Kada je objavljen 1985. godine, roman Očevi i oci Slobodana Selenića zastupao je radikalne ideje koje su odražavale novo samorazumevanje beogradskog intelektualnog kruga. Selenić istoriju beogradske građanske porodice posmatra kroz istoriju srpskog naroda a ne jugoslovenskih naroda. Za njega je porodica Medaković žrtva i fašizma i komunizma, čak više komunizma nego fašizma, koji nije produkt klasne borbe već podela u srpskom društvu. Ovakve ideje danas (pro)levičarski orijentisani intelektualci osuđuju kriveći ih za sve naše nedaće, ali smatramo da Selenićeve ideje o srpskom društvu i porodici treba posmatrati u kontekstu u kome su nastale. Slobodan Selenić je bio pripadnik generacije koja je u mladosti strastveno prigrlila revolucionarne ideje, a kasnije se duboko razočarala – sasvim je izvesno kako im se činilo da je prosečni delatnik SKJ, u doba dekadencije SFRJ, više ličio na Boru Šnajdera nego na Filipa Filipovića. Na to se nadovezuju činjenice da je Jugoslavija osamdesetih bila u ekonomskoj krizi, a međunacionalni odnosi u AP Kosovo i Metohija su bili (i ostali) jako zategnuti. Nije bez značaja ni to što je osamdesetih naše društvo istovremeno bilo pod velikim uticajem vrednosti koje zastupa angloamerička masovna kultura, a organizovano po modelu samoupravnog socijalizma. Na sve ovo treba dodati i činjenicu da je osamdesetih u evropskim socijalističkim zemljama kriza bila sve dublja, a na Zapadu je neoliberalizam uhvatio zalet. Dakle, osamdesetih godina 20. veka, kada je nastao roman Očevi i oci, ništa nije išlo u prilog levičarskim idejama.

No, čitava ova (pred)priča ne bi imala nikakvog smisla da Slobodan Selenić nije, pre svega, jedan od naših najznačajnijih teatrologa, esejista i izvanredan pisac romana. U svojim teatrološkim radovima Slobodan Selenić je promovisao evropsku avangardnu dramu kod nas, pisao je izvanredne eseje o dramskim piscima njegovim savremenicima i dokazao da je istinski angažman u dramskoj formi širi i veći od svakog ideološkog okvira. Romani Slobodana Selenića imaju izuzetno suptilnu naraciju koja vas nagoni da sasvim utonete u svet i misli njegovih likova. Ako se svemu navedenom doda i činjenica da se ove godine obeležava 90 godina od rođenja pisca, bilo je sasvim logično da Narodno pozorište stavi na repertoar Velike scene dramatizaciju Selenićevog romana Očevi i oci.

Dramatizacija Kate Đarmati sledi idejno opredeljenje Selenića, a njegovu priču i ideje “pakuje” u savremenu pozorišnu formu koja otvara nov ugao sagledavanja romana. Ona sledi osnovnu liniju radnje romana, ali je daje u fragmentarnoj formi insistirajući podjednako na značenju teksta, zvuku izgovorenih reči, na ritmu rečenice i snazi gesta. To je, pozorišno gledano, bio jako mudar izbor jer je dramatizaciju “odvukao” od realizma (koji je implicitno sadržan u strukturi romana, a koji je na sceni često banalan) i “doveo” je u “polje” scenskog istraživanja teksta kao zvučne slike. Na sceni slušamo pesme, slušamo kako zvuče određene reči i glasovi srpskog jezika, kako se razvija ritam govora, kako se reči vezuju za geste i kako sve to zajedno čini portret jedne porodice i njenog društvenog miljea.

Organizacija scenskog prostora (scenograf Zorana Petrov) takođe je nerealistička i značenjski podsticajna. Umesto građanskog stana, radnja predstave je prebačena u prostor koji u sebi ima nečeg od amfiteatra koji bi se mogao nalaziti u pozorištu, na univerzitetu ili u sudnici. Na taj način predstava postaje suđenje ili bolje reći prosuđivanje likova gde su oni sami sebi tužioci, optuženi, predavači i glumci, a mi smo porota to jest publika koja o svemu donosi svoj sud. Ovo prosuđivanje za reditelja Veljka Mićunovića je veoma intimno i lično. Njega ne zanima da istraži šta to komunisti žele, već kako zvuči i kako odjekuje rečenica I wish you were dead između oca, sina i majke. Mićunovića ne zanima u čemu je razmimoilaženje građanske inteligencije, nacionalnog duha i mladih revolucionara već kako taj odnos zvuči Engleskinji Elizabeti koja ne razume dobro ni jezik ni običaje. Tokom čitave predstave imamo utisak da radnju posmatramo iz ugla Elizabete Medaković, koja je otuđena od sredine i jezika i za koju su zvučnost i gest važni bar koliko i značenje samih reči. I u samom romanu Elizabeta povremeno stupa u funkciju naratora preko koje Selenić daje kritiku međuratnog beogradskog miljea, ali glavna linija priče ide preko Stevana Medakovića u čijoj sudbini se ukrštaju svi tokovi priče. U predstavi je začudnost dominantan postupak te je stoga bilo logično da nam Elizabetina vizura bude najbliža. Postupak začudnosti primenjen u ovoj predstavi pokazao je rediteljevu sposobnost da precizno upotrebljava scenske znakove. Istovremeno, Mićunović nije sebe i svoj koncept stavio u prvi plan već je dozvolio glumcima da pokažu kako oni razumeju ovaj pristup. To je za posledicu imalo da svi glumci igraju kao harmoničan ansambl, ali da istovremeno svako pokaže svoj glumački stil.

U predstavi Elizabetu Medaković igra Vanja Ejdus. Ona zna kako igrati lik koji publika istovremeno treba emotivno da razume i da kritički uviđa situaciju u kojoj se lik nalazi. Elizabeta Vanje Ejdus duboko proživljava sve što se dešava i njoj i njenim bližnjima zadržavajući pri tome sabranost i sposobnost da razume ukupnu situaciju. Nasuprot emotivne, ali suzdržane Elizabete Vanje Ejdus je lik Nanke koju igra Sena Đorović. Nanka je požrtvovana ali tvrda patrijarhalna žena. Nju vodi intuicija i srpski patrijarhalni princip življenja. Ona se svesno stavlja u službu muškaraca i intuitivno ne podnosi Elizabetu koja se vodi drugačijim principima. Sena Đorović kada igra Nanku, ima svedene geste, a silovitost njenog karaktera očituje se kroz glas koji je na sceni jači od glasa Vanje Ejdus. Rahela Blejk (Vanja Milačić) je metafora “drugog” jer je i žena i Jevrejka pa je prema tome osuđena da bude žrtva. Vanja Milačić je izbegla zamku da igra paćenicu. Bila je koncentrisana i svedena ukazujući nam da su najveće žrtve često nevidljive i zaboravljene. Nasuprot ženama su Milutin Medaković (Miloš Đorđević), koji je jednostavna starinska predratna (Prvi svetski rat) dobričina što u sve ulazi srcem i Stevan Medaković (Nikola Rakočević) koji mnogo više razume od oca, ali gubi svu životnu energiju u intelektualnim raspravama. Nasuprot svih ovih likova koje možemo nazvati starom tj. predratnom generacijom, stoje mladi revolucionari Mihajlo Medaković (Aleksandar Vučković) i Jelena (Ivana Milanović). Jelena Ivane Milanović je ženski Haklberi Fin, a Mihajlo je buntovnik koji pokušava da pronađe svoju autentičnost u grubom distanciranju i od očevog i majčinog nasleđa i u toj borbi strada. Nažalost, ova dva lika su u predstavi najmanje upečatljiva. Razlog za to pre svega treba tražiti u samom Seleniću koji je svesno odbio da se udubi u razloge pristupanju komunističkom pokretu najmlađeg Medakovića. Pošto ni dramaturg, a ni reditelj nisu hteli da idu preko Selenića, glumcu Aleksandru Vučkoviću nije preostalo ništa drugo nego da stalno igra gnev i bes što je za posledicu imalo da nam se čini kako je njegov lik manje kompleksan od likova drugih Medakovića. Sjajnu epizodu dao je Nikola Ristanovski koji je jednostavno, uverljivo i dirljivo izgovorio reči Vidosava Prokića nesrećnog oca i srpskog seljaka koji pomaže Stevanu Medakoviću da pronađe i sahrani telo svog sina jedinca. Svim glumcima je u interpretaciji pomogao kostim (Marija Marković Milojev) koji je bio funkcionalan, stilski usaglašen i jasno obeležavao karakter i društvenu ulogu svakog lika. Za uspeh ove predstave zaslužna je i kompozitorka Nevena Glušica koja je dala muzičku potporu zvučnosti reči.

Publika će rado gledati predstavu Očevi i oci zato što ona u sebi nosi dobru meru onoga što su opšte prihvaćene estetske i društvene vrednosti koje sobom nosi ime Slobodana Selenića i savremene pozorišne tendencije koje donose Kata Đarmati, Veljko Mićunović, umetnički saradnici i glumački ansambl Narodnog pozorišta. Pozorišni značaj ove predstave ogleda se i u tome što Slobodana Selenića jako dugo nismo imali prilike da vidimo na našim scenama, a klasika se potvrđuje novim uspešnim scenskim tumačenjima.