Naš sagovornik, profesor na Fakultetu za pravne i poslovne studije “Dr Lazar Vrkatić” Radivoje Jovović, doktorirao je na beogradskom Fakultetu političkih nauka na temi “Ideološke transformacije italijanske levice nakon Hladnog rata”. Tema nije slučajno odabrana, jer je u pitanju strastveni levičar koji je izašao iz zone konformizma i zakomplikovao svoju akademsku karijeru aktivizmom – ranije u civilnom sektoru, a sada i u partiji. Nedavno je, naime, izabran za predsednika novosadskog odbora stranke Zajedno.

Jovović i njegove stranačke kolege, uz druge novosadske opozicione i nepartijske aktiviste, posebno su aktivni u borbi protiv projekta “Novi Sad na vodi” (šifra: Šodroš), kao i protiv takozvanog “Spomenika nevinim žrtvama 1944/45”, pod čijim okriljem novosadska vlast želi da oda počast i nekim “zloglasnim kolaboracionistima”.

Zbog urbanogerilskog aktivizma privođen je tri puta, ima dve krivične i nekoliko prekršajnih prijava. U pitanju su uglavnom prijave po osnovu Zakona o javnom redu i miru za, recimo, sukob sa privatnim obezbeđenjem angažovanim ispred Skupštine AP Vojvodine prilikom usvajanja Generalnog urbanističkog plana ili za performativno grafitiranje u centru grada u okviru akcije “Digni gard, odbrani grad – Reci ne spomeniku fašistima!”, ali i za proteste na Šodrošu, kada je, kako kaže, “stajao na javnoj površini u odbrani Novog Sada od protivpravnog delovanja lokalnih vlasti, prljavog kapitala i zloupotrebljenih policijskih snaga”.

Ispred Skupštine Vojvodine od neidentifikovanih batinaša fasovao je kontuziju rebara i niz sitnijih povreda: ogrebotine, masnice, opšta ugruvanost tela… Nije podneo nikakve prijave zbog toga jer je, kako kaže, svestan da “najverovatnije ne bi u pitanju bili pravično vođeni procesi”, a takođe ne želi da “vreme za borbu troši protiv nekih tamo batinaša vlasti”.

Zbog čega ste odlučili da svoja znanja i iskustva pretočite u celodnevni političko–aktivistički rad ispunjen krivičnim i prekršajnim prijavama, pa i batinama? Koja je to kap prelila čašu?

Godinama sam bio učesnik brojnih konferencija, tribina, okruglih stolova, polemičkih TV emisija, a u učionici uživam kreirajući jedan dijaloški i emancipatorski diskurs unutar kog, nadam se, mladi ljudi kojima predajem postaju slobodnomisleći građani. Ali sam postao svestan da sve to nije dovoljno. Tama oko nas je sve gušća i nije dovoljno samo pošteno raditi svoj posao – mora se izaći na ulice i protiv diktature se boriti čvrsto i neustrašivo. Kao profesor koji priča o pravima i slobodama, koji pojašnjava da u uslovima nepostojanja demokratije i vladavine prava čovek zadobija legitimno pravo – ili čak moralnu obavezu – na građansku neposlušnost, sramota bi bila da moja dela ne prate moje reči. Sramota bi bila da od studentkinja i studenata očekujem borbu na barikadama, dok ja sedim bonvivanski zavaljen, lažno smirene savesti jer sam “uradio što je do mene”. Smatram sebe socijaldemokratom, a ne mogu da se lažem da sam socijaldemokrata ukoliko se ne borim za demokratiju i za socijalno ugrožene, obespravljene i ponižene. Kod mene je kap odavno prelila čašu, samo je za puno intenziviranje mog političko-aktivističkog angažmana bilo potrebno da se povežem sa nekim hrabrim ljudima čiji senzibilitet za delovanje delim, a potom sam pronašao i organizaciju čije vrednosti i ciljeve najvećim delom smatram sopstvenim – stranku Zajedno i koaliciju Moramo.

U Novom Sadu je neuporedivo više intelektualne elite koja na mrežama i u svojim sobama gunđa zbog katastrofalnih vlasti koji neprikriveno uništavaju grad i državu, a pritom nije spremna na bilo kakav konkretan angažman. Kako to objašnjavate, šta im možete poručiti?

Ovaj režim nije bez pameti. Stvorio je urbane socijalne mehurove u kojima određen broj ljudi udobno živi i nema previše kontakta sa državom – privatni vrtići, privatno školstvo, privatno zdravstvo, dobro plaćena radna mesta u privatnim kompanijama. Takođe, mnoge je korumpirao, a mnoge zastrašio. Sve ovo lepo naleže na opšte trendove otuđenja, i na kulturu umirivanja savesti klikom na “like” i “share”, koja nam dopušta da se osetimo savesnijim komšijama. Efekat – uspešno ostvarena pacifikacija obrazovanih. Ipak, ono što tim ljudima mogu poručiti, bez i trunke “zle krvi” već sa isključivom namerom da ih potaknem na borbu za dobro svih nas, pa i njih samih, jeste sledeće: pre ili kasnije, desiće se nešto dovoljno ponižavajuće, dovoljno strašno, zbog čega će vam biti krivo što se niste ranije pokrenuli. “Okreni se ka politici ili će se politika okrenuti prema tebi”, reči su Ralfa Nejdera. Okrenuće se politika prema vama, vašoj porodici, komšijama ili prijateljima, a tada će vam trebati solidarnost koju ste propustili da pružite drugima.

Borba za Šodroš je postala sinonim aktivizma ne samo u Srbiji nego i u regionu. Da li se građani mogu izboriti protiv basnoslovnog profita koji će biti ostvaren izgradnjom “Novog Sada na vodi”? Zašto zapravo protestujete?

Ceo projekat je sporan. Protestujemo protiv izgradnje mosta na ovom mestu jer ima i drugih, apsolutno prihvatljivih i poželjnih lokacija. Stali smo u odbranu zdravlja već veoma zagađenog grada, protestujemo protiv toga da se jedna preko potrebna oaza prirode, sa svim svojim zaštićenim a ugroženim, i predivnim biljnim i životinjskim svetom, pregazi, i pretvori u višespratnice čiji je jedini smisao zarada nekolicine moćnika i pranje prljavog novca. Protiv smo, bez pogovora, pomeranja nasipa u korito Dunava, čime bi se enormno povećao rizik od poplave Novog Sada. Problema ima još pregršt – na primer, planirani način izgradnje mosta je sa vijaduktom kojim će kamioni i druga vozila tutnjati na nekoliko metara od stanova ljudi – a na sukob interesa i druga kršenja zakona i procedura nailazimo na svakom koraku.

Neki kažu da sve ovo što se dešava oko Šodroša podseća na neke južnoameričke države, u kojima se policija neprikriveno stavlja u službu latifundista?

Ovo što nam se dešava je klasičan primer komodifikacije javnog dobra u službi privatnog interesa političke i građevinske mafije. Da, situacija prilično podseća na južnoameričke scenarije, gde imate korumpirane lokalne vlastodršce u ljubavi sa krupnim kapitalom, i policiju koja za smešan novac štiti nečije gospodarske pozicije. Možda mi je jedan od najturobnijih utisaka upravo ta degradacija policije. Ne mogu da se ne podsetim slike strašnog skandala ispred Skupštine Vojvodine, gde smo mogli videti kako privatni batinaš osiono naređuje policijskom službeniku da mu donese lisice, kako bi vezao jednog našeg sugrađanina nad kojim u datom trenutku primenjuje sadističko nasilje. U tom nadrealnom prikazu je sadržano sve – poniženje države od mafije i nasilnika, dehumanizacija jednog nekada dostojanstvenog društva, sada izloženog na regionalnoj i globalnoj pijaci kriminala. Ipak, besprizorna primena sile im se obija o glavu. Protesti ne jenjavaju već osnažuju, a veliki deo Srbije pruža važnu pomoć i solidarnost, ljudima je dosta nasilja.

Stranka Zajedno je prepoznata u Novom Sadu i po borbi protiv “Spomenika nevinim žrtvama 1944/45”. Šta je zapravo sporno u tom spomeniku, koji je u planu da uskoro nikne?

Bizarno je to što se na spisku imena žrtava nalaze i imena fašista i ubica koji su organizovali i vlastitim rukama sproveli Novosadsku raciju i druge zločine na području Novog Sada i Južne Bačke. Tu su: Mikloš Nađ, okupacioni gradonačelnik Novog Sada, Zombori Đula, upravnik okupacione policijske kapetanije u Novom Sadu, Batori Geza, komandant žandarmerijskih odreda koji su učestvovali u Raciji, Popović L. Milan, zloglasni kolaboracionista u ovim dešavanjima, Heđi Jožef, koji je lično zlostavljao žrtve tokom Racije, Tot Janoš, ubica petoro braće Jovandić, i mnogi drugi. Podizanjem spomenika ovim zločincima afirmišu se ideologije mržnje, čini se doprinos ovde sveprisutnoj reviziji istorije kojom različiti fašizmi – srpski, mađarski ili ma koji drugi – postaju percipirani kao legitimne ideološke i političke matrice. A ma koji da je, ma koje nacionalne i druge provenijencije bio, fašizmu nema mesta u slobodnom društvu. Kao što u našem gradu nema mesta za ubice Novosađanki i Novosađana. Stranka Zajedno i koalicija Moramo neće dopustiti izrugivanje žrtvama fašizma, njihovim porodicama i prijateljima. Kakvi god da su im planovi, tog spomenika neće biti.

Važno je spomenuti da delovanje vlasti u Srbiji i u Mađarskoj na polju rehabilitacije fašizma ima svoje konkretne motive. Pre svega, komunikacionim obrascem fašizma skreće se pažnja sa stvarnih društvenih i ekonomskih problema i njihovih uzroka i produbljuju se društvene podele, te umesto da se svi zajedno borimo za bolje uslove rada i života, probleme vidimo u drugim nacijama, veroispovestima, rodnim i seksualnim identitetima… U tom kontekstu političke vođe, postavljajući se u ulogu velikih nacionalnih zaštitnika, profitiraju. Dok se istovremeno vrši satanizacija levice, kako se cvetanje ekonomske i socijalne nejednakosti ne bi dovelo u pitanje.

Kako procenjujete novosadsku vlast, koja je veoma “čudna”, sastavljena od naprednjaka, desničara i formalno antinacionalističke i levičarske Lige socijaldemokrata Vojvodine? Šta je to što ih spaja?

Želja za novcem, privilegijama i moći. Za to će biti zgažen bilo koji princip i ideal. Ako ih je iko tu ikada i imao.

Nedavno su aktivisti “Zajedno” protestovali zbog toga što je LSV pokušao politički da poentira na borbi protiv “Spomenika nevinim žrtvama 1944/45”. Zašto?

Rekao bih da nismo čak ni protestovali, više smo izrazili nevericu da im je takvo što uopšte palo na pamet. Ligaši su podržali podizanje ovog spomenika, a sada, kad vide da im je suđena politička marginalizacija, pokušavaju da se pozovu na nekadašnje antifašističke pozicije. Liga je, podsećam, već godinama verna članica vladajuće koalicije u Novom Sadu. Učestvovala je u radu Komisije koja je razmatrala inicijativu SVM-a za podizanje spomenika zločincima i prihvatila istu, kao što je glasala za odluku kojom je omogućeno finansiranje izgradnje ovog spomenika. Smešno je što daju sebi za pravo da se zovu levicom.

Aktivistička i opoziciona scena u Novom Sadu je prilično rascepkana, međusobno posvađana, iako ovaj grad, bar se tako čini, ima najveći potencijal da promeni naprednjačku vlast na lokalnom nivou. Koji su uzorci podela i da li se one prevazilaze? Kako će izgledati naredni lokalni izbori, hoće li opozicija biti podeljena u mnogo kolona ili će se konsolidovati? Kako će stranka Zajedno nastupiti, koja je vaša politička logika?

Stranka Zajedno nastupa u skladu sa svojim imenom – iniciramo saradnju i okupljanje svih demokratskih i humanih političkih snaga po svakom pitanju gde imamo zajednički pogled na društveni interes. Posebno smo otvoreni za saradnju po pitanjima socijalne pravde, radničkih i socijalnih prava, antifašizma, urbanističkog uređenja i ekonomskog razvoja uz zaštitu životne sredine. U centru naše politike je građanin i čovek sa dostojanstvom.

Ne bih spekulisao u ovom trenutku o kolonama. Tvrdim, pak, da ćemo voditi politiku lišenu sujete i privatnog interesa. Razvijamo saradnju i poverenje unutar lokalne zajednice, što sa pojedinačnim građanima i građankama, što sa udruženjima i drugim strankama. Ako nameravamo da srušimo autokratiju, ne smemo podlegati sukobima. U tom pogledu smo odlučni da pružimo primer kako se jednim poštenim i korektnim pristupom može napraviti atmosfera koja će dovesti do promene. Jer imamo zajednički cilj – da promena počne u Novom Sadu.