Šezdeset godina od Kubanske krize
Na ivici apokalipse
Kubanska kriza je jedina situacija u kojoj su lideri dveju supersila svesno razmatrali direktnu vojnu konfrontaciju koja može eskalirati do opšteg nuklearnog rata
Pre šezdeset godina, u oktobru 1962. godine, SAD i SSSR su se konfrontirale na način koji je mogao da dovede do nuklearnog rata, samim tim do kraja moderne civilizacije. Na našu sreću, to se nije dogodilo, ali pitanja kako smo dotle bili stigli i kako smo se izvukli ostaju aktuelna do današnjeg dana. Osim toga, postoje i dominantni narativi, mitovi o pojedinim akterima, opšteprihvaćene “činjenice”, faktori koji su mogli da dovedu do nuklearne apokalipse, a kojih ni glavni akteri (Kenedi, Hruščov i njihovi saradnici) nisu bili svesni.
Bilo je i drugih situacija kada smo mogli da doživimo nuklearnu katastrofu (verovatno najopasnija septembra 1983. kada nas je spasao Stanislav Petrov, sovjetski potpukovnik), ali Kubanska kriza je jedina situacija u kojoj su lideri dveju supersila svesno razmatrali direktnu vojnu konfrontaciju koja može eskalirati do opšteg nuklearnog rata. U glavnim crtama, opis krize i njenog razrešenja prilično je poznat zahvaljujući memoarima, istoričarima, objavljenoj dokumentaciji, dokumentarnim i igranim filmovima. Iz svega toga se iskristalisala dugo dominatna interpretacija, po kojoj je Kenedi u startu zauzeo stav da su sovjetske nuklearne rakete na Kubi neprihvatljiva promena dotadašnjeg statusa nuklearne ravnoteže između SAD i SSSR-a, te da je preduzeo pažljive korake koji su, kombinacijom čvrstine i suzdržanosti, dovele do diplomatskog kompromisa i eliminacije nuklearnih raketa sa Kube. Ujedno, u dominantnoj američkoj interpretaciji ovo je bio trijumf za Kenedija, jer je odvažnim i mudrim odlukama primorao SSSR na povlačenje. Ovaj narativ, međutim, ne sadrži potpunu istinu o tome šta se dogodilo. Pre svega, zanemaruje detaljniji opis rezonovanja i delovanja sovjetskog rukovodstva. Pored toga, bitno potcenjuje događaje na vojnom planu, koji su lako mogli izmaći kontroli mimo volje vrha dveju supersila. Na kraju, zanemaruje se ono šta se zapravo nije znalo, kao i nesavršenosti prenosa komunikacija u lancu komandovanja, što je moglo rezultirati nuklearnom katastrofom.
Pre daljeg razmatranja šta nedostaje u ovoj interpretaciji, trebalo bi podsetiti na uzroke i tok krize.
UZROCI KRIZE
Uzroci krize se, osim na generalnom fonu Hladnog rata, ne mogu razumeti bez razmatranja događaja koji su joj neposredno prethodili. Na prvom mestu, to je kubanska revolucija koja se, sa Fidelom Kastrom na čelu, transformisala iz pobune protiv diktature Fulgencia Batiste u komunističku revoluciju. Nemušti pokušaj svrgavanja Kastra, koji je organizovala CIA koristeći kubanske emigrante u iskrcavanju na Kubu u Zalivu svinja 1961. godine, definitivno je uverio Kastra da je jedini opstanak njegovog režima povezan sa svrstavanjem u komunistički tabor. SSSR je sa entuzijazmom prihvatio da podupire Kastrov režim, videći u njemu potencijal u širenju antiameričkog raspoloženja u Južnoj Americi, time i do slabljenja međunarodnog položaja SAD. Samim tim, opstanak kubanske revolucije kao oblika širenja “socijalizma kao svetskog procesa” postao je jedan od prioriteta sovjetskog rukovodstva. Sem političke solidarnosti i materijalne pomoći u vidu trgovinskih aranžmana sa Kubom, koja je već trpela američke restrikcije, Hruščov je ponudio Kastru i vojni odbrambeni sporazum. No, vojna pomoć Kubi u cilju odvraćanja nove američke vojne intervencije nije bio jedini motiv ovog čina.
SSSR je u tom periodu bitno zaostajao za SAD kako u broju raketa i nuklearnih glava, tako i u tehnološkim karakteristikama raketa srednjeg i dužeg dometa. Kako bi smanjio jaz u nuklearnom naoružanju, Hruščov je na sastanku sa rukovodstvom SSSR-a u maju 1962. predložio raspoređivanje nuklearnih projektila na Kubi. U sovjetskom rukovodstvu je Mikojan izrazio protivljenje i tačno predvideo da SAD to neće tolerisati. U Hruščovljevom obraćanju kao jedini motiv navedena je odbrana Kube od imperijalizma, a ne i strateški nuklearni paritet. Uviđajući značaj Mikojanovih argumenata da će to poremetiti postojeću ravnotežu sa SAD, Hruščov je nastojao da tajno sprovede plan razmeštanja raketa i bojevih glava i time dovede SAD pred svršen čin. Bez obzira na opširnu debatu koja je vođena, posle nekoliko dana rukovodstvo SSSR-a je usvojilo ovaj plan. Kastro i njegovi saborci nisu očekivali nuklearne rakete, već pomoć u konvencionalnom oružju i prisustvo sovjetskih trupa kao dovoljnih za odvraćanje SAD od potencijalnih vojnih akcija protiv Kube, ali su na njih pristali. Sam plan razmeštanja raketa bio je izuzetno ambiciozan i sastojao se od 40 nuklearnih raketa, od kojih bi neke sa Kube imale domet do Vašingtona i srednjeg zapada SAD. Povrh toga, planirane su i značajne vojne konvencionalne snage, strateški bombarderi sa nuklearnim bombama, podmornička baza i taktičke nuklearne glave. Tokom avgusta počelo je tajno sprovođenje dela ovog plana.
Američka strana je utvrdila postojanje lansirnih rampi za rakete putem snimaka iz špijunskih aviona tipa U-2. Sa ovom činjenicom upoznala je Kenedija 15. oktobra. Time je otpočela kriza koja će trajati do 28. oktobra. Robert Kenedi je svoju knjigu sećanja na kubansku krizu naslovio Trinaest dana. Kasnije je snimljen i igrani film sa istim naslovom, ali ne i po navedenoj knjizi. Kriza je trajala toliko samo za američku stranu pošto se sovjetska strana suočila sa krizom tek posle Kenedijevog obraćanja naciji 22. oktobra. Ova prednost držanja krize u tajnosti tokom celih šest dana je od izuzetnog značaja. To je dalo Kenediju i njegovim savetnicima vremena da više puta razmotre sve opcije delovanja i njihove posledice, da izvrše određene pripreme i na taj način ostvare početnu inicijativu. Curenje informacija nije bilo toliko prisutno kao u današnje vreme.
KRIZA I RASPLET
Nakon što je zauzet stav da je prisustvo nuklearnih raketa na Kubi neprihvatljivo, Kenedi je postavio sledeće ciljeve – sprečavanje dostavljanja novih projektila na Kubu, sprečavanje da postojeće rampe na Kubi postanu operativne (jer su još bile u fazi montaže po njegovim saznanjima) i primoravanje sovjetske strane da rakete povuče.
Kenedi je pošao od vojne opcije preventivnog neutralisanja lansirnih rampi, ali je brzo odustao, iz više razloga. Američka avijacija nije mogla da garantuje da će pogoditi sve poznate ciljeve, s tim što se nije pouzdano znalo da li postoje dodatne neidentifikovane rampe. Osim toga, prisustvo sovjetskih vojnika (čiji broj je procenjen na oko osam hiljada) predstavljalo je značajno ograničenje za ovaj tip intervencije. Velika verovatnoća da američko bombardovanje rampi izazove značajne žrtve sovjetskih oružanih snaga dovelo bi do potencijalne eskalacije i odmazde sovjetske strane. Kenedi se najviše pribojavao moguće sovjetske akcije u Zapadnom Berlinu, jer je oko statusa ovog grada već postojalo duboko neslaganje i konfrontacija sa sovjetskim liderom.
Potrebna je bila kombinacija vojne pretnje i diplomatije, pa se u prvoj fazi prešlo na pomorsku blokadu (predložio je Robert Maknamara, ministar odbrane), koju su nazvali karantinom, kako bi sprečili dalje donošenje raketa i bojevih glava. Istovremeno, akcija bi bila praćena jakom diplomatskom podrškom saveznika, što bi predstavilo SSSR kao agresivnog aktera pred svetskim javnim mnjenjem. Ovakvom pristupu protivio se komandant američke avijacije, general Kertis Lemej, koji je tražio momentalno masovno bombardovanje Kube i optužio Kenedija za kukavičluk. Još jedan razlog za odbijanje predloga za direktnu nenajavljenu vojnu akciju bilo je još uvek živo sećanje na napad imperijalnog Japana na Perl Harbur 1941, bez objave rata. Na to je ukazivalo nekoliko aktera, među kojima su bili Din Rask i Robert Kenedi. Takav čin smatrao bi se podmuklim i nečasnim, a Kenediju je bila neophodna podrška domaćeg i stranog javnog mnjenja.
U svom obraćanju naciji 22. oktobra uveče, Kenedi je najavio pomorsku blokadu i zahtev za povlačenje raketa, uz pretnju da će svaka ispaljena raketa na zapadnu hemisferu ili na bilo kom drugom mestu biti smatrana sovjetskom agresijom, na koju će biti uzvraćeno odmazdom nad SSSR-om. Već sutradan, Organizacija američkih država je jednoglasno stala na stranu SAD, a isto su učinile i zemlje NATO-a, dok je sednica Saveta bezbednosti UN-a zakazana za 25 oktobar. Na ovoj sednici će američki ambasador Adlaj Stivenson trijumfovati u debati nad sovjetskim ambasadorom Valerijanom Zorinim veštim replikama, stavljajući Zorina u inferioran položaj.
Istovremeno, sovjetsko rukovodstvo koje nije znalo šta će biti tema Kenedijevog obraćanja (nagađali su da će to biti ili Berlin ili Kuba) bilo je zatečeno. S jedne strane, osetili su olakšanje jer je Hruščov očekivao da će Kenedi najaviti invaziju Kube, a s druge strane, znalo se da bi sovjetski brodovi na toj distanci bili lak plen za američku mornaricu. Ne želeći da rizikuju da brod sa nuklearnim raketama bude zarobljen, već 23. oktobra izdato je naređenje da se svi takvi brodovi zaustave i vrate.
U Vašingtonu su sa strepnjom očekivali konfrontaciju sa sovjetskim brodovima, do koje nije došlo. Nikada nije došlo ni do bliskog susreta, pa čak ni do mogućnosti vizuelnog osmatranja, kako je viđeno u filmu Trinaest dana, kao i sličnih predstavljanja sudbonosnog susreta na moru. Brodovi “Jurij Gagarin” i “Kimovsk”, koji su nosili rakete, 23. oktobra bili su više od sto milja udaljeni od američke blokade, a 24. oktobra, pošto su dobili instrukcije i okrenuli se, već preko pet stotina milja daleko. Razlog zbog čega se nastavio mit o bliskom susretu brodova je taj što u to vreme nije postojao digitalni sistem za pozicioniranje, pa je kretanje sovjetskih brodova bilo neizvesno sve dok izviđački avioni nisu utvrdili da su se okrenuli. Brod “Bukurešt” se identifikovao kao tanker i propušten je, ali je bilo očigledno da je pomorska blokada obavila zadatak što se tiče sprečavanja dostavljanja raketa. Izvesno olakšanje se osetilo u Vašingtonu.
Ipak, ostao je problem sovjetskih podmornica koje su nastavile prema Karibima i na čijem praćenju je radila američka ratna mornarica, sa ciljem da ih primoraju da izrone i identifikuju se. Osim toga, ubrzavao se rad sovjetskih tehničara na osposobljavanju lansirnih rampi. Počele su vežbe montiranja bojevih glava (doduše ne pravih, nego školskih). Hruščov je u raspravi sa sovjetskim rukovodstvom odlučio da ne odobri korišćenje nuklearnih raketa ni pod kojim uslovima. Još ranije je naredio da se rakete i bojeve glave drže odvojeno i na fizičkoj distanci, pod različitim komandama. Ostavio je otvoreno pitanje upotrebe taktičkih nuklearnih bombi u slučaju američke invazije. No, odbacio je ideju da komandu nad taktičkim nuklearnim oružjem pod bilo kojim uslovima prepusti Kubancima.
Posle Kenedijevog javnog obraćanja, Hruščov je poslao Kenediju pismo u kome protestuje zbog blokade upozoravajući ga da je to protivno međunarodnom pravu i da ugrožava pravo slobodne plovidbe. Hruščov se novim pismom obraća Kenediju 26.oktobra sa predlogom da SSSR povuče rakete sa Kube ukoliko dobije američke garancije da SAD neće napasti Kubu, niti podržati druge da to čine, shvativši da se američka strana sprema za vojnu intervenciju. Pismo je predato američkoj ambasadi u pet sati popodne. Gotovo istovetna poruka je preneta preko zakulisnog kanala u Vašingtonu. To je uradio Aleksandar Feliksov, agent KGB-a stacioniran kao diplomata u SAD, u razgovoru sa Džonom Skalijem, novinarom ABC njuza, koji je ovu poruku preneo Beloj kući. Do današnjeg dana nije utvrđeno da li je Hruščov instruisao KGB da to uradi ili je poruka poslata na samostalnu inicijativu vrha KGB-a.
ExComm (Executive Committe), kako je Kenedi nazvao grupu funkcionera koja je učestvovala u formulisanju i predlaganju opcija u ovoj krizi, počeo je da razmatra sadržaj ovog pisma. Hruščov je, u međuvremenu, pročitao članak čuvenog kolumniste Voltera Lipmana koji je objavljen u “New York Herald Tribune”-u 25. oktobra. Volter Lipman je bio daleko više od kolumniste. Smatrali su ga veteranom novinarstva i međunarodne politike, a njegovo mišljenje je poštovano u američkim političkim krugovima. Imao je brojna poznanstva među pripadnicima političke elite. U navedenoj kolumni, Lipman je, sem razmene povlačenja raketa za garancije o nenapadanju Kube, predložio i povlačenje američkih raketa iz Turske kao deo dogovora. Nije čudno što su neki smatrali da je ovo politički balon, koji je preko Lipmana poslao državni vrh SAD. Zbog toga je Hruščov rešio da pošalje još jedno pismo Kenediju i podigne ulog tražeći da dodatak dogovoru bude povlačenje američkih raketa iz Turske.
Ovo drugo pismo je pročitano na moskovskom radiju i proizvelo je dileme u Beloj kući. Spekulisalo se da su jastrebovi u sovjetskom rukovodstvu preuzeli upravljanje krizom. Posle duže rasprave, rešeno je da Kenedi odgovori na prvo pismo, u kome postoji prostor za dogovor mimo raketa u Turskoj, a da se drugo pismo ignoriše. Veliki otpor demontiranju raketa u Turskoj (koje su ionako bile zastarele) nastao je zbog bojazni da bi to narušilo kredibilitet SAD u okviru NATO-a. Saveznici bi mogli da ovo tumače kao spremnost SAD da žrtvuje njihove bezbednosne interese u pregovorima sa SSSR-om. Na kraju, Kenedi je odlučio da odgovor Hruščovu, preko sovjetskog ambasadora Anatolija Dobrinjina, preda njegov brat Robert Kenedi. Dao mu je i instrukcije da u razgovoru sa Dobrinjinom, u krajnjoj liniji, ponudi povlačenje američkih raketa iz Turske. Povlačenje raketa iz Turske koje bi nastupilo u roku od nekoliko meseci uslovljeno je tajnošću ovog dogovora. Ukratko, dogovor ne bi važio ukoliko sovjetska strana naruši njegovu tajnost. Očigledno je da je, sem u okviru NATO-a, u pitanju bilo i održavanje Kenedijevog kredibiliteta u domaćoj javnosti i na predstojećim među-izborima za Kongres SAD. Inače, sastanak se nije dogodio u sovjetskoj ambasadi, kako je prikazano u filmu, već u Ministarstvu pravde.
Hruščov je zakazao sastanak rukovodstva malo pre 12 sati (tada je bilo oko pet izjutra u Vašingtonu). Već je bio spreman na dogovor bez povlačenja američkih raketa iz Turske, i u tom smislu je sastavio i odgovor. U toku sastanka je stiglo Kenedijevo pismo, zajedno sa Dobrinjinovim izveštajem o sastanku sa Robertom Kenedijem i ponudom o pristanku povlačenja američkih raketa iz Turske, uz zahtev za garanciju tajnosti o ovom aspektu dogovorenog kompromisa. Hruščov je bio veoma zadovoljan ovim ishodom. Nije menjao sadržaj spremljenog odgovora i, u želji da predupredi bilo kakve akcije i skrati vreme komunikacije, emitovao ga je preko Radio Moskve. Hruščovljev odgovor je registrovan u Vašingtonu 28. oktobra izjutra, po američkom vremenu. Ovim je kriza okončana.
Okolnosti pod kojima je sklopljen dogovor bile su pod uticajem događaja koji su počeli da izmiču kontroli. Tog 27. oktobra, koji je nazvan “crna subota”, desila su se dva događaja koja su bitno mogla da utiču na dalju eskalaciju konfrontacije i nesagledive posledice po konačni ishod. Prvi je obaranje američkog aviona U-2 protivavionskom sovjetskom raketom nad Kubom i pogibija pilota Rudolfa Andersona. Generali su tražili odmazdu bombardovanjem konkretne raketne baterije koja je srušila avion. Kenedi je odbio, ali je naredio da se avijacija digne na stepen pripravnosti kako bi bila spremna da izvrši opšte bombardovanje lansirnih rampi i protivavionskih baterija u ponedeljak 29. oktobra. Hruščov nije odobrio pucanje na izviđačke letilice i bio je prilično uznemiren, očekujući eskalaciju sa američke strane.
U isto vreme, pilot drugog U-2 aviona Čak Moltsbi, koji je bio na davno zakazanoj izviđačkoj misiji ka Severnom polu (radi prikupljanja podataka o radijaciji zbog sovjetskih nuklearnih proba), zalutao je i proveo sat i petnaest minuta nad sovjetskom teritorijom. Smatralo se da je nestao. Sovjeti su podigli migove da ga obore, ali ga nisu našli, a dignuta je i uzbuna jer se njegov ulazak u sovjetski prostor smatrao uvodom u nuklearni rat ili masovno bombardovanje. Pilot je konačno sleteo našavši svoj put nazad na Aljasku. Kada je bio obavešten o ovome, Kenedi je rekao: “Uvek ima neki kučkin sin koji nije dobio poruku”. U stvari, bio je ljut što avijacija nije otkazala ovaj tip leta da ne bi došlo do nepotrebne provokacije.
Kubanska kriza je ponovo postala predmet istraživanja kad su postali dostupni novi dokumenti. Sa krajem Hladnog rata, postala su dostupna i sovjetska dokumenta. Novo je to što su relativno skoro postali dostupni i snimci zasedanja ExComm-a u Beloj kući. Ovo snimanje je Kenedi tajno naložio, bez znanja ostalih učesnika. Sve ovo je doprinelo da se stvori potpuniji uvid u Kubansku krizu i izvuku lekcije za potencijalne slične situacije sada i u budućnosti.