Kao 253. knjiga u izuzetno značajnoj i cenjenoj Biblioteci XX vek Ivana Čolovića nedavno je izašla studija na 257 stranica profesora Beogradskog univerziteta Nenada Makuljevića pod nazivom Memorija i manipulacija. Spomenička politika u Srbiji 1989–2021. Kao i sva druga Čolovićeva izdanja, i ovu knjigu odlikuju najozbiljniji saradnici: između ostalih, recenzenti su profesori Dubravka Stojanović, Barbara Murovec i Milan Ristović, a već tradicionalan likovni saradnik Ivan Mesner dao je veoma indikativan nacrt za korice.

Knjiga Nenada Makuljevića obuhvata niz aktuelnih pitanja u vezi sa podizanjem mnogobrojnih novih spomenika, spomeničkih objekata, arhitektonskih konstrukcija, spomen-obeležja ili spomen-ploča kojima se trajno memorišu ljudi i događaji. Problem je, međutim, što se to veoma često čini bez jasnih kriterijuma, bez vrednih rešenja, zaobilazeći niz neophodnih procedura vezanih pre svega za stručne intervencije i zakonske regulative, što predstavlja posebno važno i osetljivo pitanje. Od 2018. godine doneti su razni propisi, pravila i druga podzakonska akta, nezavisno od postojećih zakonskih odredaba i duge tradicije čime je ozakonjeno jačanje državne kontrole kako bi se nesmetano, bez uticaja javnosti i struke, podizali propagandni spomenici i spomen-obeležja koja isključivo odgovaraju ciljevama i potrebama aktuelne vlasti.

Rezultat toga je, smatra s pravom Makuljević, ne samo netransparentnost u finansijskom i organizacionom pogledu, već ta praksa postaje sredstvo zloupotrebe memorije, primene raznih oblika ogoljenog sistema manipulacije i izraz političkih ambicija i propagandnih poruka vlasti. Autor je u tri poglavlja razmatrao najpre Miloševićevo doba između 1989. i 2000. godine, zatim period do 2012, a potom vreme od dolaska SNS na vlast do 2021. godine. Nazvao je to “proizvodnjom” i “monumentomanijom” (posebno od 2012. do danas), “nacionalizovanjem javnog prostora” i “revizionističkim činom postkomunizma”. Poznato je da aktuelna vlast ambiciozno transformiše identitet postojećeg prostora brišući tragove prošlih vremena negiranjem, pa i uništavanjem vrednosti koje je ranije negovala kultura sećanja. Makuljević podseća da su oblici brisanja prošlosti započeti krajem osamdesetih godina više puta skrnavljenjima spomenika Moši Pijadi, Ivi Loli Ribaru, Ivanu Milutinoviću, Đuri Đakoviću, kao i drugim herojima, izmeštanjem spomenika Dimitrija Tucovića, Borisa Kidriča, Josipa Broza i preimenovanjem naziva brojnih ulica. Paradigmatičan je primer početka nacionalističke kampanje promenom naziva Ulice maršala Tita u Ulicu srpskih vladara, smatra autor.

Do velikog broja podataka o novopodignutim spomenicima Nenad Makuljević je došao prilježnim višegodišnjim istraživanjima, korišćenjem kako domaće, tako i strane literature, preko medija i inernet portala, ali i zahvaljujući saradnji s brojnim kolegama širom Srbije koje su ga snabdevale fotografijama i potrebnim dokumentarnim materijalima.Tako je autor predstavio široku lepezu vajarskih realizacija počev od kraja osamdesetih godina, koje samo po izuzetku imaju određene umetničke vrednosti ili neki smisao. Doprinos tome dao je epski, gotovo mitski kult Kosova, kojim je pravednost Srbije uzdignuta do nebeskih visina, da bi uskoro došlo do proliferacije lokalnih obeležja ili preimenovanja biblioteka, domova i centara kulture i drugih institucija u čast vojvoda, kneževa, despota, vojskovođa, bojovnika, sveštenih lica, policajaca… Slave se bitke i pobede tokom mnobrojnih ratova, a zaboravljaju pali borci, žrtve i heroji. To doprinosi postepenoj rehabilitaciji četništva – padu Srbije na ispitu demokratije i kolektivnog sećanja a postepeno i njenom, dakle, našem sve očevidnijem nesnalaženju i izgubljenosti u novim vremenima koja živimo. Zbog toga je – prema Makuljeviću – memorizacija ratova 1990-ih mogla da izglasa i obeleži spomenikom “našu pobedu nad NATO snagama”, ali i da podigne isto tako apsurdan, sada uklonjen spomenik autora Jelene Pančevac i Žarka Uzelca iz 2012. godine, podignut “palim borcima, žrtvama rata i braniocima Beograda”. Sam zamagljujući naziv spomenika još je jedan odjek tadašnje politike i ideologije.

Spomenici s vremenom sve više i snažnije odražavaju novu agresivnu politiku s jedne strane, a s druge pokazuju odsustvo iskrene, prave kulture sećanja. U tom smislu, najveću pažnju – s razlogom – autor ove studije poklanja svim etapama pripreme, naručivanja, postavljanja, menjanja izgleda i analizi mega-spomenika Stefanu Nemanju, kvalifikujući ga s pravom “kao destrukciju Beograda”. Cilj je, po mišljenju autora, preoblikovanje kulta osnivača dinastije Nemanjića koji nije prikazan ni kao svetitelj ni kao mona(r)h, već mu se pridaje paraistorijska uloga – “zaveštanje krvi i zemlji”. Posle skandalozne i apsolutno neuspele televizijske serije o našoj srednjovekovnoj dinastiji, podseća Makuljević, sada je ritualom otkrivanja spomenika Nemanji na Savindan 27. januara 2021. godine nastavljeno sa “obnovom srpske nacionalne kulture sećanja usmerene na aktuelnu problematiku identiteta” uz jak propagandni diskurs i autokratski pečat, mitomaniju i megalomaniju, militarizaciju i manipulaciju istorijom i činjenicama, pretencioznost i rusofiliju, između ostalog i izborom ruskog autora. Masovna hipnoza naroda putem svih medija sa nacionalnom frekvencijom sada je dobila opipljiv prostor oko ovog spomenika gde sluđen narod daruje jabuke i cveće, igra i peva, ali nema šta da nauči jer je gromadna celina konstrukcije nelogična, teško čitljiva, nametljiva – sasvim u ključu tendenciozne i strogo kontrolisane politike.

Makuljević s pravom smatra da to nije “samo” pitanje lošeg ukusa, anahronizma, neukosti i estetike kiča: o slučaju ovog spomenika svoje stručno mišljenje treba da se čuje ne samo od istoričara umetnosti, urbanista i arhitekata, već i od stručnjaka političke antropologije, sociologije, psihologije, savremenih studija kulture sećanja i onih koji primenjuju transdisciplinarne metode istraživanja. A što se tiče netransparentnog finansiranja, koje je proglašeno državnom tajnom do 2023. godine, i dalje nema nikakvih podataka.

Spomenik Stefanu Nemanji nije usamljem iako je jedinstven. Priključuju mu se kipovi naručivani u sličnom ključu širom Srbije poslednjih godina: Milošu Obiliću u Gračanici i Ćupriji, knjeginji Milici u Trsteniku i Kruševcu, gde je broj novopodignutih spomen-obeležja daleko prevazišao prosek u Srbiji. Tu je i porodična crkva Gašića sa likovima ktitora na freskama. U Kruševcu su – pored Kosovske Mitrovice – i novi car Lazar i despot Stefan Lazarević, koji je dobio spomenik i u Mladenovcu. Despotu je u Beogradu podignut prvi spomenik već krajem osamdesetih godina na Kalemegdanu, a onda mu je pre izvesnog vremena posvećen i drugi, dosta žalostan, na bulevaru njegovog imena. Spomenici Milošu Obrenoviću nikli su u Požegi i Kragujevcu, brojni su posvećeni Karađorđu. I tako u beskraj… To jačanje nacionalnog identiteta kroz identifikovanje sa vladarskim veličinama našeg srednjeg i novog veka u službi je stalne političke propagande poslednjih godina. U tome će, očevidno, veliku ulogu odigrati ista šema koju je Makedonija (sada Severna Makedonija) konstruisala pretendujući da nastavlja slavnu istoriju Filipa i Aleksandra Makedonskog. Ista romantizirana naručivanja skupo plaćenih kopija odeće, prestola, kruna, horosa i sl. spremaju se za novu postavku Istorijskog muzeja Srbije u staroj Železničkoj stanici, proglašenoj za spomenik kulture, ali u međuvremenu devastiranoj i obesmišljenoj.

Makuljević obrađuje i delikatno pitanje poklona brojnih spomenika, počev od replike spomen-česme iz sarajevske Baščaršije do brojnih darova iz Rusije, Azarbejdžana, Kine, Kazahstana, uglavnom naših ekonomskih saradnika – finansijskih giganata. Povodi za poklone su očevidno daleko od kulturoloških i estetskih. U donatore spadaju i pojedine osobe našeg porekla koje u vidu dobročinstva iz inostranstva pomažu očuvanju našeg nasleđa, poput nekadašnje ministarke informisanja Radmile Milentijević koja je obezbedila komoru za čuvanje Miroslavljevog jevanđelja u Narodnom muzeju Srbije, podigla spomenik u Trsteniku i finansirala izradu vitraža u holu Srpske akademije nauka i umetnosti. Tu spadaju i u najmanju ruku čudni darovi Mađarske, Republike Srpske i braće Karić, a posebnu grupu apsurdnih spomenika Makuljević svrstava u Eskapizme gde piše o spomenicima bez ikakve ideje, razloga, prave tradicije: radi se o kipovima često krajnje amaterski i nesuvislo rađenim, na klackalici između neznanja i želje za populizmom kojim se konstruiše tzv. “ulepšani svet”. U takve spadaju statue, na primer, posvećene Silvesteru Staloneu, tačnije njegovom liku Rokiju Balboi, Brusu Liju ili čitačima koji sede na uličnoj klupi s knjigom u ruci i šeširom na glavi. Ali nisu zaboravljene ni veličine poput Nikole Tesle, Milutina Milankovića ili Mihaila Pupina – samo je izostalo pitanje njihovih vrednosnih kategorija kao umetničkih dela jer se o njima retko ko izjašnjava. Istina, najtananije analize velikog broja tih tzv. spomenika dao je prof. Ljubomir Gligorijević, mada njegovi tekstovi ostaju skriveni u malotiražnim stručnim glasilima. Ukus vlasti se oseća i po brojnim novopodignutim spomen-česmama, fontanama koje pevaju i po izmenama izgleda, naziva ili značenja pojedinih već postojećih spomenika, o čemu Makuljević takođe iscrpno piše.

Pored niza anonimnih, samozvanih ili takozvanih vajara, u realizaciju ove serije nakaradnih belega našeg vremena po nalogu i pod budnim nadzorom neukih, pritom moćnih i ambicioznih inicijatora, uključili su se, nažalost, i pojedini ugledni umetnici – verovatno iz materijalnih razloga, obesmišljavajući tako svoj poziv, svoju reputaciju, pa i svoj društveni status.

Nenad Makuljević u svojoj veoma aktuelnoj studiji dotiče i druge vidove nacionalne mitomanije kojima se služi autokratski režim u sprovođenju svoje programske manipulacije kulturom sećanja, s ciljem marginalizacije nekadašnjih demokratski zasnovanih misli i zakonskih procedura. U suštini, radi se o sistematskom i tendencioznom nepoštovanju stručnih mišljenja, kao i o zaobilaženju aktivnog učešća zainteresovanih društvenih zajednica, što je jedna od osnovnih odrednica Faro konvencije koju Srbija ne poštuje iako ju je potpisala. Ova izvrsna, dragocena, stručna, a istovremeno i veoma atraktivno pisana knjiga profesora Makuljevića odličan je dokument o našem tragičnom vremenu, obeleženom populističkim manipulacijama celog društva, sa nesagledivim posledicama koje ono ostavlja za sobom ne samo zbog ruženja i većih i manjih gradova širom Srbije, već i zbog uništavanja institucija koje bi trebalo da nas zaštite. Autor knjigu zaključuje sledećim konstatacijama s kojima se apsolutno slažemo: “Turbulentne političke promene u periodu 1989–2021. dovele su do stvaranja i svojevrsnog spomeničkog galimatijasa u javnom prostoru Srbije u kome se ogledaju politički i državni haos, nacionalizam, pokušaji demokratizacije i autokratija”.