Pozorište
Radikalno srednja linija
Vilijem Šekspir: Magbet; režija Jagoš Marković; Narodno pozorište
Kada se postavlja ovako izuzetno značajan komad nameću su tri pitanja: ko je Magbet, zašto igramo danas ovaj komad i imamo li glumca za ovu ulogu? Na prva dva pitanja reditelj Jagoš Marković odgovara u programu predstave na sledeći način: “Svi smo mi on. Svako je grešio i ubijao. Bar rečima, makar mislima… Sada smo na najnižoj tački, čini mi se od kad nas znam. Gori nego ikada, ali pročistićemo se i biti bolji, nadam se i verujem u dobro.” Pozorišna kritika nije mesto gde treba raspravljati o tome da li je isto poželeti nečiju smrt i stvarno ubiti čoveka, već ćemo tretirati ovu rediteljevu tvrdnju u kontekstu predstave Narodnog pozorišta. Dakle, u fokusu rediteljeve pažnje je sam lik Magbeta i pokušaj da se u njemu prepozna naša “tamna strana”. Međutim, nameće se pitanje može li se Magbetova želja za vlašću i psihološke krize i ludilo u koje upadaju on i ledi Magbet razumeti bez jasnog stava prema društvenom i političkom kontekstu u kome se odvija borba za vlast. Odnosno može li se Magbet svesti na Magbeta (i ledi Magbet)? Načelno to bi bilo moguće uz radikalan štrih, ali time bi se čitava tragedija svela na priču o ludilu bračnog para, što jeste važna, ali ne i jedina tema ovog komada. Međutim, Jagoš Marković ne pravi radikalan štrih već samo sklanja gomilu manje važnih likova i time sažima tekst tragedije bez naročitog isticanja bilo kog aspekta ovog komada, te se iz samog štriha teško može naslutiti rediteljeva namera.
Kada pogledamo rešenje scenskog prostora (scenograf Matija Vučićević), on na prvi pogled deluje radikalno i efektno. Publika sedi na Velikoj sceni Narodnog pozorišta na improvizovanim tribinama. Publika sa tri strane okružuje scenu koja izgleda kao uzdignuta pista (rešetkaste strukture) koja “ulazi u publiku”. U pozadini je bogata crvena pozorišna zavesa. U jednom trenutku zavesa se diže i mi vidimo da u publici (na prvoj galeriji) sede veštice i da gledaju čitav prizor i nas (publiku) u prizoru. Ovaj momenat ima u sebi veliki značenjski potencijal, ali on nije do kraja i sasvim jasno oblikovan, već više deluje kao dosetka – veštice počnu predstavu tako što stoje pored piste, tik uz publiku, a onda odu na prvu galeriju, pa se posle vrate. Reklo bi se da veštice predstavljaju neku vrstu značenjskog okvira predstave – sa njima predstava i počinje i završava, ali je problem u tome što nije jasno ko su ove veštice i kakvu silu one predstavljaju danas. Tri glumice (Radmila Živković, Aleksandra Nikolić i Ivana Šćepanović) su nastojale da naprave razliku u načinu na koji govore tekst, ali ta njihova međusobna razlika nije bila dovoljna niti da razumemo koga one predstavljaju niti kakvi su njihovi međusobni odnosi. Od pomoći im nije bio ni kostim (kostimograf Lana Cvijanović) jer je i on krajnje uopšten. Zato zaključujemo da je ova uopštenost stvar odluke reditelja. Marković je učinio da razlike među svim likovima (i u kostimima i u načinu igre) budu neznatne. Čak se ni Dankan (Branislav Lečić) ničim posebno ne ističe. Razlika među likovima (makar u vizuelnom smislu) nastupi tek kada jedan obuče crveni mundir (u tonu crvene zavese) koji je netom skinut sa prethodnog nosioca krune. Spolja gledano ovo je znak da svim likovima (od Dankana, preko Magbeta do Malkolma) samo gola vlast daje identitet, ali opet da bi to bilo jasno potrebna su bila značajnija pomeranja u interpretaciji komada, a reditelj Jagoš Marković to nije hteo. On kao da je hteo da nam kaže nešto veliko i radikalno, ali da istovremeno u svemu zadrži srednju liniju. Iz uravnjenosti načinom glumačke interpretacije iskaču Nebojša Dugalić (Magbet) i Nataša Ninković (ledi Magbet).
Nebojša Dugalić i Nataša Ninković su glumci koji imaju i potencijal i glumačko iskustvo da odigraju Magbeta i ledi Magbet. Dugalić je na sceni Narodnog pozorišta već igrao i velike i značajne uloge (setimo se samo Sigismunda i kneza Miškina!), a Natašu Ninković smo na početku sezone gledali u jako dobroj ulozi Jokaste, što dokazuje da je dobroj glumačkoj kondiciji. Dugalić je nastojao da svu svoju glumačku energiju unese u lik Magbeta. On plače, viče, graške znoja mu se slivaju niz čelo od napora. Napor koji on ulaže od početka do kraja predstave veoma je veliki i reditelj taj napor dodatno potcrtava upotrebom svetla. Veoma je, recimo, dramatična scena na početku kada se pod svetlom učini da mu se lice deformisalo od užasnih misli pre nego što je ubio kralja. Ta slika je izuzetno upadljiva i snažna. Međutim, veoma je teško držati pažnju publike kada stalno igrate tako da je sva igra sazdana od jakih i prejakih emocija i gestova. Nataša Ninković nastoji da dočara ledi Magbet kao snažnu i strastvenu ženu. Njeno lice je veoma ekspresivno, njena gesta je odlučna, a glas čvrst i jasan onda kada je ledi Magbet snažna. A onda kada se ledi Magbet slomi pod teretom osećanja straha i krivice, Nataša Ninković je igra kao jedno slabo, skvrčeno i teturavo biće. Dugalić i Ninkovićka su hteli da nam pokažu da su Magbet i ledi Magbet bračni par pun strasti, ali da bismo razumeli njihovu strast i povezali se sa njom ovde i danas potreban nam je jasan okvir, a toga nema. Zato i igra glumaca deluje kao spolja nametnuto nabijanje temperature bez jasnih unutrašnjih osnova.