Teško je setiti se 2000. godine. Kada sam pokušao da se setim, nisam bio siguran da li se tada desio taj 5. oktobar. Ili je to bilo pre ili posle 2000? Možda je moj lični problem što ne mogu toga da se setim. Ili ne želim. Više želim da se sećam stvari na “svoj način”. Šta se i kada tačno dogodilo, više mi nije važno. Mislim da to više nikome nije važno, osim istoričarima i političarima. Sećam se da smo 31. decembra 1999. moja prijateljica i ja mislili da će se, kada otkuca ponoć, svi kompjuteri resetovati i da će doći do opšteg pada celog elektrosistema u svetu. Mislim da se to zvalo “Milenijumska buba…” ili tako nešto. To je ozbiljno najavljivano. Čekali smo ponoć i nažalost ništa se nije dogodilo. Šteta.

Teško je setiti se te 2000. godine. Tada sam bio student Fakulteta dramskih umetnosti, ali se sećam da je za mene to bila dobra godina. I prethodna je bila dobra, a ona pre nje još bolja. Svaka godina, svaki mesec, svaki dan preživljen u tadašnjoj Srbiji bio je uspeh vredan divljenja. Bez obzira na to što pada jaka kiša, a ti gutaš suzavac u parku kod Crkve Sv. Marka, što nisi dobio vizu, što piješ loše “domaće” vino; znalo se šta hoćemo i protiv koga se borimo. Nisam puno razmišljao o budućnosti. Živeli smo “sada i ovde”; punim plućima; do kraja; brojali male svakodnevne pobede; i proslavljali ih. Ko živ, ko mrtav. Više mrtav.

Teško je setiti se 2000. godine. Kada pokušam da se setim nekih događaja, nisam siguran da li je to bilo 2000, ‘99. ili neke druge devedesete. Te godine kao da nisu imale ni decembar ni januar, ni Božić ni Uskrs, ni slave ni rođendane. Sve je bilo sliveno u jedan neprekidan beskonačan tok. Vreme se meri smenom dana i noći, ali se ja toga uopšte ne sećam. Zime su bile bez struje. Leta bez vode. Prodavnice bez hleba i mleka, prepune stanice bez autobusa, trafike bez cigareta, a ulice i ljudi bez nekih drugih ljudi koji su zauvek otišli, nestali. I neprekidan sumrak – dan na zalasku koji nikako da prođe i noć koja nikako da padne i najavi novi početak. Novu promenu. Tmurni sumrak.

Teško je setiti se 2000. godine, jer tada nije trebalo mnogo da budeš srećan. Te godine sam prvi put profesionalno zaradio prvi novac. Novac sam potrošio odmah iste večeri. I bio sam srećan. Sreća se merila malim trivijalnim stvarima, jer za drugo nismo znali. Jedina ozbiljna tema je bila otići ili ostati. Ja sam tu dilemu odmah razrešio. Znao sam da ću ostati, jer kome trebaju umetnici iz Srbije? A umetnost je ovde imala smisla. Bila je provokacija, reakcija na stvarnost, otpor, bunt. U muzici, filmu, slikarstvu, književnosti – bunt. To je bila oaza slobode. To nas je održavalo živim. Eksperimentisati, pa iako ne uspe, makar smo pokušali. Ne znaš ako ne pokušaš. Uvek pokušati.

Teško je setiti se 2000. godine, jer se slika slabo sećam. Više pamtim osećanja, mirise, zvukove i pesme; ritam Dragoljuba Đuričića koji se, uz šerpe i lonce građana sa prozora i terasa svakog dana tačno u 19.30, prolama celom Srbijom. Sećam se da sam svaki dan sedeo pored malog crvenog tranzistora u kuhinji mojih roditelja i slušao jedine dve radio-stanice koje su objavljivale nezavisne vesti (kada nema ometanja sa predajnika vojske ili policije). Slušajući radio mogao sam da planiram to veče ili sledeći dan: u Kolarčevoj, na Studentskom trgu ili na FDU. Zvati odmah drugare, pa ko može. Bilo je nečeg spokojnog u toj potpunoj oslobođenosti za bilo kakvo planiranje; bilo je samo važno izaći na ulicu, odmah kada je to potrebno. Bilo je nemoguće išta planirati na duže staze. Za mesec dana? Nema šanse. Jedino je bilo sigurno da ćemo svi i dalje biti tu. Apatija i stalna neizvesnost. Pravi filmski saspens (engl. suspense).

Teško je setiti se 2000. godine, jer nije bilo straha. Ljudi su već sve bili izgubili – svoje bližnje, svoje kuće, svoje ulice, svoje kuce, mace i papagaje, novac, snove, svoju nadu, svoja sećanja, sebe. Nisu imali ništa osim ravnodušnosti, ili ponekad smeh i bes. Smeh da preživiš sebe, a bes da preživiš njih. I taj bes se svuda osećao. Sećam se kada su objavili da je Ivan Stambolić nestao. Samo par dana pre toga govorilo se da će on možda biti taj glavni protivkandidat na predsedničkim izborima. Ljudi su nestajali i pre toga. Neki su ubijani nasred ulice. I svi su se na to bili navikli. Normalno je bilo živeti tako. Pored mrtvih i nestalih. Ali ovo je bilo drugačije. Strah je počeo da se uvlači među “njih”. Pa su oni bes počeli da iskaljuju na nama. Bilo je jasno da više ništa neće biti isto.

Teško je setiti se 2000. godine, jer niko ne voli da se seća ružnih događaja. I ja sam ih brzo zaboravio. Ponekad nisam siguran da li su se uopšte desili. A onda me neka fotografija, pesma ili snimak, neka godišnjica podseti da jesu. I pitam se kako je moguće. Danas, taj apsurd, taj tragikomičan kadar izgleda toliko groteskno i perverzno da ne bi prošao čak ni kod nadrealista. A mi smo u to verovali. Kako je moguće da smo sve to živeli, da niko nije imao snage i plan da to zaustavi? Danas, kada se sve to ponavlja, blizu nas, mislim da nas istorija ništa nije naučila. Ništa mi nismo naučili iz prošlosti i sve može opet da se ponovi. Sada, ovde i odmah. Puno je objašnjenja zašto je to tako – socioloških, psiholoških, političkih, filozofskih. Pametan se uči na tuđim greškama, a glup na svojim. Šta je sa onima koji nikada ništa nisu naučili na svojim greškama, dok su tuđe počeli da prisvajaju, koriste, pretvaraju u pravila?

Teško je setiti se 2000. godine, jer jedino osećanje kojeg se dobro sećam jeste beg. Filmskim jezikom beg je radnja. Ona može biti fizička ili duhovna, unutrašnja ili spoljašnja. Neki su bežali “van” i “od”, a neki “u” ili “sa”. Ja spadam u ovde druge. Ali beg ne može trajati večno. Postalo je jasno da je otpor neophodan, a cilj je bio jedan. On je imao ime i prezime, adresu i JMBG. Sve snage su se brzo konsolidovale oko tog cilja. Čak i rudari. Za svega par meseci nezadovoljstvo je kulminiralo i bez krvi, uz puno dima i buke – diktator je sklonjen. Šestog oktobra osvanuo je lep i sunčan dan, dok su komunalni radnici revnosno obavljali svoj posao. Glavno pitanje koje je tada lebdelo u vazduhu je: “I, šta sad?” Isto to unuk pita baku na kraju serije “Porodica”: “I šta ćemo sad da radimo?” Sada kada više nema krivca, šta ćemo da radimo? Je l’ on jedini ili ih ima još? Je l’ to ima veze sa nama ili ne? Ako ima, šta ćemo da radimo? Ako nema, šta ćemo onda da radimo? Da li smo mi slučajno krivi? Ne, kriv je samo on. Tako je lakše.

Teško je setiti se 2000. godine. I ovo što sam napisao više nisam siguran da li se desilo tada ili neke druge godine. Da li je zaborav samo prirodni psihološki odbrambeni mehanizam; pitanje nečiste savesti i krivice; potpune moralne otupelosti ili snažnih događaja koji su kasnije usledili i potpuno zagušili sve u vezi sa 2000. godinom? Ubeđen sam da su sećanja pre svega emotivna kategorija, a tek kasnije ponekad se otelotvore u slike i zvuke.

Ali ta emocija nije vezana samo za osećanja koja smo imali tada (2000. u ovom slučaju) već i za ova koja imamo danas. Vreme je saveznik. Ali pre toga potrebno je da sami sa sobom budemo iskreni. Ako nismo, vreme će nam i tu pomoći, ali ovaj put da shvatimo da smo pogrešili.

Gde sam ja pogrešio?