Istorija koja nije prošla, istina, kolektivna krivica, politika koja proizvodi neprijatelja, neke su od tema predstave Naš razred Tadeuša Slobođaneka, koju je u Narodnom pozorištu upravo režirala Tatjana Mandić Rigonat. Svaka je aktuelna i očigledna.

Za Tatjanu Mandić Rigonat je i ova predstava, kao i njene dosadašnje, bila platforma da društvo stavi pred ogledalo i kaže mu – evo u ovakvom svetu živimo. U nadi da će reagovati.

“VREME”: Da li je aktuelnost ove drame bio razlog zbog kojeg ste je režirali?

TATJANA MANDIĆ RIGONAT: Dramu Naš razred – istorija u 14 časova režirala sam zbog njene poetske snage, životne i umetničke istinitosti, zbog pitanja koja ona postavlja, tematske aktuelnosti koja boli, zbog nemoći koju osećam kad razmišljam o svetu i vremenu u kome živim. Kako pozorište doživljavam kao važno društveno mesto dijaloga i ličnog preispitivanja, mislila sam da Naš razred treba prevesti, igrati ga i misliti današnji trenutak kroz tu dramu, kroz sudbine desetoro Poljaka i Jevreja, od polaska u školu 1925, pa sve do prve decenije XXI veka. To je priča o tragičnosti i apsurdu ljudske egzistencije u istorijskim okolnostima koje bude i najlepše i najmonstruoznije u čoveku. O dobru i zlu. Drama je spoj fikcije i dokumentarnog. Inspirisana je konkretnim istorijskim događajem – pogromom, istrebljenjem poljskih Jevreja u gradiću Jedvabne, koji su počinili Poljaci. Žive su spalili sve svoje sugrađane Jevreje u štali. Naš razred je metafora za zajednicu koja prolazi put od ljubavi do mržnje i zločina. U svakoj multietničkoj sredini, ili tamo gde je bilo rata, gde postoje sukobi na nacionalnoj, verskoj osnovi, tamo gde politika proizvodi neprijatelje negujući i hraneći strah od bilo koje različitosti, Naš razred je savremena domaća drama i lako je prepoznati njene dubine.

Jedna od tema Našeg razreda s kojom je nemoguće ne poistovetiti se, jeste – istina. Da li bi nam istina o, na primer, Drugom svetskom ratu i o ratu devedesetih, pomogla da bolje živimo? Mirnije?

I predstava je kao ritual inicijacije istine. Svaki lik ispoveda svoju životnu istinu. Pitanja koje se najviše čuju su: zašto? Zašto se dogodio zločin? Šta sam mogao-mogla da uradim? Čujemo i: istina se ne može zakopati. Ali šta sa istinom? Kome je ona potrebna? Živima? Mrtvima? Istina je kao igračka u rukama politike. Na ruskom reč istina znači pravda. Da se istina više poštuje, živeli bismo u sredini s jasno postavljenim vrednosnim sistemom koji ostavljamo mladim generacijama. Antifašizam se ne bi dovodio u pitanje, već bi bio temelj na kome izgrađujemo društvo, narodnim herojima ne bi se odrubljivale glave, ne bi se brisala imena ulica, partizanska groblja ne bi zarastala u korov, na jevrejskom groblju ne bi se crtali kukasti krstovi. Mrtvi bi imali mir. A živi bi bili zagledani u sadašnji trenutak i budućnost.

Već više od trideset godina traje prerežiravanje istine o Drugom svetskom ratu kroz negaciju dokumentovane istorije. U miru, strpljivim radom na propagandi, poraženi postaju kreatori popularnog narativa. Kolaboracionisti sa nacističkom Nemačkom rehabilitovani su na razne načine, jer se kolaboracija sa imperijalnim silama afirmiše kao poželjni oblik političkog ponašanja u sadašnjosti. Mržnja prema komunistima garantuje uspeh: prihvatljvo je biti sa nacistima u borbi protiv komunista! I stigli smo do toga da, recimo, u Novom Sadu građani stražare kako bi sprečili podizanje spomenika nevinim žrtvama 1944/45, a u žrtve su svrstane i žrtve i njihovi dželati – osuđeni ratni zločinci, organizatori i izvršioci Novosadske racije, ustaše, mađarski fašisti. U osnovi toga je rehabilitacija fašista. To je toliko morbidno i zločinački da pamet staje. Da li mi živimo u miru ili u pomirenosti sa zlom, zločinima i nepravdom?

Osim toga, Evropski parlament je izjednačio komunizam i nacizam kao totalitarne sisteme. To jesu totalitarni sistemi, ali s različitim idealima, vrednostima i posledicama po čovečanstvo, i nema znaka jednakosti među njima. Osudio je upotrebu kukastog krsta i petokrake. Danas se 9. maj slavi kao Dan Evrope, i to slavlje je potisnulo prvobitni praznik: Dan pobede nad fašizmom, dan kada je nacistička Nemačka potpisala kapitulaciju. Evropa je na razne načine otvorila vrata rehabilitaciji mračne ideologije XX veka nastale na njenom tlu. Devedesete su živa rana. Dejton je doneo mir, ali se nisu smirili duhovi zla. Niti je prošlost- prošlost.

Poslednjih godina, a naročito nekako u vreme premijere filma Dara iz Jasenovca, u Srbiji je aktuelizovana priča o Jasenovcu. Podsetila je da susede treba doživljavati kao neprijatelje, da su kolektivno krivi.

Neosporno je da u današnjoj Hrvatskoj ima ustašluka, kao što ima i otpora tome. Neosporno je da postoje tendencije da se Jasenovac predstavi isključivo kao radni logor. Stalno se raspravlja o broju stradalih. Istoričar Jan Tomaš Gros, koji je napisao knjigu Susedi, i u njoj dokumentovao zločin u gradiću Jedvabne, naveo je da je spaljeno 1600 Jevreja. Kad taj broj osporavaju, on pita: da je broj ubijenih manji, da je stradalih 340, da li bi to promenilo suštinu zločina? Suština zločina je bitna, a razmera zločina govori o sistemu koji ga je omogućio i sproveo. Suština Jasenovca je genocid. Istrebljenje Srba, Jevreja, Roma, komunista. Stradali su i Hrvati-komunisti.

O Jasenovcu je moja generacija i znala i učila, nije bio prećutan. Dokumentarni film Krv i pepeo Jasenovca Lordana Zafranovića nije ćutanje o Jasenovcu. Ta priča o prećutanosti lansirana je za potrebe reklame filma Predraga Antonijevića, koji, iako počiva na istorijskim činjenicama, ne doseže umetničku istinu. I za potrebe dnevne politike koja počiva na taktici povremenog raspaljivanja paklene mržnje. Uglavnom oko godišnjice “Oluje”, kada svi iz Srbije koji letuju u Hrvatskoj postaju izrodi i saučesnici u zločinu, a svi Hrvati ustaše. “Oluja” je tragedija i etničko čišćenje za Srbe, dok je za Hrvate legitimna akcija oslobađanja dela Hrvatske, koja se slavi. To je kao svadbeni ples na groblju.

Zajedničko svima u ratovima devedesetih je da za sebe žele da zadrže ekskluzivitet stradalnika i žrtve, i da svoje zločince čuvaju kao najmilije. Jednog dana nestaće svi koji su u ime krvi i časti, krvavog novca, nacionalističkog karasevdaha, učestvovali u tragediji ubijanja SFRJ. Pitanje je samo hoće li zajedno sa njima nestati i narativ koji su uspostavili. Jer istoričare i istoriju kao nauku niko baš mnogo ne zarezuje, dok političari i njihovi propagandisti pričaju šta im odgovara. Kolektivno smo uključeni u nešto što Jaspers naziva metafizičkom i moralnom krivicom.

Zašto ste izabrali mlade glumce? Da li je predstava poruka njihovoj generaciji?

To je koncept. U godinama su kao i likovi u drami u trenutku kada će se dogoditi zločin koji će ih odrediti kao ljude. Ovaj komad je u svetu rađen s podelama koje uglavnom čine glumci različitih generacija. Naša predstava je generacijska i ona jeste neka vrsta opomene mladim ljudima, koji su najdraži plen za one što podstiču večni plamen mržnje, zla, osvete i smrti.

Ovih dana ste počeli da radite novu predstavu, Tajni dnevnik Adrijana Mola. Emocije trinaestogodišnjaka su, poput prethodne vaše predstave, još jedna osetljiva tema, tema koju preskačemo a koja zahteva i istinu i otvorenost.

Pre dve godine predložila sam da radim Adrijana Mola autorke Sju Taunzend. Knjige o Molu čitao je moj sin, i ja uz njega. Sju Taunzend s mnogo humora i iskrenosti piše o odrastanju jednog dečaka, i na meni je da to igrom na sceni oživim. On je dečak iz osamdesetih godina XX veka, sa bibliotekom od 150 knjiga, i zanimljivo je što u XXI veku njegova posebnost postaje posebnost na kub. Čitati knjige, želeti da postaneš intelektualac i umetnik, čine te baš danas pubertetski uvrnutim i posebnim.

I priča o prostoru koji pripada pozorištu “Boško Buhi” se tiče istine. Kome u ovom slučaju smeta istina?

Istina smeta veleposednicima Beograda i Srbije, koji se odnose i prema toj kući i prema svemu u državi kao prema plenu. Idite na Trg Republike, stanite u centar i okrenite se oko sebe. Videćete Boutique koji dominira trgom. Stolice iz tog kafea stigle su do ono malo zelenila što je ostalo oko spomenika Knezu Mihailu. One su i ispred ulaza u “Buhu”. Boutique se širi i mislim da će se jednog dana prostirati preko celog Trga kao jedna velika spomenička instalacija savremene umešnosti kombinovanja moći novca i politike koja danas ima svoju zaštićenu etiku i estetiku. Ni da se Boutique ispiše ćirilicom, suština se ne bi promenila.

U izlogu pozorišta je plakat za predstavu Gospođa ministarka koju sam u Buhi režirala pre tačno 10 godina i odigrali smo je do sada oko 170 puta. Smeši se sa plakata Goran Jevtić – Živka ministarka, koja je svojoj familiji delila koncesije, ispunjavala želje i teči Jakovu i Jovi Robiji itd… Branislav Nušić nam je pre jednog veka postavio ogledalo istine u kojem se i danas ogledamo i krivimo to ogledalo jer nam je ono što u njemu vidimo ružno.

Nema dana da se ne sazna kako se onom ko javno kritikuje vlast preti i da mu je ugrožen život. Molim vas za komentar.

Došli smo dotle da ljude napadaju i zbog najličnijeg doživljaja vremena u kojem žive. Kroz živog Marka Janketića napali su mrtvog Disa. Marko je citirao jedan stih iz pesme Pijanstvo i prošao kroz pakao. Da je Dis živ, ocrnili bi ga da je pijandura, bez fakulteta, da nije rodoljub jer peva: Meni nije dano da ja imam zemlju bez ubogih ljudi…Nikad bolje biti neće. I njemu bi kao Marku poručili da traži drugu zemlju. Neko u pesmi Naši dani iz 1910. može da prepozna Srbiju iz 2023. i da sebi uništi život.

Razvilo se crno vreme opadanja, / Nabujao šljam i razvrat i poroci, / Podigao se truli zadah propadanja, / Svi podmukli, svi prokleti i svi mali / Postali su danas naši suvereni / Od pandura stvorili smo velikaše, / Dostojanstva podeliše idioti, / Lopovi nam izrađuju bogataše, / Mračne duše nazvaše se patrioti.

Mračne duše kamenovale bi Disa da šeta Skadarlijom. Svaki individualizam, odstupanje od horske pesme o rajskoj Srbiji, danas je nepoželjno.

Šta mislite o poruci patrijarha Porfirija da se izbaci zakon o rodno senzitivnom jeziku kako bi se sačuvali brak i porodica?

Kada bismo napravili anketu među građanima šta je rodno senzitvni jezik, mislim da bi mali broj znao o čemu je reč. Rod? Rodica? Rodnica? Nit si mi rod nit pomoz bog. Neko bi pomislio na gramatički rod, neko na teorije roda. U Uskršnjoj poslanici patrijarh govori o nečemu što je prilično nerazumljivo velikom broju građana. To je poruka za vlast. Jer rodno osetljiv jezik propisan je odozgo, nametnut političkom voljom kao norma koja će, veruje se, doprineti da žene budu poštovanije, vidljivije tako što će imenice koje označavaju njihova zanimanja biti u ženskom rodu. To je sprovedeno bez puno obaziranja na protivljenje i primedbe brojnih lingvista i stručnjaka za srpski jezik koji kritikuju i sam taj naziv: rodnosenzitivni jezik, i još mnogo toga.

Odavno se potpisujem kao rediteljka, spontano, jer jezik je živ, prati promene u životu. Nekada je režija bila dominantno muška profesija, danas ne. Da li ja time ružim srpski jezik ili ga obogaćujem? Želim slobodu u maternjem jeziku. Pa tako sam rediteljka, ali ne i borkinja, nego žena borac. To mi jače zvuči. Tako se povezujem u poštovanju i sećanju sa ženama iz moje porodice koje su bile partizanke u Drugom svetskom ratu i sa svim ženama borcima koje su se borile za ravnopravnost žena i muškaraca u ratu i miru, za slobodu. Time što se potpisujem kao rediteljka kako ja ugrožavam brak i porodicu?