Vreme uživanja
Priča iz davnine
Danas nam je divan dan… Nije nikome rođandan, ali se osećamo svečano: u Atini smo!
Sa trga Sintagma (poslednja stanica tramvaja kojim dolazimo iz Glifade) idemo u ulicu Panepistimiou (Univerzitetsku), koju Grci tako zovu iako je zvanično ime, Avenija Elefteriosa Venizelosa, dobila još 1945. godine. Želimo da vidimo čuvenu Atinsku trilogiju: Akademiju, Univerzitet i Biblioteku.
Ali, preduhitriće ih jedno drugo zdanje, na istoj strani ulice – kuća Hajnriha Šlimana, čoveka koji je otkrio Troju. Nemački bogataš impresivnog životnog puta punog preokreta, krenuo je da traži Prijamov grad “naoružan ne toliko naučnim znanjima svoga vremena koliko Homerovom Ilijadom” (R. Petković, Vizantijski internet). Bilo je naučnika koji su tvrdili da je amaterskim iskopavanjem Troji naneo više štete nego Trojanski rat, pa je u nastupu malodušnosti rešio da istraživanja prekine. Ali, slučaj je hteo da pre toga spazi kako se sunčev zrak odbija o neki predmet… Taj sjaj u pesku bacio je novo svetlo na Šlimana: i drugi su poverovali da je pronašao Prijamovo blago.
Imao je 52 godine kada mu se ostvario taj dečački san. O ovom danu počeo je da mašta kao prodavac u piljari kada je od nekog kupca kupusa i šargarepe čuo desetak Homerovih stihova – bar tako Šliman u autobiografiji piše. Iako ga i danas neki svode na “običnog pljačkaša grobova” i nazivaju Larom Kroft onog doba, posle ovog otkrića, i onih potonjih u Mikeni, ušao je u istoriju kao jedan od najslavnijih arheologa svih vremena.
Doista, život je čudo: neko, poput Pupina, do naučenjaka stigne od pašnjaka, neko drugi, evo, od piljare, neko će, možda, od gvožđare, nikad se ne zna.
Šliman je u Atini živeo sa suprugom Sofijom, Grkinjom, sinom Agamemnonom i ćerkom Andromedom (zar bi se njegovi potomci mogli zvati drugačije?). Okružena Vrtom muza punim skulptura (muzičkom scenom u letnjim večerima), kuća je obgrljena lepim stepeništem, fasada ukrašena jonskim stubovima, enterijer mozaicima i muralima s motivima iz grčke mitologije. Smatra se najraskošnijom privatnom kućom svog doba. Danas je u Šlimanovoj kući Numizmatički muzej: 600.000 eksponata, od 14. veka pre nove ere do modernih vremena, i biblioteka sa 12.000 knjiga.
U Atini je i druga Šlimanova kuća, ona koju zovu večna. Eto je na Prvom atinskom groblju, blizu glavnog ulaza, na uzvišici s koje se pruža pogled na grobove mnogih drugih smrtnika i besmrtnika, pa i na impozantni spomenik bogataša i filantropa Jorgosa Averofa, oslonjen na četiri lava. Nedaleko je sahranjena i Melina Merkuri, ispod stele koja se beli kao sneg, jednostavna, bez lavova, ka nebu usmerena.
Šlimanov mauzolej liči na hram posvećen boginji pobede Nike. Njegova je želja bila da bude takav – da pokaže, možda, kako se osporavani zanesenjak osećao na kraju svog vrletnog puta. Na tri zida je friz sa scenama iz Ilijade i Odiseje, na četvrtom je prikazan Šliman tokom iskopavanja.
Radni naslov ove moje priče iz davnine bio je Dve kuće Hajnriha Šlimana, ali se neplanirano “nametnuo” i arhitekta koji ih je projektovao, Ernst Ziler, tražeći i osvajajući više prostora nego “glavni junak”. Došao je u Atinu iz Drezdena 1861. na poziv Teofila Hansena, mnogo zaslužnog što divan je kićeni Beč. S njim je radio na Akademiji i Biblioteci, ali je samostalno projektovao nekoliko desetina zgrada širom Grčke. Mnoge su još žive i zdrave, graciozne i elegantne, poput rezidencije predsednika republike, da pomenem bar jednu.
Nekoliko godina pre Zilerovog dolaska Grčka je bila deo Osmanskog carstva, Atina turska varoš, u Erehteonu je bio harem, u Partenonu džamija, i barutana jedno vreme. Po završetku Oslobodilačkog rata, na poziv kralja Ota (grčkog, a bavarskog) dolaze prvi arheolozi. Oni Atinu opisuju kao “tihog čuvara mrtvih spomenika”, ogromnu gomilu ruševina, crnu od dima…
Bilo je i drugih arhitekata, ali Ziler je, kažu, bio taj koji je pretvorio Atinu “iz balkanskog rukavca u neoklasični grad”, a jedan oduševljeni američki novinar parafrazira Oskara Vajlda i piše o tome pod naslovom “The Importance of Being Ernst”. Zbog nekih pogrešnih investicija, Ziler se suočio s besparicom koju nije ublažila ni prodaja porodične kuće. Sahranjen je gde i Šliman, na Prvom atinskom groblju, ali… Zakup nije plaćan pa je grobno mesto prodato i gubi mu se trag. I dok Šlimanov mauzolej dominira ovom vajarskom galerijom na otvorenom, ne zna se gde počiva njegov autor. Tako to ponekad biva – da ni večna kuća nije ono što joj ime kaže.
Za utehu, u centru Atine, kod Mitropolije, u lepoj beloj zgradi koju je on projektovao, otvoren je hotel koji nosi njegovo ime, “Ziler”. Šteta što je cena daleko od utešne.
Sa trga Sintagma (poslednja stanica tramvaja kojim dolazimo iz Glifade) idemo u ulicu Panepistimiou (Univerzitetsku), koju Grci tako zovu iako je zvanično ime, Avenija Elefteriosa Venizelosa, dobila još 1945. godine. Želimo da vidimo čuvenu Atinsku trilogiju: Akademiju, Univerzitet i Biblioteku.
Ali, preduhitriće ih jedno drugo zdanje, na istoj strani ulice – kuća Hajnriha Šlimana, čoveka koji je otkrio Troju. Nemački bogataš impresivnog životnog puta punog preokreta, krenuo je da traži Prijamov grad “naoružan ne toliko naučnim znanjima svoga vremena koliko Homerovom Ilijadom” (R. Petković, Vizantijski internet). Bilo je naučnika koji su tvrdili da je amaterskim iskopavanjem Troji naneo više štete nego Trojanski rat, pa je u nastupu malodušnosti rešio da istraživanja prekine. Ali, slučaj je hteo da pre toga spazi kako se sunčev zrak odbija o neki predmet… Taj sjaj u pesku bacio je novo svetlo na Šlimana: i drugi su poverovali da je pronašao Prijamovo blago.
Imao je 52 godine kada mu se ostvario taj dečački san. O ovom danu počeo je da mašta kao prodavac u piljari kada je od nekog kupca kupusa i šargarepe čuo desetak Homerovih stihova – bar tako Šliman u autobiografiji piše. Iako ga i danas neki svode na “običnog pljačkaša grobova” i nazivaju Larom Kroft onog doba, posle ovog otkrića, i onih potonjih u Mikeni, ušao je u istoriju kao jedan od najslavnijih arheologa svih vremena.
Doista, život je čudo: neko, poput Pupina, do naučenjaka stigne od pašnjaka, neko drugi, evo, od piljare, neko će, možda, od gvožđare, nikad se ne zna.
Šliman je u Atini živeo sa suprugom Sofijom, Grkinjom, sinom Agamemnonom i ćerkom Andromedom (zar bi se njegovi potomci mogli zvati drugačije?). Okružena Vrtom muza punim skulptura (muzičkom scenom u letnjim večerima), kuća je obgrljena lepim stepeništem, fasada ukrašena jonskim stubovima, enterijer mozaicima i muralima s motivima iz grčke mitologije. Smatra se najraskošnijom privatnom kućom svog doba. Danas je u Šlimanovoj kući Numizmatički muzej: 600.000 eksponata, od 14. veka pre nove ere do modernih vremena, i biblioteka sa 12.000 knjiga.
U Atini je i druga Šlimanova kuća, ona koju zovu večna. Eto je na Prvom atinskom groblju, blizu glavnog ulaza, na uzvišici s koje se pruža pogled na grobove mnogih drugih smrtnika i besmrtnika, pa i na impozantni spomenik bogataša i filantropa Jorgosa Averofa, oslonjen na četiri lava. Nedaleko je sahranjena i Melina Merkuri, ispod stele koja se beli kao sneg, jednostavna, bez lavova, ka nebu usmerena.
Šlimanov mauzolej liči na hram posvećen boginji pobede Nike. Njegova je želja bila da bude takav – da pokaže, možda, kako se osporavani zanesenjak osećao na kraju svog vrletnog puta. Na tri zida je friz sa scenama iz Ilijade i Odiseje, na četvrtom je prikazan Šliman tokom iskopavanja.
Radni naslov ove moje priče iz davnine bio je Dve kuće Hajnriha Šlimana, ali se neplanirano “nametnuo” i arhitekta koji ih je projektovao, Ernst Ziler, tražeći i osvajajući više prostora nego “glavni junak”. Došao je u Atinu iz Drezdena 1861. na poziv Teofila Hansena, mnogo zaslužnog što divan je kićeni Beč. S njim je radio na Akademiji i Biblioteci, ali je samostalno projektovao nekoliko desetina zgrada širom Grčke. Mnoge su još žive i zdrave, graciozne i elegantne, poput rezidencije predsednika republike, da pomenem bar jednu.
Nekoliko godina pre Zilerovog dolaska Grčka je bila deo Osmanskog carstva, Atina turska varoš, u Erehteonu je bio harem, u Partenonu džamija, i barutana jedno vreme. Po završetku Oslobodilačkog rata, na poziv kralja Ota (grčkog, a bavarskog) dolaze prvi arheolozi. Oni Atinu opisuju kao “tihog čuvara mrtvih spomenika”, ogromnu gomilu ruševina, crnu od dima…
Bilo je i drugih arhitekata, ali Ziler je, kažu, bio taj koji je pretvorio Atinu “iz balkanskog rukavca u neoklasični grad”, a jedan oduševljeni američki novinar parafrazira Oskara Vajlda i piše o tome pod naslovom “The Importance of Being Ernst”. Zbog nekih pogrešnih investicija, Ziler se suočio s besparicom koju nije ublažila ni prodaja porodične kuće. Sahranjen je gde i Šliman, na Prvom atinskom groblju, ali… Zakup nije plaćan pa je grobno mesto prodato i gubi mu se trag. I dok Šlimanov mauzolej dominira ovom vajarskom galerijom na otvorenom, ne zna se gde počiva njegov autor. Tako to ponekad biva – da ni večna kuća nije ono što joj ime kaže.
Za utehu, u centru Atine, kod Mitropolije, u lepoj beloj zgradi koju je on projektovao, otvoren je hotel koji nosi njegovo ime, “Ziler”. Šteta što je cena daleko od utešne.