Pod naslovom Waiting for the order (Čekajući naređenje), i podnaslovom “Sledećih nekoliko nedelja će možda odrediti budućnost Ukrajine, možda i Evrope”, “Ekonomist” 22. aprila najavljuje ukrajinski kontraofanzivu motivišućim tekstom: “Desetine hiljada ukrajinskih vojnika se spremaju za akciju; proveravaju svoje komplete, pišu pisma koja bi mogla biti njihova poslednja. Ne znamo kada i gde, ali uskoro će Ukrajina pokrenuti svoju dugo planiranu kontraofanzivu… Sudbina Ukrajine i oblik saveza Zapada može zavisiti od toga šta će se desiti u narednih nekoliko nedelja…”

Ima u štampi i žešćih intonacija: Robert D. Kaplan, autor petnaestak knjiga povezanih sa aktuelnim sukobima, kao što su, na primer, Balkanski duhovi, putovanje kroz istoriju (1993) ili Tragični um: strah, sudbina i teret moći (2023), piše pod naslovom “Putinovi šekspirovski demoni” 3. aprila u “Volstrit džurnalu”: “Sada se borimo da završimo Intermarium (latinski izraz za ‘Međumore’), odnosno pojas demokratskih država Baltik-Crno more od Estonije na severu do Ukrajine na jugu, radi zaštite od ruskog carizma. Dugujemo taj koncept poljskom državniku Jozefu Pilsudskom, koji je to zamislio kao odbranu od Nemačke posle Prvog svetskog rata. Nemačka je sada dugogodišnji saveznik. Sa Rusijom poraženom u Ukrajini, svrha Intemariuma će biti ispunjena”.

A pozicioni rat tamo na istočnom frontu zaglibljen je u rasputici černozema, kao i svetska politika, uostalom.

“Na obema stranama se spominje otadžbinski rat, ali asimetrično. Ukrajina se definiše kroz suprotstavljanje Rusiji. Ali Rusija polazi od toga da se ne bori sa Ukrajinom kao takvom (odnos prema njoj varira u širokom i često paradoksalnom opsegu), već sa ‘kolektivnim Zapadom’ koji stoji iza nje, protiv kojeg se vodi Otadžbinski rat za nacionalni opstanak, a ujedno i za mesto u svetskoj hijerarhiji”, piše direktor za istraživanje Međunarodnog diskusionog kluba Valdai Fjodor Lukjanov u časopisu “Rusija u globalnim odnosima”, čiji je glavni urednik.

On podseća na članak Vladimira Putina pred izbijanje rata “O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca”, da bi konstatovao: “Došla su mračna vremena za ‘istorijsko jedinstvo Rusa i Ukrajinaca’, jer u praksi ne dolazi do ujedinjenja, već do prinudnog razdruživanja, a suština sukoba se svela na to gde će proći vododelnica između dvaju naroda…” Lukjanov piše kako se mora reći da Rusija rizikuje više od drugih jer je, ne računajući sasvim tačno kako će se događaji razvijati, direktno uključena u takav oblik obračuna koji uključuje najmanje tri kampanje, od kojih svaka ima svoju logiku i pozadinu – sa svetskim poretkom čiju ubrzanu demontažu želi, sa Ukrajinom i sa samom sobom.

Ako neko od igrača pridaje istorijski, pa čak i egzistencijalni značaj bilo kojoj od ovih kolizija, onda, kaže Lukjanov, konfrontacija dobija specifičnu, ne uvek racionalnu konotaciju. Ovo je ukrajinsko pitanje za Rusiju. SAD (kao lider generalizovanog Zapada) u tome učestvuju indirektno ali, naglašava Lukjanov, veoma aktivno, praktično preuzimajući svog ratobornog agenta.

Kina se drži po strani, balansira, ali ishod bitke smatra faktorom koji joj je veoma važan i, uprkos svojoj kategoričnoj nespremnosti da upadne u nevolje, Peking smatra hipotetički uspeh Sjedinjenih Država u ovom sukobu neisplativim za sebe i pažljivo će raditi protiv takvog scenarija.

AEvropa, još jedan akter ovog sudara, nalazi se u posebnom položaju. Ona se ne bori za buduću ulogu, već za zadržavanje (po Lukjanovu nemogućeg) nekadašnjeg modusa vivendi, koji joj je od druge polovine 20. veka obezbeđivao udoban uspeh. Parola o nedopustivosti revizije “poretka zasnovanog na pravilima” zajednička je čitavom Zapadu, ali za sada ona održava američku dominantnu poziciju.

O američkom vođstvu progovorili su i sa one adrese na kojoj teče mleko američke politike. Pod naslovom “Zapadu je potrebno američko vođstvo” Džejmi Dajmon, izvršni direktor banke “JP Morgan Čejz”, piše u “Volstrit džurnalu” 21. aprila: “Američki lideri moraju uvek da stavljaju Ameriku na prvo mesto, ali globalni mir i red su vitalni američki interes. Samo Amerika ima punu sposobnost da predvodi i ujedini zapadni svet iako to moramo učiniti s poštovanjem i u partnerstvu sa našim saveznicima. Bez kohezivnosti i jedinstva sa našim saveznicima, autokratske snage će podeliti i osvojiti zavađeni Zapad. Amerika treba da predvodi svojom snagom – ne samo vojnom, već i ekonomskom, diplomatskom i moralnom”.

“EVROPA UHVAĆENA KRIZAMA KOJE NISU NJENE”

U intervjuu za “Politiko” koji je vodio u svom avionu kojim se vraćao iz državne posete Kini, francuski predsednik Emanuel Makron je govorio kako je veliki rizik sa kojim se Evropa suočava to što je “uhvaćena krizama koje nisu njene, što je sprečava da izgradi svoju stratešku autonomiju”, te da Evropa mora da smanji zavisnost od Sjedinjenih Država i izbegne da bude uvučena u sukob Kine i SAD oko Tajvana.

Da se pokaže evropsko jedinstvo pred evropskim najvažnijim trgovačkim partnerom, Makron je u Kinu putovao zajedno sa Ursulom fon der Lajen, koja je kritikovala predsednika Sija zbog veza s Putinom, a kineski mirovni plan za Ukrajinu nazvala “simply not viable”, jednostavno neodrživim. Po tumačenju Bi-Bi-Sija, ona je takođe gurala umereniju verziju američke ideje o odvajanju od Kine, po kojoj bi Evropa govorila diplomatski oštrije, diverzifikovala svoje trgovinske izvore i zaštitila svoju trgovinu i tehnologiju.

Kina je 2022. godine bila treći najveći partner za izvoz robe iz EU (devet odsto, 230 milijardi evra) i najveći partner za uvoz robe u EU (20,8 odsto, 626 milijardi evra).

Prema Bi-Bi-Siju, neki su Ursulu fon der Lajen nazivali “the bad cop from Brussels” (loš policajac Brisela) zbog njenih jakih veza s američkim predsednikom Bajdenom i glasne podrške pozicije NATO. Kineski “Global tajms” joj se savetovao da promeni pisca govora.

Posetu Kini francuskog predsednika Makrona londonski “Ekonomist” opisuje izrazima “botched vanity trip” (putovanje nespretne sujete) i “Macron’s blunder” (Makronova greška).

Zajedno, dvoje lidera su predstavljali dva prilično različita pravca evropskog razmišljanja o Kini, ocenio je za
Bi-Bi-Si doktor Endrju Smol, stariji saradnik think–tank organizacije “Nemački Maršal fond”.

Usledio je dugi zajednički kominike od 24 tačke koji su objavili Stejt department i ministarstva spoljnih poslova Francuske, Velike Britanije, Italije, Nemačke, Japana i Kanade, u kome se govori kako diplomate iz Grupe sedam pred samit u japanskoj Hirošimi u maju jednoglasno najoštrije osuđuju rusku invaziju na Ukrajinu, izražavaju ozbiljnu zabrinutost zbog sve većeg regionalnog samopouzdanja i militarizacije Kine, zbog njenih pretnji Tajvanu i zbog testiranja raketa dugog dometa Severne Koreje.

ČETIRI MILIJARDE NEUTRALNIH

Postalo je uobičajeno da se svet opisuje kao podeljen između ponovo ojačanog zapadnog bloka i autokratskog saveza Kine i Rusije, ali ovaj način razmišljanja ima svoja ograničenja jer najmanje četiri milijarde ljudi, ili više od polovine svetske populacije, živi u zemaljama koje ne žele da biraju stranu, piše “Ekonomist” od 15. aprila pod naslovom “Kako preživeti rascep supersila”.

Iako 52 zemlje koje čine 15 odsto globalne populacije (Zapad i njegovi prijatelji) kritikuju i kažnjavaju postupke Rusije, a samo 12 zemalja hvali Rusiju, 127 država je kategorisano kao da nisu jasno ni u jednom taboru – nisu uvele sankcije Rusiji ili su rekle da žele da budu neutralne u kinesko-američkom sučeljavanju. Tako se, na primer, ponašao i Meksiko koji je, kako piše “Ekonomist”, igrao proaktivnu ulogu u Ujedinjenim nacijama, s Francuskom je predložio rezoluciju u kojoj se okrivljuje Rusija za humanitarnu krizu u Ukrajini i poziva na hitan prekid vatre i zaštitu miliona civila. Međutim, predsednik Andres Manuel Lopez Obrador je izjavio da će Meksiko ostati neutralan u sukobu. Odbio je da uvede sankcije Rusiji i osudio je Evropski parlament zbog slanja oružja Kijevu, a meksička vlada je saopštila da neće slati oružje Ukrajini nakon što su ukrajinske vlasti zatražile vojnu pomoć od meksičkog Senata.

Na prvi pogled, današnjih “100 plus” neutralnih zemalja i dalje se suočava sa istim problemima kao i Pokret nesvrstanih u 20. veku, piše “Ekonomist”, uz podsećanje da je Pokret nesvrstanih u toku Hladnog rata imao malu moć u nedostatku kohezije, vojne sile, stalnog članstva u savetu bezbednosti UN, ekonomske težine, tehnologije i finansija. Na konferencijama u Bandungu, u Indoneziji 1955. i u Beogradu, u Jugoslaviji 1961. godine, lideri su predstavili “treći svet” distanciran i od Zapada i od sovjetskog bloka.

U nedavno objavljenoj knjizi, Horhe Hajne, bivši čileanski diplomata, tvrdi, međutim, da su u 20. veku ove zemlje često pasivno uletale u orbitu jedne ili druge supersile. Od kasnih 1960-ih ove zemlje su se sve više fokusirale na ekonomsku nejednakost između “globalnog juga” i industrijskog severa. Formalnoj instituciji, Pokretu nesvrstanih, pridružile su se skoro sve afričke, azijske i latinoameričke države. Završetkom Hladnog rata postala je, po rečima jednog indijskog akademika koje citira “Ekonomist”, “umiruća organizacija kojoj je potrebna pristojna sahrana”.

REČI I DELA DŽONA FOSTERA DALSA I NJEGOVIH IMITATORA

Kad je već reč o tom dobu, pomenimo i to da “Ekonomist” uzgred podseća kako je 1956. godine Džon Foster Dals, američki državni sekretar, nazvao nesvrstanost “nemoralnom”, kao što i sada pojedini zapadni političari, akteri evropske ratne homogenizacije nazivaju nemoralnim nesvrstanost ili neutralnost. Ono na šta taj liberalni list ne podseća jeste fakat da je Džon Foster Dals, američki državni sekretar u administraciji predsednika Ajzenhauera, bio opisivan kao ozloglašeni ratni huškač koji bljuje vatru, samozvani tvrdokorni, hladnoratovski hardlajner par excellence koji uvek gura do ivice Armagedona, bezobzirno mašući hidrogenskom bombom… Na Konferenciji na vrhu u Ženevi 1955. godine, Nikita Hruščov ga je opisao kao “onog opakog gada Dalsa koji se uvek šunjao oko Ajzenhauera i drao se ako bi ovaj napustio liniju”.

Doduše, u tekstu “Džon Foster Dals: politika iza mita” profesor Mornaričkog ratnog koledža iz Portlanda Filip Kroul je svojevremeno pisao da pomenuti epiteti predstavljaju deo popularnog stereotipa o Džonu Fosteru Dalsu, ali da je ipak, retrospektivno gledano, spoljna politika koju su on i predsednik Ajzenahauer vodili bila obeležena izuzetnim ograničenjima. U pet tadašnjih kriza iz kojih bi se mogla razviti ozbiljna sovjetsko-američka konfrontacija, američki odgovor bio je uzdržan i niskorizičan.

U junu 1953. Ajzenhauer je “mudro izbegavao sve mogućnosti za oslobođenje koje je otvorio ustanak u Istočnoj Nemačkoj, a pobunjenici su morali da se zadovolje ponudom paketa hrane iz Sjedinjenih Država”. Tri godine kasnije, kada su sovjetski tenkovi i teški topovi ušli u Budimpeštu kako bi ugušili ozbiljniju revoluciju, Ajzenhauer je dao izjavu u kojoj žali zbog intervencije, a Dals je izjavio da je “slabost sovjetskog imperijalizma postala očigledna”. Kasnije je razmatrano pitanje da li bi reakcija Sjedinjenih Država tada bila intenzivnija da se ruska intervencija u Mađarskoj nije preklapala sa Sueckom krizom iz 1956. izazvanom invazijom Izraela, Francuske i Britanije na Egipat, koja je podjednako razbesnela i Dalsa i Ajzenhauera.

Daleko ozbiljnije prirode bila je potencijalna sovjetska raketna pretnja Londonu i Parizu i činjenica da je dugotrajni vrući rat u Egiptu mogao samo da podigne temperaturu Hladnog rata između Istoka i Zapada. Ajzenhauer je poslao Dalsa u Ujedinjene nacije gde je on “veoma teška srca” izdejstvovao rezoluciju o prekidu vatre kojom se oštro osuđuju dva najbliža saveznika Amerike. “Tako je”, piše profesor Kroul, “svetu predstavljen zanimljiv spektakl Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza koji marširaju ruku pod ruku spojeni u antikolonijalnu harmoniju”.

Lorejn Lis je profesorka na Univerzitetu Old Dominion u Pensilvaniji, koja je u studiji o američko-jugoslovenskim odnosima “Keeping Tito afloat – The United States, Yugoslavia and Cold War”, tvrdila da je taj ekstremni antikomunista koji je nesvrstanost smatrao nemoralnom cenio komunističkog vođu i jednog od lidera nesvrstanih Tita i ubeđivao Kongres da Jugoslaviji odobri vojnu i ekonomsku pomoć – jer to je nerviralo Sovjete. “Godine Ajzenhauera predstavljale su zatišje u Hladnom ratu, između dva vrhunca – korejskog rata s jedne strane i, s druge, kubanske raketne krize i Vijetnama. U odnosu na Sovjetski Savez, Dals, koji je mrzeo ateistički komunizam, ali je ipak bio razborit čovek, uprkos svojoj retorici, uvek je bio oprezan”, ocenjuje profesor Kroul navodeći da je ipak i sam Hruščov priznao: “Dals je znao koliko daleko može da nas gurne i nikada nas nije gurnuo predaleko.”

Iz toka događaja se ne može zaključiti da današnji naslednici i imitatori Džona Fostera Dalsa vladaju tom veštinom.

GLOBALIZACIJA ILI DEVESTERNIZACIJA

Dmitri Kravcov, šef ruskog Biroa za proučavanje Latinske Amerike i Kariba, savetnik Ambasade Rusije u Argentini (2008–2012), piše u časopisu “Rusija u globalnim odnosima” da zapadni mediji često raspravljaju o scenariju “velike dvojice” – o kinesko-američkom rivalstvu. Međutim, u stvarnosti govorimo o izboru između dva scenarija: zapadne hegemonije i devesternizovanog nezavisnog razvoja. Zapad više nema mogućnosti da zaustavi ovaj trend, kaže on.

Po oceni “Ekonomista”, mada nesvrstane zemlje zajedno postaju sve važnije kao fragmenti globalnog poretka, nikada neće delovati kao blok pošto se Kina i Zapad bore oko uticaja na njih. Danas većina nesvrstanih zemalja nisu definisane članstvom u nekoj instituciji, imaju premalo zajedničkog da bi bile tako kohezivne kao Zapad.

Jedan blok se ipak formira oko grupe BRIKS, u kojoj, prema Međunarodnom monetarnom fondu, Kina čini više od 70 odsto privrede, Indija oko 13 odsto, Rusija i Brazil oko sedam odsto, a Južna Afrika tri odsto. Sudeći po agencijskim vestima, BRIKS-u navodno nameravaju da se priključe još neke zemlje poput Egipta, Saudijske Arabije, Argentine, Irana, pa i članice NATO-a Turske… Povremeno se u medijima ekonomski potencijal te grupe upoređuje sa snagom Grupe 7 koju čine SAD, Kanada, Francuska, Nemačka, Italija, Japan i Velika Britanija, a u kojoj je bila i Rusija dok je nisu isterali. Mereno u dolarima, nominalno privrede zemalja BRIKS-a proizvode 27 odsto svetskog BDP-a, a Grupa 7 – 41 odsto svetskog BDP-a.

Međutim, i ruski i kineski mediji uz izvesno samoohrabrivanje prenose nalaze britanske istraživačke grupe Acorn Macro Consulting koji pokazuju obrnut rezultat: privrede BRIKS-a obezbeđuju 31,5 odsto globalnog bruto domaćeg proizvoda, a Grupa 7 – 30,7 odsto, kada se meri na osnovu pariteta kupovne moći.

KINA, GLAVNI TRGOVINSKI PARTNER OKO 120 ZEMALJA, A MNOGIMA I ZAJMODAVAC

Analiza 73 zemlje u razvoju koju je sproveo MMF navodi da je Kina 2006. držala samo dva odsto spoljnih dugova ove grupe, a da su zapadni poverioci, uglavnom “Pariski klub”, imali 28 odsto. Do 2020. godine kineski udeo se popeo na 18 odsto, a zapadni pao na 10 odsto. Između 2007. i 2020. glavna američka razvojna agencija dala je kao pozajmicu manje od desetine sume koju su dale dve velike kineske razvojne banke (1,9 milijardi dolara prema 23 milijarde dolara) za infrastrukturne projekte u podsaharskoj Africi. Kina je u to vreme obezbedila više finansiranja infrastrukture u podsaharskoj Africi nego sledećih osam zajmodavaca zajedno.

Andrej Maslov, direktor Ruskog centra za afričke studije, Visoke ekonomske škole Nacionalnog istraživačkog univerziteta, kaže da u afričkim kulturama uopšte nema “igre sa nultom sumom”. Žele više odnosa sa svima. EU vodi odbrambenu politiku u Africi pokušavajući da tamo sačuva ostatke svog nekadašnjeg uticaja, a Kina je ekspanzivnija nego Indija i SAD. Turska ima bezbednosne sporazume sa 30 afričkih država i njen izvoz vojnog materijala u Afriku porastao je više od pet puta od 2020. do 2021. godine.

Odnosi zemalja Persijskog zaliva sa Afrikom nekada su bili ograničeni na energetiku, poljoprivredu i politiku Roga Afrike. Danas Saudijska Arabija, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati tamo ulažu novac. DP World, operater luka sa sedištem u Dubaiju, pojavljuje se kao kritična logistička kompanija za Afriku.

Zapad je za afričke zemlje generalno bio omiljeni izvor “softvera”, podrška školovanju, zdravlju. Kina nudi “hardver”: mostove, puteve, luke – i kredite za njihovu izgradnju. Afričke zemlje mogu da gledaju na Južnu Afriku, od čijih će budućih odluka zavisiti šta radi ostatak kontinenta. Donekle, takve odluke će slediti primer bloka BRIKS, gde je Kina “prva violina”.

Kina je glavni trgovinski partner oko 120 zemalja, a mnogima i zajmodavac. Dok je nedavno Dženet Jelen, američka ministarka finansija, ohrabrivala američke kompanije da premeste svoje lance snabdevanja u prijateljske države, a Peking i Moskva se, u međuvremenu, približavaju, nesvrstane zemlje su postale svojevrsni čuvari globalizacije. Oko 43 odsto robne trgovine “nesvrstanih” odvija se sa zapadnim blokom, 19 odsto sa blokom Kine i Rusije i 30 odsto sa zemljama koje nisu ni u jednom od tih tabora.

Sudeći po pisanju “Ekonomista”, tri četvrtine (77 odsto) ukupne trgovine Meksika odvija se sa Zapadom, više od 60 odsto trgovine Izraela i Alžira, a preko 50 odsto spoljnotrgovinske razmene sa Zapadom ostvaruju jedino još Maroko; blizu njih su još Turska i, zanimljivo, nekadašnji američki ratni protivnik i žrtva – Vijetnam.

Više od trećine čileanske trgovine odvija se sa Kinom, ali 40 odsto njene trgovine uključuje Zapad. Više od polovine argentinske trgovine odvija se s drugim nesvrstanim zemljama.

SARADNJA S ČEKIĆEM I NAKOVNJEM

Predsednik člana asocijacije BRIKS Brazila Luiz Inasio Lula da Silva se sa predsednikom SAD Džozefom Bajdenom na sastanku u Vašingtonu, u februaru ove godine, sporazumeo o ponovnom uspostavljanju zajedničkih ekoloških institucija koje je napustio Žair Bolsonaro, Lulin prethodnik. Amerika klasifikuje Brazil kao “glavnog ne-NATO saveznika”. Međutim, pre sastanka G7 u Japanu brazilski predsednik Lula da Silva je tokom posete Šangaju i Pekingu pokazao veliko interesovanje za kinesku 5G tehnologiju, koju će obezbediti Huavej – koji su SAD stavile na crnu listu zbog navodne bezbednosne zabrinutosti. Istovremeno je nagovestio napuštanje američkog dolara kao međunarodne valute za trgovinu.

Novinska agencija Sinhua izvestila je da su Narodna banka Kine i Centralna banka Brazila potpisale memorandum o saradnji na uspostavljanju klirinških aranžmana u juanima, da bi 14. aprila Kina i Brazil potpisali bilateralne sporazume o trgovini, investicijama, digitalnoj ekonomiji i tehnološkim inovacijama. Trgovina između Brazila i Kine iznosila je skoro 153 milijarde dolara u 2022. godini, što je povećanje od 37 puta za dve decenije.

Lula je pozvao ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova u Braziliju, do koje je let trajao ukupno 22 sata, kako će primetiti izveštač petrogradskog lista “Argumenti i fakti”, sa punjenjem goriva ne bilo gde već u Kazablanki, u kojoj je nastalo jedno interesantno filmsko prijateljstvo. Brazil, ruski partner u BRIKS-u je postao najveći ruski trgovinski partner u Latinskoj Americi.

Inače, među 16 prestonica koje u okviru svojih diplomatskih putovanja tokom proteklih šest meseci posetio ruski ministar Sergej Lavov su i Karakas, Managva i, naravno, Havana, epicentar velike drame 1962. godine. “Naravno da nije reč o ruskim raketama sa nuklearnim bojevim glavama, kao za vreme hladnoratovske Karipske krize 1962, to nije moguće ni pravno, ni tehnički izvodljivo. Do 2002. godine sve 33 zemlje Latinske Amerike, uključujući Kubu, potpisale su sporazum iz 1967. o zoni bez nuklearnog oružja u regionu. Tajna isporuka nuklearnog oružja Kubi ili bilo kojoj drugoj zemlji u regionu, kao i opremanje raketnih lansirnih rampi, u uslovima savremenih sredstava kontrole, zadatak je iz domena fantazije”, kaže za list “Argumenti i fakti” profesor Državnog univerziteta Sankt Peterburga Viktor Hejfec.

On uočava da, s jedne strane, vlada u Havani izražava razumevanje za poziciju Moskve u ukrajinskom pitanju, ali da je generacija revolucionara na Kubi praktično nestala, a da nova generacija kubanskih političara, onih koji sada imaju 40-50 godina, želi da se pomiri sa Amerikom ne prelazeći na njenu stranu, čemu se suprotstavljaju oni sa Floride – i ima mnogo uzdržaniji odnos prema Rusiji: “Delimično je to zato što smo još krajem osamdesetih godina prošlog veka mi, uglavnom, ‘bacili’ Kubu. Tamo smo napustili skoro 500 nedovršenih objekata, obustavili isporuku robe… To je bila naša najveća greška u latinoameričkom pravcu. A nije čak ni najveća greška u tome što smo otišli, već u tome što smo otišli tako brzo, bukvalno za šest meseci. Tako se ne radi… Kubanci su se tada jako uvredili, a ta ogorčenost i dalje traje. Danas su spremni za saradnju, za proširena partnerstva. Ali ne za bezobzirnu ljubav”, kaže profesor Viktor Hejfec.

Saudijska Arabija smanjuje oslanjanje na svog istorijskog saveznika Ameriku, samo četvrtinu trgovinske razmene ostvaruje sa Zapadom. OPEK, naftni kartel pod kontrolom Saudijaca, smanjio je prošlog meseca proizvodnju za četiri odsto uprkos žalbama Zapada. Saudijska Arabija je uz posredovanje Kine potpisala sporazum sa Iranom i pridružila se evroazijskoj Šangajskoj organizaciji za saradnju.

U finansijskoj godini 2021/22. trgovina Indije sa Amerikom pretekla je trgovinu sa Kinom. U martu je premijer Japana, koji poput Indije, Amerike i Australije pripada “Kvadu”, bezbednosnom forumu Indopacifika, posetio Delhi. Ipak, Indija i dalje kupuje oružje i jeftinu naftu od Rusije i malo je verovatno da će prekinuti svoje dugogodišnje veze osim, kako primećuje “Ekonomist”, ako režim Vladimira Putina ne upotrebi nuklearno oružje… Uz to, Indija, na primer, želi i da iskoristi svoje predsedavanje G20 ove godine da lobira za globalni jug. Skoro polovina indijske trgovine odvija se sa drugim nesvrstanim zemljama.

Dmitri Kravcov u časopisu “Rusija u globalnoj politici” nalazi da se arapske zemlje Persijskog zaliva u novoj geopolitičkoj situaciji osećaju između čekića i nakovnja, i ne žele da daju prednost nijednoj strani. Kao odgovor, pokušale su da diverzifikuju svoje odnose, što je naglašeno u decembru 2022. posetom kineskog lidera Saudijskoj Arabiji čiji je Kina sada najveći trgovinski partner.

MOLITVA I MIROLJUBIVA KOEGZISTENCIJA

Da, to se nekad zvalo aktivna nesvrstana miroljubiva koegzistencija.

“Fajnenšel tajms” izveštava da je Luiz Inasio Lula da Silva, koji je u januaru započeo svoju drugu dužnost predsednika Brazila, značajnog člana asocijacije BRIKS, inicirao i stvaranje “mirovnog kluba” uz učešće Kine za rešavanje sukoba u Ukrajini i kritikovao Evropljane da raspiruju rat šaljući oružje Kijevu (uvredili se), umesto da rade na uspostavljanju mira. Kao i drugi u južnoameričkom regionu, Brazil je odbio predloge Zapada da Ukrajini da staru rusku opremu u zamenu za novo oružje.

“Ekonomist” registruje i da nesvrstane zemlje imaju ograničeno poverenje u institucije američkog poretka iz 1945. kao što su UN ili MMF, za koje oni vide da su u stanju nereda i propadanja. Zapadni pozivi da se odbrani liberalni poredak ili ljudska prava često se vide kao sebični, nedosledni i licemerni.

Indijski ministar spoljnih poslova Subrahmanjam Džaišankar je možda definisao razlog novog nesvrstavanja kada je, kako izveštava Al Džazira, na forumu GLOBSEC u Bratislavi u junu 2022. rekao da Evropa treba da prevaziđe mišljenje da su njeni problemi problemi celog sveta. “Svet ne može biti toliko evrocentričan kao što je bio u prošlosti. Ako biste se setili kako je Evropa ćutala o mnogim stvarima koje su se dešavale, na primer, u Aziji, mogli biste da se zapitate zašto bi bilo ko u Aziji uopšte verovao Evropi u bilo čemu”.

U četrdesetmilionskom Sudanu, devastiranom sedmogodišnjim ratom (2013–2020), ponovo se ovih dana rasplamsavaju borbe, ovog puta između sudanskih oružanih snaga koje predvodi Abdelfatah al Burhan, i Snaga za brzu podršku, paravojnih snaga koje predvodi Mohamed “Hemedti” Hamdan Dagalo, a koje su izrasle iz ozloglašenih milicija Đanđavid (Janjaweed) u ratu i etničkom nasilju s teškim posledicama u Darfuru (2006–2020). Zahvaćeni su mnogi gradovi i naselja širom izgladnele zemlje, uključujući glavni grad Kartum, iz koga se hitno evakuišu diplomate SAD, Britanije, Nemačke…

To je samo deo ratnih žarišta od Libije, preko Južnog Sudana, Centralnoafričke Republike, Severnog Mozambika, Etiopije i severozapadnih i jugozapadnih regiona Kameruna.

Lukjanov citira papu Franju koji je sukob u Ukrajini nazvao svetskim ratom koji se neće uskoro završiti, jer su u njega već uključene mnoge “ruke” i interesi. Kaže da je Pontifikat najverovatnije u pravu pošto ta kampanja ima sva obeležja otvorenog rivalstva između velikih sila, koje prisustvo nuklearnog oružja ne čini manje žestokim ili manje sudbonosnim.

Papa Franja je, inače, u poruci Urbi et orbi za Usrkrs 2023. pomenuo mnogo ratnih žarišta u svetu, moleći se za ukrajinski narod na njegovom putu ka miru, za narod Rusije, za okončanje krvoprolića u Siriji, pomirenje Izraelaca i Palestinaca, za mir u svetom gradu Jerusalimu, za Liban, za narod Tunisa, za Haiti, za mir i pomirenje u Etiopiji i Južnom Sudanu, za kraj nasilja u Demokratskoj Republici Kongo, za hrišćanske zajednice u Nikaragvi i Iritreji, za utehu žrtvama međunarodnog terorizma u Burkini Faso, Maliju, Mozambiku i Nigeriji, za mir u Mjanmaru, da Rohindže mogu naići na pravdu…

U prvoj godini rata Ukrajini je obećano oko 170 milijardi dolara pomoći, što je ekvivalentno oko 90 odsto potrošnje na svu globalnu pomoć u 2021. od strane Komiteta za razvojnu pomoć OECD-a, grupe satavljene od 31 zapadnog donatora.

Najkrvaviji rat na svetu prošle godine, inače, nije bio u Ukrajini, već u Etiopiji. To kaže “Ekonomistu” Komfor Ero, šef istraživačkog centra Krizne grupe. Olusegun Obasandžo, bivši predsednik Nigerije koji je pomogao u sklapanju mirovnog sporazuma u novembru između vlade i regiona Tigraj, ocenio je da je između 2020. i 2022. godine umrlo 600.000 ljudi. Nijedna procena za Ukrajinu nije tako visoka.