U knjizi Stripoterapija su nacrtane emocije. Stripoterapija je autobiografska knjiga, što govori da je Ana Petrović, njena autorka, hrabra i otvorena osoba, neko ko želi drugima da svojom pričom pomogne.

Ana Petrović je nedavno dobila Nagradu za književnost za decu i mlade “Dušan Radović” koju dodeljuju Grad Beograd i Biblioteka grada Beograda. Otkako je knjiga objavljena početkom oktobra, ovo je njena četvrta nagrada.

“VREME”: Stripoterapija je univerzalna knjiga, i za decu i za odrasle, iako je zasad nagrađivana samo u kategoriji knjiga za decu. Sudeći po vašim izjavama, čini se da je inicijalno zapravo i niste namenili čitaocima određenog uzrasta nego svima?

ANA PETROVIĆ: Stripovi su prvenstveno bili namenjeni mojoj psihoterapeutkinji Tijani Mirović. Nastali su kao naša interna šala u okviru moje psihoterapije. Mnogo su nam koristili u radu i građenju odnosa. Uz njenu podršku, počela sam da ih objavljujem na društvenim mrežama, gde smo obe osluškivale ko i kako reaguje na njih. Veliki broj psiholoških savetovališta je delio Stripoterapiju na svojim stranicama. Publika na internetu je brzo rasla i bila vrlo raznolika. Reakcije i komentari su me dodatno ohrabrili i motivisali. Najčešći komentar bio je: “Ovo sam ja”. Shvatila sam da mnogi dele moju priču. Tada sam se sa izdavačkom kućom “Kreativni centar” dogovorila da Stripoterapiju objavimo kao knjigu. Sa knjigom u rukama, počela sam da se susrećem sa publikom licem u lice. Prvo na Beogradskom sajmu knjiga, potom na sajmu u Novom Sadu, na promociji u Beogradu i Zagrebu… Bilo je tu raznih gostovanja, tribina, radionica. Održala sam niz radionica “Nacrtaj mi kako si” za beogradske osnovce. Kroz nekoliko primera iz knjige razgovaram sa decom o tome kako se crtaju naša osećanja, a onda im dam zadatak da nacrtaju kako se oni osećaju. Deca su vrlo iskrena, njihovi radovi me često dirnu. Ovu istu radionicu upravo sam održala na književnom festivalu “Na pola puta” u užičkoj gimnaziji, a tek ću na festivalu za decu BUDI u Pančevu.

Zato na prvoj strani knjige piše posveta “Svima nama”.

Knjiga je izuzetno popularna, što znači da ste pogodili šta ljudima treba i šta im se sviđa iako su iskrenost i otvorenost, kakvi ste bi vi u knjizi, retke pojave, a maske – uobičajena. Molim za komentar.

Iskrenost je važna za zdravlje kako pojedinca, tako i za čitavo društvo. Nažalost, ne primenjuje se suviše često u praksi. Ovu osobinu bespogovorno očekujemo od drugih, a sami izvrćemo istinu. U Stripoterapiji sam se otkrivala i govorila istinu uz pomoć humora. Mislim da humor ima veliku moć. Osim što olakšava da maske padnu, vrlo je lekovit. Uz humor se lakše vari, bolji je i od kisele vode. Dušan Radović je često koristio humor u svojim tekstovima i o humoru je dosta govorio: “Tamo gde se misli, moralo bi biti humora. Humor je jedan od vidova mišljenja. Prirodan i neizbežan. Ni manje dobronameran, ni više zlonameran nego svaki drugi vid kritičkog mišljenja. Dakle, nedostatak humora mora biti indikacija za neku bolest mišljenja. Po logici dosadašnjeg iskustva, gde ne nađete humor, naći ćete dogmatizam”.

Osnovne i srednje škole imaju psihologe i pedagoge. Kako učenici doživljavaju odlazak kod psihologa?

Evo kratke anegdote sa jedne od radionica “Nacrtaj mi kako si” kojoj su prisustvovali đaci petog razreda:

– Da li u školi imate psihologa?

– Nemamo – odgovorila je većina.

– Imamo, imamo! Ja sam mu jednom odnela kafu – dobacila je ponosno jedna učenica.

– A čemu služi psiholog? – postavljam im novo pitanje.

– Da ga pitamo kako je.

– Da mi njega pitamo kako je? – ponovim iznenađeno.

– Pa da. Kad ga sretnemo u školi poželimo mu dobar dan i pitamo: “Kako ste?”

Onda im kažem da je to lepo sa njihove strane, ali da češće psiholozi nas pitaju kako smo. Onda se prisete da su kod psihologa bili na razgovoru pri upisu u prvi razred i da su crtali svoju porodicu i da im je to bilo zanimljivo. Podelim sa njima iskustvo da se tokom mog školovanja kod psihologa išlo samo po kazni, a da to ne bi trebalo da bude uvek tako.

S druge strane, poznajem lično mnoge školske psihologe i pedagoge koji ulažu veliki trud i entuzijazam kako bi olakšali svakodnevni život dece. Oni imaju veliku odgovornost. Rezultati se postižu tek kada uz njih stanu i kolege iz škole, đaci i naravno, roditelji.

Šta o Stripoterapiji kaže dr Tijana Mirović?

Sve vreme sam imala Tijaninu veliku podršku, a imam je i sad. Kada bih joj pokazala najnoviji strip, njene reakcije su bile vrlo iskrene i ohrabrujuće. Smejala se naglas, što je za mene imalo višestruki značaj. Posebno me je motivisalo da nastavim da crtam. Postoji veliki broj stripova koji će ostati samo između mene i Tijane. Želela sam da zadržim svoju privatnost, pa nisu objavljeni ni u knjizi, a ni na društvenim mrežama.

Tijana Mirović je za Stripoterapiju napisala pogovor. Tu možete pročitati njenu stranu ove priče. Na promociji u Beogradu bila je jedna od sagovornica. Izdvojila bih jednu njenu izjavu: “Poput vode u koju je bačen kamenčić, svaki strip je brojnim šerovanjima stvarao sve veće koncentrične krugove podrške i razumevanja – stvorio je i nastavlja da stvara oazu mentalnog zdravlja u ovom, što se zdravih resursa tiče, često baš pustom svetu.”

Mentalni problem se odavno i svakodnevno (mislim na sednice Skupštine) koristi kao pogrdna etiketa. Kako to utiče na odnos društva prema mentalnom zdravlju?

Okružena sam ljudima za koje je mentalno zdravlje prirodna i svakodnevna tema. Prisustvovala sam brojnim tribinama na kojima učesnici smelo postavljaju pitanja i dele svoje lične primere i iskustva. Otkad je nastala Stripoterapija, mnogi mi prepričavaju svoje anegdote sa terapija. Nekad mi ljudi koje ne poznajem šalju privatne poruke i pitaju kome da se obrate usled nekog problema. Ne delim savete jer nisam psihološkinja, završila sam Fakultet primenjenih umetnosti, ali mogu da saslušam i uputim dalje. Mislim da je najbitnije da se sačuva struka u svim poljima. Koliko sam ja obaveštena, u našoj zemlji ima dosta kvalitetnih psihoterapeuta i savetovališta za odrasle, ali stručnjaka koji rade sa decom i mladima je manje.

Film i strip su najkomunikativniji mediji. Da li bi možda bilo delotvorno uraditi strip o još nekoj društveno važnoj temi, poput ove iz Stripoterapije? Na primer o mržnji, podeli i sličnim pogubnim a aktuelnim pojavama?

Naravno. Mnogi takvi stripovi već postoje, ali dobro je da ih ima još više. Tu je grafički roman Bezimena Nine Bunjevac koji se bavi problemom pedofilije. Zatim, Rat – priča u crtežima koja govori o raspadu SFRJ (grupe autora). Ističem i stripove Aleksandra Zografa. Često sam odlazila na njegove radionice u Pančevu. Zograf u svojim stripovima pokreće značajne teme iz sadašnjosti i prošlosti. Izdvojila bih i vrlo inspirativan dokumentarno-igrani film na kojem je on radio Poslednja avantura Kaktus Bate koji govori o neobičnom stripu iz perioda Drugog svetskog rata i sudbini njegovog autora.

Trenutno učestvujem u zanimljivom projektu koji se zove Kod kuće i bavi se temom kako je to biti strip autorka i raditi u svoja četiri zida. Na jedan način je izazovno imati porodicu i raditi od kuće, a na drugi živeti sama i raditi od kuće. U ovom projektu učestvuje 11 strip autorki, cilj nam je da povećamo vidljivost žena u devetoj umetnosti. Ovaj projekat su pokrenule “Stripotetke”, udruženje stip umetnica: Jana Adamović, Dragana Radanović, Danica Jevđović i Ana Milojković.

Stariji koji vode zemlju svakodnevno ističu da sve što rade, rade zbog vas mladih, onih koji će posle njih voditi zemlju. Kako vam se čine te izjave? Šta vam ostavljaju?

Na ovo pitanje bih odgovorila izrekom “Oci jeli grožđe kiselo, a deci trnu zubi”. Ostavljaju nam vrlo gorak i kiseo ukus koji već dosta dugo osećamo.

Ostali ste u zemlji iako posao ilustratora može da se radi bilo gde, a u drugim zemljama je i poštovaniji.

Može da se radi i odavde za strance. Mada, kad već živim ovde, volim da radim prvenstveno za naše tržište. Lep je osećaj kad u izlogu knjižare ili na polici biblioteka vidite svoju knjigu. Ali zapažam da ono što trenutno umetnike muči i plaši, bez obzira na mesto prebivališta, jeste pojava veštačke inteligencije i to što deca sve manje reaguju na štampane knjige u kojima se ništa ne mrda, ne svetli, nema interakcije… Još uvek ne mogu da predvidim kako će u budućnosti izgledati naše zanimanje, ali sam sigurna da će kad-tad doći do istorijskih promena na globalnom nivou u oblasti umetnosti. Malo ih se plašim, malo im se i radujem.