Nema zezanja sa momcima iz Oklahome! Onako stisnuti između Teksasa, Kanzasa, Misurija, Arkanzasa, Novog Meksika i Kolorada, po samoj kičmenoj moždini Sjedinjenih Amerika, nikada nisu ni bili u prilici da išta drugo rade do da krpe svoju gorku sreću sred nekadašnje velike indijanske zemlje, na koju su belci očekivano odmah bacili oko. Prokletstvo te prvobitne otimačine, dokusureno peščanim olujama iz “prljavih tridesetih” – poznatim pod nazivom “prašnjava činija” (dust bowl), o kojoj su pisali Džon Stajnbek i Vudi Gatri – prenelo se i u novo vreme. Nezajažljiva eksploatacija olova častila je potom Oklahomu abnormalnom količinom toksične jalovine iz rudnika, naslaganom u karakteristično visoke gomile kontaminiranog šljunka, znane kao chat pile.

Upravo odavde kreće priča o aktuelnim sludge metal delijama iz Oklahoma Sitija, koji su za sebe izabrali baš ovo odurno ime – Chat Pile, ne zaboravite.

Na fotografijama sa razglednica, Oklahoma Siti deluje kao ljupki grad Srednjeg Juga, smešten ispod ogromnog neba, sa očekivano modernim oblakoderima, ali i lepim starim građevinama od istorijske važnosti. Romantike mu naoko ne nedostaje, pa iz izvesnih uglova pomišljate čak i na nekakvu Veneciju, zaturenu tamo negde u kakvoj američkoj zabiti. Tu su i cool putokazi za umetnički kvart, mnoštvo muzeja, filharmonijski orkestar sa gotovo stogodišnjom tradicijom, baletski i operski ansambl, univerzitet, lep zoološki vrt i botanička bašta, čuveni Skydance pešački most u obliku makazolikog ptičjeg repa i tako dalje.

Zagrebete li, međutim, malo dublje kroz sve te nanose poletnih boja, što očaravajuće prizore zaodevaju instantnom vedrinom, zatičete se odjednom u gradu tornada, sa narko-kartelima i mnoštvom zatvora, koji je uostalom bio i poprište onog najubitačnijeg unutrašnjeg, krajnje desničarskog terorističkog napada u SAD modernog doba, prvog takve vrste pre 11. septembra (19. april 1995, Bombaški napad u Oklahoma Sitiju, sa 168 žrtava kamiona bombe, među kojima 19 dece, počinilac Timoti Mekvej, pogubljen smrtonosnom injekcijom 11. juna 2001. – vidi “Vreme” br. 545). Naftne bušotine u okolini očigledno ne donose željeni mir i bazičan duševni prosperitet svom veoma mešanom življu. O tom pogibeljnom naličju, punom istinske groze, pevaju i sviraju Chat Pile.

Chat Pile je kvartet mladića koji svoje opake umetničke pseudonime – Raygun Busch, Luther Manhole, Stin i Cap’n Ron – u potpunosti usklađuju sa zvukom na gotovs. Postoje tek od 2019, ali im je ovogodišnji debi album God’s Country već proglašen najboljom novom muzikom 2022, i to od kritičara koji uopšte nisu poznati kao preveliki ljubitelji metalaca i njihovih paranoidnih egzibicija. Sa prilično začudnom naslovnom fotografijom, na kojoj je prikazan Pritvorski centar okruga Oklahoma – smešten u samom gradskom središtu – Chat Pile u startu izazivaju zadivljenost i jezu. Njihova ploča kao da usisava u sebe simultane tokove svesti “belog ološa”, implodirajući pod stegama i pritiscima društva, dok vrišti pogubne vizije delinkvenata, pred kojima ste u neprestanom dvoumljenju između saosećanja i zgađenosti.

Nalik na klasike horor literature i filmova strave, i Chat Pile se filozofski poigravaju postojanjem đavola perverznosti u nama. Njihovi junaci svakako nisu natprirodna bića iz pakla – pre je to pomisao da svaki čovek gaji opasnu sablast u vlastitoj glavi. Od bilo čega što jednom sluđenom džankiju pruža vidokrug sopstvene sobe, Chat Pile umeju da začnu dostojanstvenu traumu koju ćete teško izbaciti iz misli. Nakon slušanja njihove finalne numere grimace_smoking_weed.jpeg sa albuma God’s Country, recimo, nikada više nećete gledati istim očima na maskote Mekdonaldsa: “Ok, it’s true / I want to wear your flesh / When I look through my eyes / I wanna be/You/I’m a monster too”.

Spajajući mučna ovisnička iskustva sa hipnotičkim signalima što pulsiraju iz bezbrojnih filijala potrošačkih lanaca, Chat Pile dodiruju jedan iracionalan teren u kome se glasno detektuje činjenica kako se deranžiran čovek zaista teško snalazi u naizgled precizno mapiranoj svakodnevici. Umesto da energično maršira od jednog do drugog egzistencijalnog punkta, obeleženog jarkim kolorima, posrnuli protagonista nikako ne raspoznaje zadatak diktiran čizmom nasmejanog kapitalizma. On zato ne služi ničemu i ne vredi ništa. Nesposoban da istrči predviđenu stazu do značke radnika meseca, on biva strmoglavljen u porok i zločin, dok oko njega plastični oblici mahnitaju u svom psihotičnom plesu, nagrizajući i ono malo zdrave pameti.

Beskućnici, žrtve masakra ili topioničarski pogon razuma, zli tobogan niz koji se tranžira celokupna vaša ljudskost, kažnjavana u Oklahomi još i ubistvenim vremenskim prilikama u permanentnim dozama – okvir je za bezdušni ritam sastava Chat Pile, najmuljevitiju grunge gitaru ikada, sadistički bas i vokal pred kojim je Munkov Krik tek humoreska. Fascinirani autsajderima i njihovim promašenim bivstvovanjem, Chat Pile ih smatraju nekom vrstom uvrnutih portala ka dosezanju univerzalne spoznaje.

Chat Pile su dostojni naslednici najradikalnijih američkih alternativnih bendova osamdesetih – mislimo naravno na školu koju započinju legendarni Butthole Surfers, nastavljaju uticajni Melvins, a do zaslužene slave dovode industrial zvuku okrenuti Ministry, dok kreativni vrhunac daruju autodestruktivni The Jesus Lizard, čiji zlim dusima mučeni frontmen Dejvid Jou kao da iskoračuje iz neke numere Chat Pile. Činjenica da su svi pomenuti sastavi manje ili više bili inspirativno uporište Kurtu Kobejnu da kroz Nirvanu izgradi svoj anti-establišment stav, dovoljno govori o njihovom velikom uticaju na angažovanu struju u rokenrolu, i to već decenijama.

Stvarnost Chat Pile otuda je ekstatično šetalište radikalnih otpadnika u samici života, a ne opojni žal kafanskih boema što u alkoholu i maštarijama provode svoj vek, raspredajući o svetskom bolu. Daleko od tih muško-romantičarskih snatrenja, postoji svet pravih prestupnika, koji su to postali bednom društvenom sudbinom, zbog nemaštine i rđavog porekla dabome, te neku mogućnost izbora u životu nikada nisu ni imali. Tim stvarnim svetom – onih silom marginalizovanih – bavi se brutalna poezija ovog jedinstvenog benda.

Svetlo na kraju tunela ovde nikad nije bilo opcija – štaviše, tunel je jedina realnost koju poznaju heroji grupe Chat Pile. Rub egzistencije retko kad je bio toliko opipljiv pod prstima kao nakon slušanja albuma God’s Country, a stvaran život nikad nije izgledao više kao bolna pukotina na lobanji.