg, dovoljno jasno utvrđenog repertoara, jer su oni prepoznatljivi čitavoj zajednici. Povrh toga, povremeno je dolazilo do kreiranja novih dekorativnih elemenata, kao i do importa iz akademske i urbane arhitekture, mada su ti importi uvek podrazumevali pojednostavljene forme u narodnoj arhitekturi”.

Na tlu Srbije, dekorativni elementi usklađeni su sa osnovnim tipovima narodnog graditeljstva.

Kuće dinarskog pojasa su veoma malo ukrašavane, što važi i za osaćanke, kuće koje su gradili čuveni majstori iz Osata. “Osim nekih duboreznih detalja koji se javljaju sporadično, sva dekorativnost kuće koncentrisana je u njen najistaknutiji i najuočljiviji deo – kapić dimnjaka. Kapić se javlja kao kruna kuće, a njegova simbolička uzvišenost trebalo bi da označava postojanost i dostojanstvo ukućana, što je sasvim očekivana simbolika za stanovništvo dinarske oblasti”, objašnjava Matić.

Skladno oblikovanje i upotreba forme, kao jedan od primarnih načina davanja estetske dimenzije kuće, u velikoj meri su bili prisutni u centralnobalkanskoj zoni na kućama građenim u bondručnom sistemu. Matić za njih kaže da imaju moravsku lepotu. Od drugih ih izdvaja trem sa lukovima. Ti lukovi se nazivaju lažni, zato što su služili samo za dekoraciju. Forme su im različite.

“Najprepoznatljiviji su, ipak, klasični lukovi izvedeni od drvene konstrukcije olepljene blatnim malterom i, kao i zidovi, okrečeni belo. Ti lukovi predstavljaju skladnu celinu stubova trema i kuće, i daju specifično svojstvo tremu kao spoju unutrašnjosti kuće i spoljašnjeg sveta, a svakako daju ključni estetski karakter kući”, kaže Matić. Pretpostavlja se da su lukove trema uveli Crnotravci, poznati graditelji sa Vlasine, i da su nastali po ugledu na lukove vizantijske sakralne arhitekture ili na neorenesansne kuće 19. veka.

Vojvođanske kuće su prepoznatljive po ukrašenim vratima i prozorima. Ukrašavani su plastično izrađenim lukovima ili kitnjastim baroknim pilastrima, opisuje Matić. “Čak i kada kuće nisu bile pod uticajem seoskog baroka, ponekad su imale prozore čiji su pojedini delovi ukrašavani rezbarenim drvenim delovima. Najviše su ukrašavani, očekivano za Vojvodinu, čuveni kibicfensteri jer oni sami po sebi zbog svoje kulturne funkcije predstavljaju važan dekorativni deo kuće. Ulazna vrata su ukrašavana elementima od rezbarenog drveta i, kasnije, raznobojnim staklom. Drveni elementi su oblikovani i postavljani tako da stvaraju reljefne geometrijske ornamente – romb, krug, pravougaonik, trougao. U dekorativne svrhe korišćeno je i raznobojno, reljefno ili ornamentisano staklo. To je takozvano kardinal staklo, neprozirno. Najčešće boje su crvena, plava, žuta, zelena i bela. Takvo staklo se postavlja na samo krilo vrata, ali češće na nadvratnik koji je obično polukružan.”

Od druge polovine 19. veka javljaju se zidane kuće (u Vojvodini i pre toga). Nova tehnologija i novi materijali otvaraju nove mogućnosti za dekoraciju, što utiče i na promenu estetskog doživljaja i ruralnog pejzaža. Dekorativni elementi su u velikoj meri bili pod uticajem secesije.

“Možda najsnažniji uticaj secesije nalazimo u Braničevu i Smederevskom Podunavlju. Sva fasadna plastika tu je veoma naglašena, često rađena u visokom reljefu i s preciznijom realističkom formom. Ornamentika je bogata i razvijena, razigrana, oplemenjena bogatim koloritom. Fasade tih kuća su često farbane jakim bojama pri čemu su pojedini ornamenti ili ornamentalne kompozicije naglašavane drugačijom bojom. Najčešće boje su svetlo i tamno plava, zelena, tamnocrvena, žuta, oker i bela. Na fasadama tih kuća srećemo i zoomorfne ornamente kao što su orao ili labud, ali i krst kao religijski simbol i simplificirane heraldičke elemente.” Matić naglašava da na ovim kućama nalazimo i figuralnu predstavu ljudske glave, najčešće ženske. Pominje i motiv sidra urađen u malternom reljefu kako bi simbolički bile označene one kuće čiji su pojedini muški članovi bili brodari na dunavskim lađama. Drugde nalazimo i motive vojnika, ptice, anđela ili, češće, vaze s cvećem.

Promene koje je donela modernizacija odstranile su mnoge zidare i druge majstore vične dekorisanju kuća. Nakon Drugog svetskog rata postepeno nestaju ornamentalni dekorativni elementi.

U poslednjih nekoliko decenija 20. veka dekoracija fasade i drugih vidljivih delova kuće javljaju se mahom na gastarbajterskim ili preduzetničkim kućama. “Za dekoraciju su korišćene, recimo, keramičke pločice na terasama, ili ograde tremova i terasa napravljene od gvozdenih šipki zavarenih tako da se dobiju osnovni geometrijski oblici poput kvadrata, pravougaonika, romba i kruga. Raznobojno staklo, najčešće žuto, ali i plavo, crveno i zeleno korišćeno je na ogradama terasa i na ulaznim vratima. To je malo deblje, takozvano ornament staklo koje je moglo da bude samo granulirano ili s krugovima, rombovima i sličnim ornamentima.”

Razne ukrasne figure od gipsa ili farbanog betona uvode u modu gastarbajteri. Najčešće su to figure životinja poput lava, orla, labuda, propetog konja i sl, prevashodno postavljeni na dvorišne ograde, ali se mogu naći i na samoj kući.

“Dekoracija je na ovim kućama je u konglomeratu stilova. Na jednoj kući, recimo, mogu da se nađu pilastri koji imitiraju jonske, dorske ili gotičke stubove, renesansni ornamenti, barokne figure, secesijske floralne kompozicije, modernističke čiste linije, tradicijski lažni lukovi itd., sve naravno u savremenoj interpretaciji. Ove kuće po pravilu doživljavamo kao kič, ali se njihov estetski karakter suštinski ne razlikuje od karaktera tradicijskih kuća – one su i dalje odraz shvatanja pojma lepog onih koji kuću poseduju, a dekorativni elementi su sredstvo pomoću kojeg ti posednici komuniciraju svoje shvatanje lepote i shvatanje sveta koji ih okružuje.”

I, na kraju, zašto uopšte kuća mora biti lepa? Da bi neprestano podsećala ljude da i njihovi odnosi budu lepi, harmonični poput estetske harmoničnosti kuće koju su za sebe izgradili. Da im bude lepa i da njima u njoj bude lepo.