Zadužbinarstvo
Srbiji je zadužbina Alajbegova slama
Zgrada u Knez Mihailovoj 33 je deo Zadužbine Nikole Spasića, kulturno dobro od velikog značaja za Republiku Srbiju, i državno vlasništvo. Ipak, u katastru piše da je vlasnik dva sprata te zgrade “Jugoelektro”, propala firma. Zašto država ćuti iako postoji mogućnost da joj neko otme imovinu
Ova priča zahteva da se hronološki objasni. Zgradu u Knez Mihailovoj 33 sazidao je za sebe Nikola Spasić i u njoj stanovao do kraja života. Kada je Nikola Spasić 1912. godine svojeručnim testamentom osnovao Zadužbinu kako bi srpskom narodu poklonio sav svoj imetak, radilo se o vrednosti tadašnje imovine Nobelove fondacije. Izričito je zabranio bilo kakvo otuđenje ili prodaju imovine koju je dao Zadužbini i naložio da se nekretnine izdaju u zakup po tržišnim uslovima i da se iz tog prihoda podižu bolnice, druge zgrade i da se daju donacije.
Ukazom kralja Aleksandra 1922. godine odobren je rad Zadužbine Nikole Spasića, pa je njen Upravni odbor počeo da ostvaruje ono što mu je ostavljeno u amanet: Zadužbina je sagradila Gradsku bolnicu u Beogradu, Bolnicu u Kumanovu, Krupnju, Dom za iznemogle u Knjaževcu, Spasićev paviljon na Starom sajmištu… Sve to od kamate i rente pet kuća koje je Spasić ostavio svom narodu. Onda je nacionalizacijom, 1959. godine, imovina Spasićeve zadužbine postala državno vlasništvo i data je na upravljanje opštini Stari grad.
RESTITUCIJA I ONO POSLE
Zakonom o restituciji, imovina Spasićeve zadužbine je od 2012. godine postepeno počela da joj se vraća. Međutim, prvi i drugi sprat zgrade u Knez Mihailovoj 33 nikako da dođu na red da uđu u postupak restitucije. Ta dva sprata koristi “Jugoelektro”, zato što im ih je opština Stari grad početkom šezdesetih godina dala na korišćenje i zakup.
U Ugovoru koji je 13. aprila 1962. sklopljen između Starog grada i “Jugoelektra”, piše da opština “prenosi pravo korišćenja prvog i drugog sprata” na preduzeće “Jugoelektro”, koje će opštini platiti “80.000.000 dinara” u tri rate, a nakon isplate prve rate opština će “predati korisniku zaključak NOO Stari grad”, na osnovu kojeg će se “moći uknjižiti kao organ korišćenja prvog i drugog sprata”. Piše, dakle, da je “Jugoelektro” korisnik prostora. Ne vlasnik.
Ipak, “Jugoelektro” je 2005. godine, a zatim i 2007. pokušao da proda ta dva sprata iako nije njihov vlasnik, oba puta kako bi podmirio dugove. Osujećen je na sudu.
Pravosnažnom presudom Prvog opštinskog suda P. 308/05 iz 2007. godine u parnici Republike Srbije i Gradske opštine Stari grad čija je imovina bila ugrožena, protiv “Jugoelektra”, utvrđeno je da je “zgrada u ulici Kneza Mihaila broj 33 državna svojina Republike Srbije” i na osnovu te presude treba da se “uknjiži u zemljišnim knjigama kod nadležnog suda ili katastra pravo vlasništva na predmetnoj zgradi”. Međutim, to se nije desilo.
OD “PRAVA KORIŠĆENJA” DO PRIVATNE SVOJINE
Devetog juna ove godine, uprkos pravosnažnoj Presudi koja je obavezujuća za sve državne organe i treća lica, Republički geodetski zavod (RGZ) doneo je Rešenje kojim je prvi i drugi sprat u Knez Mihailovoj 33 preneo u privatnu svojinu preduzeća “Jugoelektro”, na osnovu ugovora sa opštinom Stari grad iz 1962. godine. Sada, ove godine, upisuje se u katastar da ima pravo korišćenja i raspolaganja prvog i drugog sprata.
Dakle, iako u ugovoru na koji se poziva RGZ piše “pravo korišćenja”, u katastru je sada upisano da sa dva sprata u zgradi Spasićeve zadužbine raspolaže “Jugoelektro”. Radi se o 2.092,46m2 poslovnog prostora, tržišne vrednosti od oko 15.000.000 evra.
Povodom ovog Rešenja RGZ-a, Zadužbina Nikole Spasića podnela je tužbu Upravnom sudu i tražila da se poništi konačno rešenje RGZ-a. Međutim, to što je ovaj sudski proces u toku ne može da sačuva dva sprata Spasićeve zadužbine da nekome ne budu prodati. Vredno je ponoviti da bi u tom slučaju ta dva sprata koja su još uvek državna svojina, a još uvek nisu restitucijom vraćena Zadužbini, postala privatno vlasništvo. Država ćuti.
Radi lakšeg uvida u ovaj slučaj, recimo još samo da je sada, a prema podacima iz Narodne banke Srbije, “Jugoelektro” u blokadi već pet godina. Ima jednog zaposlenog i postoji samo na papiru – pod tim imenom je upisan u Agenciji za privredne registre, a njegovi vlasnici su UTP Trgovina iz Kruševca sa pedeset odsto udela, i Euro KB iz Beograda sa takođe pedeset odsto. Znači, “Jugoelektro” osim imena nema ništa, s tim što Euro KB ima svog vlasnika, a pravi vlasnik UTP iz Kruševca je Human Art. Ko je od svih ovih imena vlasnik “Jugoelektra”?
AROGANTNO I BEZOBRAZNO
Vojin Đekić, upravitelj Zadužbine Nikole Spasića, skreće pažnju da je pomenutim Rešenjem RGZ-a od prošlog meseca “Zadužbina opet u istoj opasnosti kao pre 18 godina kada je ‘Jugoelektro’ prvi put pokušao da prodajom tuđe imovine isplati svoj dug i to uprkos sudskom rešenju”. Rešenje je potpisao načelnik odeljenja Miloš Bjelanović, po ovlašćenju direktora RGZ-a.
“U vreme kad je opština sklapala ugovor sa ‘Jugoelektrom’, 1962. godine, nije ni postojala privatna svojina firmi, zato i jeste pravo korišćenja ostalo opštini, a to, siguran sam, i načelnik i direktor RGZ-a znaju”, kaže Vojin Đekić. “U Rešenju koje je potpisao Miloš Bjelanović piše da je sve utvrdio uvidom u Ugovor ‘Jugoelektra’ i opštine, i u Zaključak opštine takođe iz 1962. godine. To je laž i neistina koja se može utvrditi običnim čitanjem ta dva dokumenta. To tamo ne piše. Ali, ne samo da to radi nego, ne samo da ne pominje sudsku presudu po kojoj je cela zgrada državna svojina, nego kaže i da pošto je to pravo korišćenja i raspolaganja, to se ima smatrati da je to postala privatna svojina. On znači ocenjuje da je to privatna svojina iako o tome ne postoji nijedan dokument. Postoji samo da je državna svojina. Ali, on o tome odlučuje iako katastar nije nadležan za to. Ovo je arogantno, a zbog činjenice da tvrdi da u dokumentima postoji nešto što ne postoji, i bezobrazno.”
Da li postoji ikakva mogućnost da ta dva sprata ipak pripadaju “Jugoelektru”? “Samo ako o tome postoji odluka Vlade RS, jer bi to bila prodaja državne imovine. A dokaza da je Republika Srbija zaključila ugovor o kupoprodaji tih nepokretnosti nakon pravosnažnosti Presude P. 3805/05, nema. To dalje znači da je katastar doneo nezakonito Rešenje i preneo državnu imovinu u privatnu svojinu ‘Jugoelektra’”, smatra Đekić.
Vojin Đekić kaže da je “muljačina počela kada, nakon sudske presude, u katastar nije upisana situacija utvrđena presudom”. “Na prizemlju Knez Mihailove 33 je upisana Zadužbina, to su onih šest lokala koji su nam vraćeni restitucijom, a na dva sprata upisan je ‘Jugoelektro’. Ako je cela zgrada državna svojina, gde je tu posed države? Ispario je! To je skandal za katastar, za ovu državu.”
“Mi smo podneli tužbu protiv ovakvog Rešenja, ali nisam siguran da upravo sada dok razgovaramo to nije prodato”, kaže Đekić napominjući da ne vredi ni počinjati priču o odnosu države prema svojim zadužbinama, jer “Srbiji su zadužbine Alajbegova slama”.
O svemu su pisali Kabinetu predsednika Vučića, premijerki Ani Brnabić, Direkciji za imovinu, Agenciji za restituciju, Zavodu za zaštitu spomenika kulture Beograda i Ministarstvu kulture, ali se niko nije oglasio.
BEZ POMINJANJA SUDSKE PRESUDE
Oglasio se jedino Republički geodetski zavod, i to medijima, da negira tekstove objavljene o slučaju prodaje dela Spasićeve zadužbine. U reagovanju na tekst “Neko hoće da kupi deo Spasićeve zadužbine” objavljenom na portalu “Vremena”, zameraju Zadužbini zašto nisu javnost informisali da se u “zgradi nalazi više pravnih vlasnika pa čak i jedno fizičko lice”.
“Nismo zato što to nema veze sa ovim predmetom. Radi se o jednom stanu koji je, verovatno, direktor ‘Jugoelektra’ izdvojio za sebe i pravnim licima kojima ‘Jugoelektro’ izdaje prostor koji koristi. Da li se neko zapitao gde je toj firmi novac od tih kirija, odnosno, kako to da je pet godina u blokadi ako izdaje dva sprata u Knez Mihailovoj ulici? Gde je taj novac?”, pita Vojin Đekić.
RGZ u odgovoru redakciji ne pominje sudsku presudu. Kaže da Zadužbina nije pokrenula tužbu za utvrđivanje prava vlasništva ili krivični postupak, što govori da je RGZ u pravu.
“Nije bilo potrebe da utvrđujemo pravo vlasništva kad je ono već utvrđeno, zna se da je državno”, kaže gospodin Đekić. O krivičnom postupku još uvek razmišljaju. “Ovo sve nije moglo da se izvede bez pokroviteljstva državnih organa. Kada bi nam vratili ova dva sprata i sve ostalo, mogli bismo da sagradimo jednu ili dve bolnice u roku od dve do tri godine, u Srbiji, da se ljudi leče, jer je to naša misija i na to nas obavezuje testament Nikole Spasića.”
Pomenimo samo dva detalja sa spiska dobročinstava Zadužbine Nikole Spasića: u poslednjih 15 godina kupila je i poklonila zdravstvenim ustanovama medicinsku opremu i aparate u vrednosti od oko 845.000 evra, a u poslednjih 28 godina nagrađuje najbolje studente svake godine studija i diplomiranog studenta Medicinskog i Poljoprivrednog fakulteta plaketom i novčanom nagradom koja je prošle godine iznosila 40.000 dinara. Ukupno je nagrađeno 305 studenata.
Iz života dobrotvora
Nikola Spasić (1838–1916) bio je jedini rođeni Beograđanin među poznatim dobrotvorima. Otac, abadžija, upisao ga je u Licej, ali je morao da prekine školovanje zbog revolucionarnih događaja pa je prešao na učenje voskarskog, a potom i licitarskog zanata. No, ništa od toga nije obećavalo zaradu, pa se mladi Nikola pridružio stricu u kožarskoj radnji, gde je izučio opančarski zanat.
Godine 1864. s početnim kapitalom od dvesta dukata i pozajmicom od 500 dukata od brata njegove prve žene Leposave, Đoke Jovanovića, trgovca i nekadašnjeg poverenika kapetana Miše Anastasijevića, Nikola se osamostalio. U Vasinoj ulici otvorio je kožarsku radnju “Nikola S. Spasić”. Za opanke se u njoj čekalo na red. Cenkanja s mušterijama nije bilo, a u cenu svakog para opanaka bila je uračunata vrednost materijala, režijski troškovi, vrednost izrade i groš zarade. Vrlo brzo u radnji se prodavalo više stotina pari opanaka dnevno, pa je i zarada išla između sto i dvesta dukata.
Opanke je pravio isključivo od kože koju je kupovao u Beogradu, pa i kad su je drugi trgovci nabavljali jeftiniju i bolje štavljenu u Hamburgu.
Ubrzo je počeo da trguje i platnom. Dnevno je kupovao na hiljade rifova platna (jedan rif je 77,8 cm). Odlazio je ranom zorom i u najudaljenija mesta, ali nije ručao u kafanama, već je na kolenima jeo lepinju tvrdeći da nema vremena za gubljenje. Kao i na opancima, i na svakom rifu platna imao je po groš zarade. Nije se upuštao u trgovinu sa inostranstvom.
Ni sa jednom od svoje tri žene nije imao dece, a ni njegov dom nije se odlikovao velikom raskoši. Mnogi su mu to zamerali. Ipak, uživao je ugled čestitog i mudrog čoveka čije se mišljenje prihvatalo i od koga se tražio savet. Najduže je u braku proveo sa drugom ženom, Stankom – Cajom Spasić. Uz njenu pomoć stekao je ogromno bogatstvo i sagradio porodičnu kuću u Knez Mihailovoj 33. Projekat za kuću uradio je poznati beogradski arhitekta Kosta Jovanović.
U Prvom srpsko-turskom ratu 1876. godine Nikola Spasić učestvovao je kao redov konjanik, dok je u Drugom napravio i poklonio vojsci 25.000 pari opanaka. Devedesetih godina 19. veka, kada je srpska vlada zapala u krizu, Spasić je otkupio deo srpskog inostranog duga. To je njegova prva donacija privrednom razvoju Srbije.
Nikola Spasić je bio predsednik Berze, predsednik Prometne banke i član Upravnog odbora Narodne banke. Robu je prodavao samo za gotovinu, tvrdeći da na veresiju treba davati ili svakome ili nikome.
Druga donacija Nikole Spasića bilo je Đačko sklonište sagrađeno u dvorištu palilulske osnovne škole. Bilo je to sklonište za siromašnu decu čiji su roditelji bili u nadnici od jutra do večeri.
Dao je i novčanu pomoć koja se isplaćivala kao nagrada najboljim đacima. Prvo crkveno zvono iz slobodne Srbije Spasić je poslao na jug, u Prizren. Kasnije ih je darovao i drugim mestima, i to uz znatne sume novca. A kao veoma pobožan čovek, poklanjao je i crkvene knjige, krstove i svešteničke odežde.
Zaradivši dovoljno, uz geslo “ne moraš sve da potrošiš što danas zaradiš, ostavi nešto i na stranu neka se nađe zlu ne trebalo”, Nikola Spasić je krajem 19. veka prestao da radi u radnji i počeo da razmišlja o trajnoj zaostavštini svoje imovine.
Bio je jedan od najbogatijih Beograđana, smatra se, isključivo zahvaljujući svom radu i štednji. Osim dvospratnice na broju 33, u Knez Mihailovoj je na broju 19 srušio postojeću pa podigao prvu kuću sa pasažom u Beogradu, osnovao je dom Srpskog narodnog invalidskog fonda “Sveti Đorđe”, kupio je imanje “Sloga” sa nekadašnjom kućom Aleksandra Karađorđevića…
Neraskidivo vezujući svoju sudbinu sa sudbinom srpskog naroda, Spasić je krajem 1915. godine napustio otadžbinu i kao već veoma star i oboleo, povlačio se preko Niša i Soluna za Atinu i dalje na Krf, gde je i umro. Supruga Naka ga je u aprilu 1923. godine prenela u Srbiju i sahranila u crkvi na Topčiderskom groblju, koju je kao svoju zadužbinu podigao još mnogo pre početka balkanskih ratova.