Kultura
Intervju: Vladimir Arsenijević, pisac (2)
foto: marija janković
Gušimo se u samosažaljenju
“Nisam samo pisac, i mislim da se osećam loše u svojstvu samo pisca, ta egocentričnost počinje s vremenom da me ubija. Jako, jako su mi važne stvari koje radim a koje nisu namenjene samo meni nego drugim ljudima i u tom smislu je čitav moj rad i angažman u “Krokodilu” posvećen tome. Kako i to oduzima jedan veliki deo dana, sve to rezultira time da čitanje koje je realna potreba, počinje da liči na luksuz koji čovek sebi jedva uspeva da priušti. Meni je to jedna od glavnih životnih frustracija”
(Nastavak iz prošlog broja)
U jednom momentu, u vašem romanu Duhovi i glavni narator kaže da “đavo uvek, zaista, dođe po svoje”. Koliko nas duhovi iz prošlosti, kada ona nije “sahranjena”, sačekaju?
To je priča o prošlosti koja to nije i koja vas neprestano sačekuje iza svakog ugla. Kod nas je taj osećaj uveliko uvećan činjenicom da se naše društvo nikada nije potrudilo da se suoči i razreši neka od ključnih pitanja kojim bi trebalo da se bavi. Danas ljudi te vremenske tokove sebi neretko razjašnjavaju jednostavnim istorijskim analogijama. Na primer, u Berlin aprila 1945. godine ulaze snage Crvene armije, a Hitler u nekom bunkeru, s Evom Braun, izvršava samoubistvo. Dvadeset godina kasnije vladaju “Bitlsi” i “Rolingstounsi” i kultura mladih je u jeku. A ta 1965. godina deluje milenijumima daleko od poslednje ratne godine koja je u stvarnosti bila samo dvadeset godina pre. Zato što je napravljen jedan jasan rez s tim vremenom i tako stvoren globalni osećaj nulte tačke od koje se krenulo u rekonstrukciju razorene Evrope, ne samo u smislu podizanja novih zgrada, već se krenulo u celovitu rekonstrukciju načina mišljenja. Vera u progres i vera u budućnost, sve nas je to uspešno okretalo od prošlosti koja je bila razorna. I kada to uporedite s nama, danas i ovde, očigledna je naša sklonost da se ni po koju cenu ne suočavamo s prošlošću. Očigledna je i naša sklonost da bukvalno izmaštavamo šta se dešavalo devedesetih, da do granica moralnog urušavanja totalno negiramo šta se zapravo činilo u ime ove zemlje i njenih građana u Hrvatskoj, BiH, Kosovu. To je zaista fascinantno i za mene je, u tom smislu, paradigmatičan onaj prizor koji ostaje zauvek simbolički sublimat našeg ophođenja prema negativnim nasleđima devedesetih. To je prizor kada su se vadili leševi albanskih civila iz jezera Perućac, a prisutna TV ekipa uočila da jedan gospodin pliva dok traje to vađenje leševa, pa mu je prišla i pitala ga: “Zar vam nije ludo da vi plivate dok bageri iskopavaju leševe?” A čovek, za nešto što se dešava 50 metara od njega i što upravo gleda, izgovara: “Pravo da vam kažem, ja u to ne verujem”. Upravo ta scena je meni označila početak dominacije emotivnih istina u odnosu na faktografiju. Dakle, vi možete da dovedete sve svetske forenzičare koji kažu evo kostiju, evo osam i po hiljada civila, evo grobnica sekundarnih, primarnih, tercijarnih, a neko ovde odmahne rukom i to jednostavno više ne postoji. Broj ljudi ovde, mlađih od dvadeset godina, koji uopšte zna za mesto Vukovar broji se u procentima manjim od 10 odsto, a broj istih tih mladih koji znaju šta se tokom devedesetih dešavalo u tom gradu se izražava u promilima.
A kada dođe NATO i bombardovanje Srbije, onda nastane sveopšta kuknjava, kukavička, bedna posledica te naše nesposobnosti da kao društvo preuzmemo odgovornost za ono što je činjeno ili da barem stegnemo zube kada sve ono što je činjeno dođe na naplatu. Stalno mi je to na umu da kada jedno društvo stigne dotle da se osamnaest zemalja koordiniše u nameri da zaustavi tu ratnu mašineriju koju su oni koji ga vode pokrenuli, da bi najbolje bilo da se samoukine.
Svedočili ste u Ukrajini da se tamo ljudi drugačije ponašaju prema razaranjima…
Da, tamo se ljudi odmah okupe, organizuju, popravljaju zgrade, raščišćavaju ruševine, a kod nas tragova bombardovanja i dve decenije nakon svega ima na svakom ćošku. Svuda su ti samosažaljivi tragovi. Evo, ruševina Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu još od 1941. koja je pretvorena u jedno smetlište, gde ljudi bez ikakvog poštovanja prema prošlosti bacaju smeće… zatim zgrada Generalštaba stoji netaknuta, deo RTS-a u Aberdarevoj je ostavljen da trune… Mi jednostavno ne možemo da stvorimo nijedan drugi narativ, neki koji bi se s poštovanjem ophodio prema nasleđu iz prošlosti. Mi smo, jednostavno govoreći, jedno društvo koje je toliko duboko potonulo u svoje zablude i mračna snatrenja da nam neće pomoći ni protesti, šetnje protiv nasilja.
I vaš roman Duhovi završava se suzama, kao vrsta pročišćenja. Koliko će se dešavanja tokom tri poslednje decenije na Balkanu moći bolje rekonstruisati pomoću književnih dela naspram udžbenika istorije?
Ta grozna okolnost da smo mi ratovali sami sa sobom, jedni protiv drugih, učinila je da se stvori jedna prilično značajna književna produkcija. Kada nas ne delite po etničkom, nacionalnom ključu, već tu produkciju posmatrate kao inkluzivnu književnost koja se stvara na zajedničkom jeziku spram različitih iskustava, u jednoj traumatičnoj situaciji koja nas je stavila na suprotstavljene strane u jedno užasnom ratu, tako da su naše optike značajno drugačije ali je alat kojim se služimo jedinstven, jer pišemo na našem jeziku koji svi razumemo, ne prevodimo jedni druge, čitamo jedni drugima i slobodno komuniciramo, to je ono što tu književnost, po mom mišljenju, čini jako interesantnom i drugačijom od drugih evropskih književnosti.
Činjenica da se to u evropskoj književnoj areni i ne vidi najbolje posledica je te naše strastvene potrebe za autoprovincijalizacijom. Otići u Lajpcig na sajam knjiga i videti te naše tužne, poluprazne štandiće, stvarno je jadno. Svako se predstavlja za sebe, a postoji osnov da se razmišlja na drugačiji, inkluzivni način koji bi rezultirao, čini mi se, ipak barem nešto većim poštovanjem prema toj književnosti koja nije mala. Nažalost, ti ratovi su postali naša uža specijalnost. Od nas se to očekuje i malo je knjiga sa ovih prostora koje su prevođene a da za temu imaju nešto drugo. Skoro sam bio u Osijeku na Panonskom festivalu knjige gde je bila jedna ukrajinska prevoditeljka koja je pričala o jednoj interesantnoj stvari. Oni se sada u Ukrajini jako čuvaju da se ne zarobe u tom narativu koji se tiče ruske agresije. Želeli bi da neprestano podsećaju svet da postoji ukrajinska kultura, književnost, film i pozorište, savremena produkcija koja obrađuje najrazličitije teme i da oni ne bi voleli da sve to padne u senku nametnutog narativa o ratu i agresiji. Mislim da smo mi u tu zamku neoprezno upali. Ona nije bila vođena nekim konkretnim namerama, ali nas je sačekala. Nama se tek sada, pre dve godine desilo, a mislim na makedonsku autorku Rumenu Bužarovsku, da se njena knjiga Moj muž objavljuje u svetu kod najvećih izdavača i dobija izvanredne prikaze i omiljena je kod čitalačke publike a da se nijednim svojim segmentom ne dotiče naših društveno političkih okolnosti, već se bavi intimnom sferom mračnih muško-ženskih odnosa. To je knjiga koja je u svetu objavljena, za koju ja mogu da kažem da je mimo onih pretpostavki šta mi predstavljamo i koju bi ulogu trebalo da vršimo. Sve ostalo, uključujući tu moje knjige koje su do sada prevedene na druge jezike, prevedene su zbog toga što se dotiču naših partikularnosti.
“Uprkos svim tragičnim iskustvima, među nama, stanovnicima zapadnog Balkana, i dalje postoji neosporna bliskost. Država koja se zvala Jugoslavija više ne postoji, ali time nije nestalo i ono što predstavlja naš usud i našu najveću sreću ujedno: srodnost senzibiliteta” – napisali ste u eseju “Jugolaboratorija” u istoimenoj vašoj knjizi objavljenoj u Biblioteci XX vek. Možda je ta “srodnost senzibiliteta” najuočljivija na regionalnim književnim festivalima. Vi ste se skoro vratili iz Prištine gde ste učestvovali na književnom festivalu “Polip”, a dani nas dele i od već 15. izdanja festivala “Krokodil” koji vi organizujete u Beogradu.
Zaista se sećam onog osećanja uzbuđenosti i misije iz 2000. godine kada smo mi pokrenuli izdavačku kuću “Rende” baš u mesecima kada je sve izgledalo da ćemo zakoračiti u novo doba i da ono sa sobom nosi te izmaštane promene o kojima smo malopre pričali. Tada smo mislili da ima mnogo razloga da se brojne stvari rekonstruišu, pri tome, naravno, niko od nas nije pomišljao na rekonstrukciju Jugoslavije, ali jeste mislio na život s granicama koje su određene “ali bez njih” tj. na rekonstrukciju prvenstveno komunikacije i međusobne saradnje. Bez obzira na činjenicu da smo imali nacionalne pisce koji su stvorili ratne okolnosti i jako uticali na to da se proširi mržnja među nacijama koje su tvorile Jugoslaviju, ipak je ova druga generacija pisaca na svim stranama bila senzibilitetski formirana na sasvim drugačijim osnovama. Pamtim da je tada među nama vladalo veliko uzbuđenje. Mi smo osnovali “Rende” u Beogradu, “Buybook” je osnovan u Sarajevu, festival “FAK” je osnovan u Zagrebu i promovisao je upravo tu novu književnu scenu, a i Slovenci su rado sarađivali, priključili su se i makedonski pisci, a svima nam je bilo stalo i da imamo intenzivnu komunikaciju sa piscima s Kosova. Otud, uostalom, i Polip. U izdavačkoj kući “Rende” mi smo stvorili platformu kroz nekoliko edicija kao što su “Ledolomac” i “Bosanci trče počasni krug” gde smo objavljivali autore iz nekadašnje Jugoslavije i bilo je iskrene, pomalo i naivne radosti u tom ponovnom otkrivanju komunikacije. Sećam se kada smo doveli “FAK” ovde pa ga nazvali “FAK YU” i kada je u Centru za kulturnu dekontaminaciju bila bukvalno grobna tišina u kojoj su ljudi slušali Ćiću Senjanovića, novinara Ferala, jer su upijali njegov splitski govor koji godinama nisu bili u prilici da čuju. To su te neke toliko jednostavne stvari koje nikada nije ni trebalo da postanu egzotične, a jesu. Danas, mi imamo divnu publiku na “Krokodilu” i uvek su programi prepuni ljudi koji su željni takvih sadržaja. To je divan svet koji jako raspoloženo dočekuje sve autore koji nastupaju, koji se baš raduju tim događajima i susretima. Oni naš festival smatraju delom svog privatnog senzibilitetskog prtljaga, nečim što ih čini onim što jesu. Mislim da se na naše programe dolazi ne samo kako bi se čuli ti pisci, već se dolazi i po neku vrstu samopotvrđenja i to je vrlo dirljivo jer je to često manjinski impuls. To je potreba da se uverite ne samo u činjenicu da vi postojite nego da postoji još ljudi koji misle i stvari doživljavaju na sličan način kao i vi. To “Krokodil” omogućava ljudima. A prava istina je to da, iako se tu radi o hiljadu-dve ljudi koji se svake večeri okupe na programima festivala, da je to ipak jedna izrazito manjinska publika. Naš izazov je kako da proširimo publiku. Tako smo ove godine, pored večernjeg programa, uveli i čitav niz prepodnevnih i popodnevnih programa u tri zone oko naše glavne bine. Time promovišemo tezu koju zastupamo još od osnivanja a to je da književnost nije samo ono što je upakovano u knjigu, nego da se ona stvara kroz različite žanrove.
U samoj zahvalnici na kraju knjige Duhovi spomenuli ste mnoge svetske pisce koje ste citirali. Koliko je vama značajna klasična književnost, koliko je značajan kontinuitet?
Naravno da se vi kao pisac inspirišete onim što vas fascinira kod drugih pisaca. U tom smislu ste zaista nastavljač određenih tradicija koje, u nekim slučajevima, samo vi i uočavate. Jezik kojim pišete, i ritam koji osećate u sebi, i melodija kojom pripovedate, zapravo tvore kontinuitet sa stvarima koje čitate. Prvenstveno sam čitalac i ponekad me uznemirava činjenica da zbog užasno gustog dnevnog rasporeda nemam dovoljno vremena za čitanje. Jer, kada je pisanje u pitanju, ja ga nikada nisam glorifikovao u odnosu na druge segmente mog života. Pisac nema neki zaseban atelje u kojem piše, već se sve to odvija u prostoru s ukućanima i uz svakodnevne aktivnosti u porodici. A ja nisam samo pisac, i mislim da se osećam loše u svojstvu samo pisca, ta egocentričnost počinje s vremenom da me ubija. Jako, jako su mi važne stvari koje radim a koje nisu namenjene samo meni nego drugim ljudima i u tom smislu je čitav moj rad i angažman u “Krokodilu” posvećen tome. Kako i to oduzima jedan veliki deo dana, sve to rezultira time da čitanje koje je realna potreba, počinje da liči na luksuz koji čovek sebi jedva uspeva da priušti. Meni je to jedna od glavnih životnih frustracija – što ne mogu da čitam onoliko koliko bih želeo. Sada mislim, nakon četiri godine rada na knjizi i nakon što su Duhovi objavljeni, da imam pravo na, ono kako sportisti to lepo kažu, “zaslužen odmor”. Ranoranilac sam, pa kada se rano probudim, to je period kada na miru mogu da čitam a to mi predstavlja beskrajno uživanje. Mislim da nema mnogo toga uzbudljivijeg od kontakta s knjigom koja vam nešto jako važno govori i načinom na koji vam to govori. To je jedno od uzbuđenja koje je za mene do danas ostalo neprocenjivo. Ja sam vam, pre svega, doživotni čitalac, pa onda sve ostalo.
Zbog kojih knjiga se ovih dana budite rano?
Čitam novelu Bez Bore Ćosića i dosta čitam autore koji su gosti ovog izdanja “Krokodila”. Čitam i Bernharda Šlinka, i čitam nešto što sam do sada propustio ali beskrajno uživam u toj knjizi, a to je Floberova Madam Bovari koja je fenomenalna knjiga. Kao i Crno proleće Henrija Milera.
U jednom momentu, u vašem romanu Duhovi i glavni narator kaže da “đavo uvek, zaista, dođe po svoje”. Koliko nas duhovi iz prošlosti, kada ona nije “sahranjena”, sačekaju?
To je priča o prošlosti koja to nije i koja vas neprestano sačekuje iza svakog ugla. Kod nas je taj osećaj uveliko uvećan činjenicom da se naše društvo nikada nije potrudilo da se suoči i razreši neka od ključnih pitanja kojim bi trebalo da se bavi. Danas ljudi te vremenske tokove sebi neretko razjašnjavaju jednostavnim istorijskim analogijama. Na primer, u Berlin aprila 1945. godine ulaze snage Crvene armije, a Hitler u nekom bunkeru, s Evom Braun, izvršava samoubistvo. Dvadeset godina kasnije vladaju “Bitlsi” i “Rolingstounsi” i kultura mladih je u jeku. A ta 1965. godina deluje milenijumima daleko od poslednje ratne godine koja je u stvarnosti bila samo dvadeset godina pre. Zato što je napravljen jedan jasan rez s tim vremenom i tako stvoren globalni osećaj nulte tačke od koje se krenulo u rekonstrukciju razorene Evrope, ne samo u smislu podizanja novih zgrada, već se krenulo u celovitu rekonstrukciju načina mišljenja. Vera u progres i vera u budućnost, sve nas je to uspešno okretalo od prošlosti koja je bila razorna. I kada to uporedite s nama, danas i ovde, očigledna je naša sklonost da se ni po koju cenu ne suočavamo s prošlošću. Očigledna je i naša sklonost da bukvalno izmaštavamo šta se dešavalo devedesetih, da do granica moralnog urušavanja totalno negiramo šta se zapravo činilo u ime ove zemlje i njenih građana u Hrvatskoj, BiH, Kosovu. To je zaista fascinantno i za mene je, u tom smislu, paradigmatičan onaj prizor koji ostaje zauvek simbolički sublimat našeg ophođenja prema negativnim nasleđima devedesetih. To je prizor kada su se vadili leševi albanskih civila iz jezera Perućac, a prisutna TV ekipa uočila da jedan gospodin pliva dok traje to vađenje leševa, pa mu je prišla i pitala ga: “Zar vam nije ludo da vi plivate dok bageri iskopavaju leševe?” A čovek, za nešto što se dešava 50 metara od njega i što upravo gleda, izgovara: “Pravo da vam kažem, ja u to ne verujem”. Upravo ta scena je meni označila početak dominacije emotivnih istina u odnosu na faktografiju. Dakle, vi možete da dovedete sve svetske forenzičare koji kažu evo kostiju, evo osam i po hiljada civila, evo grobnica sekundarnih, primarnih, tercijarnih, a neko ovde odmahne rukom i to jednostavno više ne postoji. Broj ljudi ovde, mlađih od dvadeset godina, koji uopšte zna za mesto Vukovar broji se u procentima manjim od 10 odsto, a broj istih tih mladih koji znaju šta se tokom devedesetih dešavalo u tom gradu se izražava u promilima.
A kada dođe NATO i bombardovanje Srbije, onda nastane sveopšta kuknjava, kukavička, bedna posledica te naše nesposobnosti da kao društvo preuzmemo odgovornost za ono što je činjeno ili da barem stegnemo zube kada sve ono što je činjeno dođe na naplatu. Stalno mi je to na umu da kada jedno društvo stigne dotle da se osamnaest zemalja koordiniše u nameri da zaustavi tu ratnu mašineriju koju su oni koji ga vode pokrenuli, da bi najbolje bilo da se samoukine.
Svedočili ste u Ukrajini da se tamo ljudi drugačije ponašaju prema razaranjima…
Da, tamo se ljudi odmah okupe, organizuju, popravljaju zgrade, raščišćavaju ruševine, a kod nas tragova bombardovanja i dve decenije nakon svega ima na svakom ćošku. Svuda su ti samosažaljivi tragovi. Evo, ruševina Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu još od 1941. koja je pretvorena u jedno smetlište, gde ljudi bez ikakvog poštovanja prema prošlosti bacaju smeće… zatim zgrada Generalštaba stoji netaknuta, deo RTS-a u Aberdarevoj je ostavljen da trune… Mi jednostavno ne možemo da stvorimo nijedan drugi narativ, neki koji bi se s poštovanjem ophodio prema nasleđu iz prošlosti. Mi smo, jednostavno govoreći, jedno društvo koje je toliko duboko potonulo u svoje zablude i mračna snatrenja da nam neće pomoći ni protesti, šetnje protiv nasilja.
I vaš roman Duhovi završava se suzama, kao vrsta pročišćenja. Koliko će se dešavanja tokom tri poslednje decenije na Balkanu moći bolje rekonstruisati pomoću književnih dela naspram udžbenika istorije?
Ta grozna okolnost da smo mi ratovali sami sa sobom, jedni protiv drugih, učinila je da se stvori jedna prilično značajna književna produkcija. Kada nas ne delite po etničkom, nacionalnom ključu, već tu produkciju posmatrate kao inkluzivnu književnost koja se stvara na zajedničkom jeziku spram različitih iskustava, u jednoj traumatičnoj situaciji koja nas je stavila na suprotstavljene strane u jedno užasnom ratu, tako da su naše optike značajno drugačije ali je alat kojim se služimo jedinstven, jer pišemo na našem jeziku koji svi razumemo, ne prevodimo jedni druge, čitamo jedni drugima i slobodno komuniciramo, to je ono što tu književnost, po mom mišljenju, čini jako interesantnom i drugačijom od drugih evropskih književnosti.
Činjenica da se to u evropskoj književnoj areni i ne vidi najbolje posledica je te naše strastvene potrebe za autoprovincijalizacijom. Otići u Lajpcig na sajam knjiga i videti te naše tužne, poluprazne štandiće, stvarno je jadno. Svako se predstavlja za sebe, a postoji osnov da se razmišlja na drugačiji, inkluzivni način koji bi rezultirao, čini mi se, ipak barem nešto većim poštovanjem prema toj književnosti koja nije mala. Nažalost, ti ratovi su postali naša uža specijalnost. Od nas se to očekuje i malo je knjiga sa ovih prostora koje su prevođene a da za temu imaju nešto drugo. Skoro sam bio u Osijeku na Panonskom festivalu knjige gde je bila jedna ukrajinska prevoditeljka koja je pričala o jednoj interesantnoj stvari. Oni se sada u Ukrajini jako čuvaju da se ne zarobe u tom narativu koji se tiče ruske agresije. Želeli bi da neprestano podsećaju svet da postoji ukrajinska kultura, književnost, film i pozorište, savremena produkcija koja obrađuje najrazličitije teme i da oni ne bi voleli da sve to padne u senku nametnutog narativa o ratu i agresiji. Mislim da smo mi u tu zamku neoprezno upali. Ona nije bila vođena nekim konkretnim namerama, ali nas je sačekala. Nama se tek sada, pre dve godine desilo, a mislim na makedonsku autorku Rumenu Bužarovsku, da se njena knjiga Moj muž objavljuje u svetu kod najvećih izdavača i dobija izvanredne prikaze i omiljena je kod čitalačke publike a da se nijednim svojim segmentom ne dotiče naših društveno političkih okolnosti, već se bavi intimnom sferom mračnih muško-ženskih odnosa. To je knjiga koja je u svetu objavljena, za koju ja mogu da kažem da je mimo onih pretpostavki šta mi predstavljamo i koju bi ulogu trebalo da vršimo. Sve ostalo, uključujući tu moje knjige koje su do sada prevedene na druge jezike, prevedene su zbog toga što se dotiču naših partikularnosti.
“Uprkos svim tragičnim iskustvima, među nama, stanovnicima zapadnog Balkana, i dalje postoji neosporna bliskost. Država koja se zvala Jugoslavija više ne postoji, ali time nije nestalo i ono što predstavlja naš usud i našu najveću sreću ujedno: srodnost senzibiliteta” – napisali ste u eseju “Jugolaboratorija” u istoimenoj vašoj knjizi objavljenoj u Biblioteci XX vek. Možda je ta “srodnost senzibiliteta” najuočljivija na regionalnim književnim festivalima. Vi ste se skoro vratili iz Prištine gde ste učestvovali na književnom festivalu “Polip”, a dani nas dele i od već 15. izdanja festivala “Krokodil” koji vi organizujete u Beogradu.
Zaista se sećam onog osećanja uzbuđenosti i misije iz 2000. godine kada smo mi pokrenuli izdavačku kuću “Rende” baš u mesecima kada je sve izgledalo da ćemo zakoračiti u novo doba i da ono sa sobom nosi te izmaštane promene o kojima smo malopre pričali. Tada smo mislili da ima mnogo razloga da se brojne stvari rekonstruišu, pri tome, naravno, niko od nas nije pomišljao na rekonstrukciju Jugoslavije, ali jeste mislio na život s granicama koje su određene “ali bez njih” tj. na rekonstrukciju prvenstveno komunikacije i međusobne saradnje. Bez obzira na činjenicu da smo imali nacionalne pisce koji su stvorili ratne okolnosti i jako uticali na to da se proširi mržnja među nacijama koje su tvorile Jugoslaviju, ipak je ova druga generacija pisaca na svim stranama bila senzibilitetski formirana na sasvim drugačijim osnovama. Pamtim da je tada među nama vladalo veliko uzbuđenje. Mi smo osnovali “Rende” u Beogradu, “Buybook” je osnovan u Sarajevu, festival “FAK” je osnovan u Zagrebu i promovisao je upravo tu novu književnu scenu, a i Slovenci su rado sarađivali, priključili su se i makedonski pisci, a svima nam je bilo stalo i da imamo intenzivnu komunikaciju sa piscima s Kosova. Otud, uostalom, i Polip. U izdavačkoj kući “Rende” mi smo stvorili platformu kroz nekoliko edicija kao što su “Ledolomac” i “Bosanci trče počasni krug” gde smo objavljivali autore iz nekadašnje Jugoslavije i bilo je iskrene, pomalo i naivne radosti u tom ponovnom otkrivanju komunikacije. Sećam se kada smo doveli “FAK” ovde pa ga nazvali “FAK YU” i kada je u Centru za kulturnu dekontaminaciju bila bukvalno grobna tišina u kojoj su ljudi slušali Ćiću Senjanovića, novinara Ferala, jer su upijali njegov splitski govor koji godinama nisu bili u prilici da čuju. To su te neke toliko jednostavne stvari koje nikada nije ni trebalo da postanu egzotične, a jesu. Danas, mi imamo divnu publiku na “Krokodilu” i uvek su programi prepuni ljudi koji su željni takvih sadržaja. To je divan svet koji jako raspoloženo dočekuje sve autore koji nastupaju, koji se baš raduju tim događajima i susretima. Oni naš festival smatraju delom svog privatnog senzibilitetskog prtljaga, nečim što ih čini onim što jesu. Mislim da se na naše programe dolazi ne samo kako bi se čuli ti pisci, već se dolazi i po neku vrstu samopotvrđenja i to je vrlo dirljivo jer je to često manjinski impuls. To je potreba da se uverite ne samo u činjenicu da vi postojite nego da postoji još ljudi koji misle i stvari doživljavaju na sličan način kao i vi. To “Krokodil” omogućava ljudima. A prava istina je to da, iako se tu radi o hiljadu-dve ljudi koji se svake večeri okupe na programima festivala, da je to ipak jedna izrazito manjinska publika. Naš izazov je kako da proširimo publiku. Tako smo ove godine, pored večernjeg programa, uveli i čitav niz prepodnevnih i popodnevnih programa u tri zone oko naše glavne bine. Time promovišemo tezu koju zastupamo još od osnivanja a to je da književnost nije samo ono što je upakovano u knjigu, nego da se ona stvara kroz različite žanrove.
U samoj zahvalnici na kraju knjige Duhovi spomenuli ste mnoge svetske pisce koje ste citirali. Koliko je vama značajna klasična književnost, koliko je značajan kontinuitet?
Naravno da se vi kao pisac inspirišete onim što vas fascinira kod drugih pisaca. U tom smislu ste zaista nastavljač određenih tradicija koje, u nekim slučajevima, samo vi i uočavate. Jezik kojim pišete, i ritam koji osećate u sebi, i melodija kojom pripovedate, zapravo tvore kontinuitet sa stvarima koje čitate. Prvenstveno sam čitalac i ponekad me uznemirava činjenica da zbog užasno gustog dnevnog rasporeda nemam dovoljno vremena za čitanje. Jer, kada je pisanje u pitanju, ja ga nikada nisam glorifikovao u odnosu na druge segmente mog života. Pisac nema neki zaseban atelje u kojem piše, već se sve to odvija u prostoru s ukućanima i uz svakodnevne aktivnosti u porodici. A ja nisam samo pisac, i mislim da se osećam loše u svojstvu samo pisca, ta egocentričnost počinje s vremenom da me ubija. Jako, jako su mi važne stvari koje radim a koje nisu namenjene samo meni nego drugim ljudima i u tom smislu je čitav moj rad i angažman u “Krokodilu” posvećen tome. Kako i to oduzima jedan veliki deo dana, sve to rezultira time da čitanje koje je realna potreba, počinje da liči na luksuz koji čovek sebi jedva uspeva da priušti. Meni je to jedna od glavnih životnih frustracija – što ne mogu da čitam onoliko koliko bih želeo. Sada mislim, nakon četiri godine rada na knjizi i nakon što su Duhovi objavljeni, da imam pravo na, ono kako sportisti to lepo kažu, “zaslužen odmor”. Ranoranilac sam, pa kada se rano probudim, to je period kada na miru mogu da čitam a to mi predstavlja beskrajno uživanje. Mislim da nema mnogo toga uzbudljivijeg od kontakta s knjigom koja vam nešto jako važno govori i načinom na koji vam to govori. To je jedno od uzbuđenja koje je za mene do danas ostalo neprocenjivo. Ja sam vam, pre svega, doživotni čitalac, pa onda sve ostalo.
Zbog kojih knjiga se ovih dana budite rano?
Čitam novelu Bez Bore Ćosića i dosta čitam autore koji su gosti ovog izdanja “Krokodila”. Čitam i Bernharda Šlinka, i čitam nešto što sam do sada propustio ali beskrajno uživam u toj knjizi, a to je Floberova Madam Bovari koja je fenomenalna knjiga. Kao i Crno proleće Henrija Milera.
