Pre polaska na izlet za Majerling, seoce u blizini Beča u kome je istoimeni lovački dvorac Habsburga, obišao sam Kunsforum, jednu od znamenitih bečkih galerija. Povod je bila retrospektiva slavnog fotografa Helmuta Njutna. Međutim, u podrumu galerije pažnju mi je privukla izložba Smrt i devojka, na kojoj su Lizaveta German i Marija Lanko, kuratori Ukrajinskog paviljona na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji, predstavile radove četiri ukrajinske umetnice: Lusi Ivanove, Zane Kadirove, Elene Subah i Ane Zviagintseve.

Dela su nastala neposredno pre ili u toku ruske agresije na Ukrajinu. Posebno mi je bio zanimljiv rad Zane Kadirove Palianytsa. To je ukrajinska reč za veknu hleba, reč koja je u ovom ratu postala neka vrsta lozinke jer je njen izgovor potpuno drugačiji na ukrajinskom i ruskom jeziku. Vekne su napravljene od kamenja koje je umetnica skupljala na obali reke na Karpatima gde je živela pre rata.

Stižemo pred lovačku kuću u kojoj se 30. januara 1889. dogodio incident kada su živote izgubili prestolonaslednik Habsburške monarhije princ Rudolf i njegova sedamnaestogodišnja ljubavnica grofica Marija fon Večera.

Već na parkingu zatičemo postavljen veliki reprint naslovne strane “Bečkih novina” (“Wiener Zeitung”) od 31. januara 1899. sa informacijom da je princ Rudolf Habsburški tragično izgubio život u lovu tako što je pao sa konja i tom prilikom doživeo srčani udar.

Panoi na zidu uvode nas u život princa Rudolfa Fransisa Karla Jozefa, vojvode od Austrije, koji je trebalo da nasledi oca cara Franju Josifa na prestolu Habsburške monarhije.

Bio je treće dete i jedini sin austrougarskog cara Franca Jozefa i vojvotkinje Elizabete od Bavarske, poznatije kao Sisi, rođen 1858. Od malih nogu je na njega pazila njegova baka s očeve strane, vojvotkinja Sofija od Bavarske, koja je obrazovala i njegove dve starije sestre, Sofiju i Žizelu. Najbolje odnose je imao sa starijom Žizelom, majku nije previše viđao, a otac nije imao vremena za njega zbog državničkih dužnosti. Dan nakon rođenja otac ga je proglasio pukovnikom, a još odmalena ga je podučavao vojnim aktivnostima. Posle studija, krenuo je na jednogodišnji put po Evropi. Zanimale su ga prirodne nauke i posebno ornitologija, pa je tako stigao i do Obedske bare (vidi “Vreme” br. 1588).

Princ Rudolf se 1881. oženio princezom Stefani od Belgije, ćerkom kralja Leopolda II . Njihov brak nije najbolje funkcionisao, ali se ipak rodilo njihovo jedino dete, nadvojvotkinja Elizabeta Marija od Austrije. Česte vanbračne veze princa Rudolfa dovele su do toga da je prestolonaslednik sebe i svoju suprugu zarazio teškom polnom bolešću, te je Stefani ostala neplodna. Rudolf i Stefani su u aprilu 1884. na poziv kralja Milana Obrenovića posetili Beograd.

Rudolf je 30. januara 1889. pronađen mrtav u dvorcu Majerling, zajedno sa Marijom fon Večerom, njegovom 17-godišnjom ljubavnicom. Njihova smrt je objašnjena kao zločin u kome je Rudolf hicem iz pištolja ubio svoju ljubavnicu, a zatim izvršio samoubistvo. U stvari, ovaj zločin nikada nije rasvetljen do kraja, pa je i dan-danas velika misterija. Obdukcije na telu Marije Večere potvrdile su greške službenog izveštaja pošto je ona ubijena udarcima, a ne hicem. Takođe je kasnije otkriven i stari policijski izveštaj koji govori o tome da je Rudolf ubijen sa šest hitaca iz puške. Događaj je zataškan iz političkih razloga.

Očigledno su roditeljska nebriga od ranog detinjstva, brak pun nerazumevanja i venerične bolesti u kombinaciji sa brojnim ljubavnim aferama, učinile nesrećnog princa idealnom metom suicidnih misli, koje su na kraju u Majerlingu i dovele do tragedije. Smrt i 17–godišnja devojka u Habsburškoj verziji.

Na mestu gde se nalazila spavaća soba u kojoj su pronađena tela Rudolfa i Marije, ucveljeni otac, car Franjo Josif, dao je da se sagradi kapela. Ušavši u nju, setio sam se kreveta koji se nalazi u stalnoj postavci Muzeja grada Novog Sada u Dunavskoj ulici. To je navodno krevet iz spavaće sobe u Majerlingu koji je prodat nakon incidenta i pod neverovatnim spletom okolnosti stigao u Novi Sad, u ruke doktora Branka Ilića u čijoj se nekadašnjoj kući Muzej grada nalazi.

Ubistvo Franca Ferdinanda bila je samo jedna u nizu tragedija u njegovoj porodici koje su počele egzekucijom njegovog rođenog brata cara Maksimilijana I, kojeg su u Meksiku 1867. streljali republikanski pobunjenici Benita Huareza. Taj prizor ovekovečio je na svom platnu slavni Eduard Mane. Devet godina nakon Rudolfove smrti, na Ženevskom jezeru italijanski anarhista ubio je Elizabetu, ženu Franje Josifa.

Brigita Haman u knjizi Rudolf, prestolonaslednik i pobunjenik tvrdi da je princ prvo predložio “zajedničko samoubistvo” svojoj ljubavnici Mici Kaspar, koja ga je odbila i čak prijavila policiji. Hamanova tvrdi da je Rudolf bio “poetični mladić koji je osećao grižu savesti što je svoju suprugu Stefani zarazio sifilisom”.

U knjizi Majerling: Novi dokumenti o tragediji, 100 godina posle, Gerd Holer tvrdi da je Marija bila u trećem mesecu trudnoće čekajući Rudolfovo dete.
Navodno je u Majerlingu izveden abortus tokom kojeg je Marija umrla, a videvši to, Rudolf se ubio. Klemens M. Gruber u delu Sudbonosni dani u Majerlingu tvrdi da je Rudolf poginuo u oružanom sukobu sa članovima Marijine porodice koji su provalili u lovačku kuću. On je potegao pištolj, greškom usmrtio ljubavnicu, a posle ga je ubio jedan od njenih rođaka.

Posebno su bizarni detalji vezani za nekoliko sahrana Marije fon Večere. Naime, odmah pošto su pronađena tela Rudolfa i Marije, njenim ujacima je naloženo da dođu po mrtvu devojku i sahrane je u najvećoj mogućoj diskreciji. Najbliže groblje bilo je u Sisterijanskom manastiru u obližnjem selu Hajligenkrojc (Sveti krst). Pošto je pokojnica “izvršila samoubistvo”, ujaci su jedva ubedili upravnika samostana da Marija bude sahranjena uz prisustvo sveštenika. Zatim je Marijina majka naložila ekshumaciju, telo je izvađeno iz originalnog drvenog kovčega i prebačeno u metalni. Za vreme Drugog svetskog rata sovjetski vojnici su oštetili grob, a monasi koji su ga popravljali tvrdili su da su pronašli “mali leš na čijoj lobanji nije bilo tragova metka”. Posle toga je lekar Gerd Holer, član familije Večera, uradio još jednu ekshumaciju i utvrdio da nije bilo tragova metka, ali jeste ugnječenja. Godine 1991. grob Marije fon Večere je poslednji put otvoren: Helmut Flacenštajner, trgovac nameštajem iz Linca, bio je opsednut incidentom u Majerlingu. Kada se ovaj čudak obratio medijima, policija ga je uhapsila, a zemne ostatke Marije fon Večere ponovo sahranila.

Austrijska nacionalna biblioteka objavila je 2015. kopije oproštajnih pisama Marije fon Večere, napisane neposredno pred njenu smrt. Ukoliko su autentična, pisma potvrđuju da je devojka bila ludo zaljubljena u princa i da je odabrala “radije smrt sa njim nego život bez njega”. U jednoj staklenoj vitrini nalazi se i pramen kose Marije Večere koji je muzeju “pozajmio vlasnik predmeta”.

O incidentu u Majerlingu snimljeni su brojni filmovi – od nemačkih nemih filmova Tragedija u kući Habsburga iz 1924. i Sudbina kuće Habzburga iz 1928, preko francuskih filmova Majerling iz 1936, Od Majerlinga do Sarajeva iz 1940. i Tajna Majerlinga iz 1949, do austrijskog filma Poslednja ljubav prestolonaslednika Rudolfa (1955), američkog Majerlinga (1957) sa Odri Hepbern, Majerlinga (1968) sa Omarom Šarifom i Katrin Danev, italijansko-jugoslovenskog filma Vrline javne, poroci tajni (1976) i američkog filma Iluzionista iz 2006.

Odlazeći iz kapele i muzeja, prolazimo kroz prodavnicu suvenira u kojoj po ceni od 9 evra možete da kupite crveno vino “Kronprinz Rudolf”.