Naime, kao što je verovatno svima poznato, nakon filma Besa iz 2009. godine Srđan Karanović je svojevoljno odlučio da se povuče iz sveta filmske industrije, pa shodno tome i iz medija, odbijajući novinare objašnjenjem da ništa novo nije uradio. I, kad je izdavačka kuća Geopoetika najavila svoje novo izdanje, Karanovićevu knjigu Sam o sebi, verovatno nije bilo medija koji nije objavio tu informaciju, naravno, ne samo zbog potrebe da se piše o poznatoj ličnosti – Karanović je i dalje jedan od nekoliko najboljih filmskih reditelja jugoslovenske i srpske kinematografije – već pre svega zbog njegovih filmova, zbog Petrijinog venca, Mirisa poljskog cveća, Virdžine, Nešto između, Jagoda u grlu, Sjaja u očima, Za sada bez dobrog naslova, pomenute Bese, i televizijske serije Grlom u jagode sa Banetom Bumbarom koju svaka generacija, otkako je 1976. godine snimljena, smatra svojom.

Sam o sebi je priča o autorovih prvih 25 godina, do diplome 1970. na Akademiji umetnosti – FAMU u Pragu. Osim ličnih uspomena, u knjizi je sačuvan i život iz lepog perioda Jugoslavije, a i mladi dani onih koji su do danas postali poznata imena ovdašnjeg filma i kulture.

“VREME”: Novinarsko je pravilo da se počine od najnovijeg, dakle: Sam o sebi. Bile su dve promocije, prva u Puli, a druga nedavno u Beogradu u Jugoslovenskoj kinoteci, interesovanje čitalaca je veliko… A kako ste vi?

SRĐAN ĐIĐA KARANOVIĆ: Naravno da sam zadovoljan. Kad se usudite da napišete nešto vrlo intimno, kad zaronite u bunar svojih doživljaja iz detinjstva i mladosti i kad vas prijatelji nateraju da to štampate, kad vi to ponudite izdavaču kao što je Geopoetika i kad oni rado prihvate da izdaju knjigu koja izaziva opšti interes – morate da budete zadovoljni.

Knjigu ste posvetili vašem glumcu Branku Cvejiću, zaštitnom znaku serije Grlom u jagode. Kao i u seriji, i u knjizi ste isprepletali prošlost i sadašnjost.

Branka Cvejića Cveju sam poznavao preko šezdeset godina. Bio mi je jedan od najbližih i najvernijih prijatelja i saradnika. Bili smo i kumovi, čak smo slučajno stanovali i u istom soliteru. Napustio nas je neposredno pošto sam završio knjigu Sam o sebi. Upoznao sam ga kao klinja, prilikom prve posete Operi Narodnog pozorišta, zatim smo se družili u letovalištu Doma pionira na Jakljanu, da bismo kasnije zajedno učestvovali u radu dramske sekcije Pete beogradske gimnazije. Pored mojih roditelja i dede i bake, uz Gorana Markovića i Rajka Grlića, Cveja je jedan od glavnih likova moje autobiografske knjige. Bio je “dobar duh” mog života i skoro svega što sam uradio. Lik Baneta Bumbara iz serije Grlom u jagode smišljao sam i radio po njegovoj meri. Savršeno smo se slagali, i Cveja je u velikoj meri doprineo da ta serija bude takva kakva jeste i da toliko dugo traje. Obojici nam je bilo više nego drago zbog toga. Tim pre što su mnogi u početku sumnjali u moj izbor njega za glavnog glumca. Bio sam uveren da će me Cveja nadživeti bar deset godina.

Serija Grlom u jagode i knjiga Sam o sebi imaju vrlo malo sličnosti. Serija je plod čiste fikcije, odnosno mašte. Rajkove (Grlić, koscenarista serije uz Karanovića), moje i mojih umetničkih saradnika, kao i svako dramsko delo. To je film u nastavcima, jedna dugačka priča prilagođena televizijskim potrebama. S druge strane, Sam o sebi je knjiga o mom odrastanju, “inficiranju” filmom i studijama u Pragu. Zasnovana je isključivo na mojim uspomenama i sećanjima. Od onoga što pamtim jednostavno sam probrao ono što sam smatrao najzanimljivijim i najznačajnijim za prvih 25 godina mog života. Danas mi je već žao što sam izostavio određene događaje i što nisam spomenuo još neke ličnosti koje su mi značile. Plašio sam se da ću “udaviti” čitaoce. U seriji i knjizi su možda jedino slične nostalgija i izvesna nežnost prema Jugoslaviji i Beogradu onog vremena.

U okviru promocije, u Kinoteci je prikazan vaš film Besa, jedan od retkih pokušaja naše kinematografije da pokaže posledice nacionalne netrpeljivosti. “Mnogi nisu otišli da gledaju film samo zato što je glavni muški lik Albanac, zbog predrasude”, rekli ste u “Vremenu” broj 1320 iz 2016. godine. Da li biste se sad odlučili da snimite film u kome je Albanac izuzetno pozitivan lik za razliku od Srbina poručnika?

U mojim filmovima nikad nisu postojali “dobri” i “loši” likovi. Svi su oni, što je neko davno rekao, samo “dobri ljudi u rđavom svetu”. Društveni kontekst ih čini različitim, dobrim ili lošim u manjoj ili većoj meri, kroz sled događaja koji čine priču. Uostalom, zar i svi filmovi samo ne pričaju priče? Podrazumeva se da su one uslovljene vremenom, odnosno epohom u kojoj se događaju. Film Besa nikako nije priča o “dobrom” Albancu, “zlom” Srbinu i “zbunjenoj” Slovenki. To je samo neobična ljubavna priča inspirisana motivima i stvarnim događajima opisanim u knjizi Sam o sebi.

Na, kažu, vrlo uspešnoj promociji, pojavili su se i neki moji bivši studenti sa FDU koji su danas uspešni reditelji. Oni su me naročito obradovali. Kad bih se danas bavio filmom, nikako se ne bih usudio da smišljam film kao što je Besa. Znao bih unapred da ne bih našao producente. Kad je film sniman, Albanci su se ipak smatrali našim sugrađanima, mada su ih neki od nas, makar prećutno, smatrali građanima drugog reda. Zbog toga valjda i ne žele više da žive s nama.

Nedavno je predsednik države pozdravio filmove o stradanju srpskog naroda u poslednjim ratovima. Da li u tome vidite kulturnu strategiju ili manipulaciju?

Ni ja nemam ništa protiv filmova o stradanjima srpskog naroda u poslednjim ratovima. Pod uslovom da su umetnički osmišljeni, zanatski dobro urađeni, profesionalni, sa odgovarajućim budžetom, autorskim stavom i, ako hoćete, talentom. To sve zajedno, nažalost, retko biva. A svedoci smo raznih manipulacija na svim nivoima, u svim porama naših života i društva. Pa, zašto ne bi tako bilo i sa filmom? U svim tim, uvek skupim filmovima, bar malo se manipuliše istorijom i bar malo tera se voda na svoju vodenicu. Što je više takve manipulacije, to je na kraju – manje dobrog i pravog filma. Zbog toga trpe publika, istorija, stvarnost i budućnost.

Posle Bese, odlučili ste da više ne režirate, da štrajkujete, zato što, kako kažete, niste bili sposobni da se snalazite u džungli traženja sredstava, smicalica, siromaštva, primitivizma. Koliko se sećam, sredina vas nije podržala. Vaše kolege i dalje pristaju da rade u neuslovima, a društvo i dalje to zloupotrebljava. Molim za komentar.

Nisam ni očekivao da me neko podrži, odnosno da pokuša da me odvrati od moje namere. Neki su se u sebi možda i obradovali: “jedan manje!” Nisam zbog toga bio kivan na kolege, držao sam im pesnice i bodrio ih u njihovom nastojanju da i dalje snimaju dok imaju vere i nade da će uspeti nešto i da ostvare u nažalost sve jadnijim uslovima. Neki su i uspeli. Lepo, radovao sam se zbog njih. Ja se, međutim, nisam pokajao nijednog trenutka. Voleo sam i dalje film na svoj način i “gajio svoje godine”. U vremenu lokdauna i pandemije uspeo sam da napišem neku vrstu delimične ispovesti u obliku knjige Sam o sebi. Učinio sam to da bih ostalo bar neko svedočanstvo o meni i ljudima koji su bili “krivi” što sam ovakav kakav sam. Žao mi je što se više mojih kolega ili drugih ljudi nije odlučilo na sličan korak. Ja sam takve knjige uvek voleo da čitam. Slično sam uradio i u drugoj knjizi razgovora sa Stefanom Arsenijevićem o mojim najznačajnijim filmovima koja će se zvati Malo iznad tla. Ta knjiga bi trebalo da izađe iz štampe početkom sledeće godine. Sam o sebi je “meko štivo”, dok sam u razgovorima sa Stefanom, po prirodi stvari, bio više oštar i možda nekad grub. Ukratko, obe knjige su potpuno različite, mada se dopunjuju.

Ako sam dobro izbrojala, pet vaših filmova je proletos proglašeno za kulturno dobro: Jagode u grlu, Miris poljskog cveća, Nešto između, Petrijin venac i Virdžina. Kad bi vam u vezi s tim priznanjem sada neko, recimo u rangu Ministarstva kulture, predložio da snimite film, na primer film koji sanjate, Tramontana, kako biste reagovali?

Slatko ste me nasmejali ovim pitanjem. Koliko znam, nijednom filmskom autoru od postojanja srpske i jugoslovenske kinematografije nikad nije ponuđeno nešto slično. Skoro da je vladalo obrnuto pravilo. Posle velikog uspeha Petrije u Puli i Veneciji, a i kasnije, nagrade koje sam dobijao su mi skoro i smetale. Sećam se da mi je jedan “gospodar novca” kod koga sam moljakao sredstva za Virdžinu otprilike rekao: “Šta ti još hoćeš? Dobio si već tolike nagrade i priznanja, i valjda ti je dosta. Treba da damo drugima koji još ništa nisu dobili!” Ta vrsta uravnilovke je uvek pomalo vladala i vlada i danas. Kakva Tramontana, kakvi bakrači..? A i odavno je kasno. Drukčija bismo mi zemlja bili da su ikad kod nas davana sredstva i za takve filmove i na način koji ste spomenuli.

Bili ste u Pragu kad su 1968. godine u grad ušli Rusi. Učestvovali ste u štrajku svih studenata u Čehoslovačkoj. S tim iskustvom, kako vam izgledaju sadašnji štrajkovi i protesti kod nas?

U Pragu sam učestvovao u štrajku svih studenata Čehoslovačke protiv invazije Varšavskog pakta na njihovu zemlju. Taj veliki štrajk, pored niza protesta, nije doneo nikakav boljitak i slobodu. Sve dok dosta kasnije nije pao Berlinski zid i dok se “veliki” nisu valjda dogovorili. Kod nas trenutno viđamo čitav niz protesta iz najrazličitijih opravdanih razloga. Na pomolu nema ničega što bi ličilo na generalni štrajk. Kao da te, ipak, grupice demonstranata ne mogu da se dogovore među sobom za jedan opšti, zajednički protest ili štrajk. A dotle…

Poslednjih godina prošlog veka, kad se demonstriralo u Beogradu protiv vladavine Slobodana Miloševića i kad sam se vratio iz Bostona, pozvali su me da se, među ostalim, obratim studentima ispred Filozofskog fakulteta. Popeli su me nekim merdevinama na nadstrešnicu jednog ulaza. Bio sam zbunjen. Nikad nisam govorio pred tolikom masom. Pričao sam nešto o demokratiji, suživotu sa okolnim narodima, protiv nacionalizma svih vrsta, uglavnom neka, činilo mi se, opšta mesta. Nisam imao utisak da su me pažljivo slušali. Posle mene se istim merdevinama spretno popela i Olivera Katarina, poznata glumica i pevačica. Obratila se studentima sa: “Pomoz’ Bog, junaci!” Masa studenata je zdušno, skoro uglas odgovorila: “Bog ti pomogao!” Odmah sam se upitao šta ja tu uopšte tražim? Nikad više se nisam javno obraćao nikakvom skupu.

Od Petrijinog venca još uvek nije snimljen film sa boljim ženskim likom, niti film koji bolje opisuje ženu. Šta, u tom kontekstu, mislite o aktuelnim pokušajima, poput senzitivnog jezika, da se uspostavi rodna ravnopravnost u društvu?

Nisam tu mnogo pametan. Uvek sam mislio da su žene i muškarci ravnopravni, ali različiti. Tako sam vaspitan u kući i svim školama koje sam pohađao. Petrija je priča pre svega o ljudskoj sudbini, pa zatim i o ženskoj. Nikad nisam smatrao da je bilo kakva “prednost” biti muškarac, a prema nadolazećoj “modi”, ni žena. Jadni smo na svoj način i jedni drugi. Ne bih voleo da u budućnosti festivali, na primer, budu podeljeni na sekcije filmova koje su radile žene i na one koje su radili muškarci. Kao što imamo, na primer, žensku ili mušku odbojku, ženski ili muški tenis. Poznavao sam mnoge rediteljke, divio se njihovim delima i družio se s njima. Dobar film je dobar film, bez obzira na to da li ga je radila žena ili muškarac.

Moj najviše “ženski film” mislim da nije Petrija već Virdžina. Taj film o devojčici koja u muškom svetu samo želi da bude žena, odnosno to što jeste, kod nas je skoro zaboravljen jer je negativ filma zarobljen u Francuskoj, u laboratoriji Eclair. Nedavno je gospođa Dženi Olson , istoričarka filma, rešila da revitalizira taj film, koji je davne 1992. godine gledala na festivalu u San Francisku i koji još pamti. Bio sam i ja na toj projekciji, ali je se ne sećam. Ona je našla čak i distributera koji bi taj film kupio za distribuciju u art bioskopima i na fakultetima u Americi. Ako uspeju da raspetljaju zamršene odnose između Hrvatske, Srbije i Francuske, koje su proizvele taj film, eto Virdžine ponovo i kod nas. Sve ove godine je francuska kuća Constellation držala negative, prikazivala film po svetu i ubirala kakav-takav prihod. Nedavno sam čak čuo da je Virdžina prikazana i na TV kanalu u Istanbulu! Ponosan sam da se neko seća tog filma u svetu i da smatra da je aktuelniji danas nego kad je bio proizveden. Lepo je kad znate da vam filmovi i dalje žive…

U knjizi na više mesta suprotstavljate ono što se traži, što je in, i ono što ste vi proizveli iako se ne uklapa u zahteve društva. To otvara i pitanje da li umetničko delo usmerava i oblikuje ukus i potražnju društva ili obrnuto?

Mala, siromašna društva očekuju da svaka njihova investicija ostvari čudo i dobit na svim poljima. Ako se proizvede film, svi očekujemo da bude bioskopski hit, da se prodaje na Istoku i na Zapadu, da trijumfuje na festivalima. Pojedinačni, jadni balkanski film to zaista teško može da postigne. Kao kad u dilemi da li da kupite kauč ili krevet odlučite da kupite kauč koji se rasklapa noću u krevet. Rezultat je da na kraju nemate ni zaista dobar kauč, ni zaista dobar krevet. Ili kad smo nekada kupovali “double face” mantile. Ako ga obučete na jednu stranu, on je navodno dobar za kišu. A s druge strane je bolji kad je zima ili za “izlazak”. Đavola, niste dobili ni pravi mantil, ni pravi kaput. Slično je i sa filmovima u malim kinematografijama, sa malim bioskopskim tržištem. Dobri filmovi mogu biti zaista dobri i mogu dosegnuti samo neke od spomenutih ciljeva. I time moramo svi da budemo zadovoljni.

Ja sam se odavno opredelio da se bavim autorskim filmom sa što manjim budžetima. Trudio sam se da budu različiti po žanru, stilu, vrsti. Da budu uvek neka nova estetska igra za nas koji ga radimo i za publiku koja ga gleda. Ne znam da li sam bar malo uticao na ukus publike, niti koliko je percepcija tih filmova uticala na mene. Ta vrsta hemije mi je uvek ostala tajanstvena i nemerljiva. Češće sam mislio da svojim filmovima ipak ništa ne menjam, ali sam se i potajno nadao da uspevam da publiku, kroz zabavu i razmišljanje, “poboljšavam”. Bilo je to najverovatnije naivno s moje strane. Radio sam iskreno filmove koje sam želeo i umeo i za koje sam uspeo da pribavim sredstva. Radio sam i nisam se štedeo. Svaki film mi je bio ujedno prvi i poslednji. Mislio sam i te kako na publiku, ali joj nikada nisam povlađivao. Svojim najvećim neuspehom sam smatrao kad bih doznao da se moj film dopao nekoj budali ili kritičaru o kome nisam imao visoko mišljenje. Uvek sam bežao od trenda i mode. Od detinjstva i vaspitanja koje sam opisao u Sam o sebi.

Rečenice kojima opisujete kako ste primili vest da je “pao Leka” (Aleksandar Ranković, potpredsednik SFR Jugoslavije), o strahu koji se uvukao, mogle bi i sad da se izgovore. Kako promene i dešavanja u javnom životu danas utiču na vas?

Danas se izgleda svima nama strah uvukao i uvlači u kosti. Skoro svaki dan neki novi strah. Iz medija nestaju lepe vesti. Ili ih nema, ili se smatraju nevažnim. Kao da su loše vesti i strah koji izazivaju pogodniji za plasiranje reklamnih poruka svake vrste. Vreme kada je “pao Leka” tako mi danas izgleda kao dečija igra, kao i skoro sve iz tog vremena. Možda zbog toga što se sve više povlačim u svoj mir i što se trudim da ne pratim baš sve loše vesti. Njih, nažalost, prepuštam mlađima koji imaju budućnost, ali imaju i svoja digitalna pomagala za bekstvo od stvarnosti. Iskreno bih voleo da manje drže slušalice na ušima, da manje bulje u svoje pametne telefone i da se više bore. Bar za sebe.

Hteli ste da snimite maločas pomenutu Tramontanu, po divnoj priči o moći želje i fikcije, film “iz inata prema stvarnosti”. Zar nije i sve što ste uradili, svi filmovi, obe knjige (mislim i na Dnevnik jednog filma, knjigu o Virdžini) zapravo opozicija stvarnom životu?

Odavno je poznato da je svaki stvaralački čin u svim priznatim i nepriznatim umetnostima u stvari čin “inata prema stvarnosti”, ostvaren kao “opozicija stvarnom životu”. Sve što sam uspeo da uradim nije ništa više, ali ni manje od toga. Jednostavno sam pokušavao da tu i tamo umetnem bar neki svoj kamičak u beskrajni zid naših divnih ali i nesavršenih života. U naivnoj nadi da taj kamičak nikad nije bio uzaludan.