O Titovim odnosima sa javnošću brinuli su se njegovi šefovi kabineta, protokola, ađutant. Oni su se menjali svakih nekoliko godina. Niko nije trebalo da isuviše dugo bude u neposrednoj službi predsednika, a njegovi najbliži saradnici obično bi odahnuli dušom kada bi se oslobodili tog posla koji je bio izvanredno naporan, zahtevao budnu prisutnost i dvadesetak sati na dan. Jedan jedini čovek je neprekidno lično sarađivao sa Titom četvrt stoleća – Blažo Mandić. Sa njim se ni Jovanka Broz nije sukobljavala iako je, inače, započinjala svađe sa svim Titovim bliskim saradnicima.

Mandić je imao ovlašćenje da sve što bi Tito rekao rediguje, čak i izmeni za javnost. Danas bi se reklo da je bio njegov portparol. Govorilo se o “štampi”, ali mislilo se na sve medije.

Ali ko je bio taj Blažo Mandić? Ako se radoznalac obrati bajagi sveznajućem Guglu, naići će na njegovo ime kao autora knjiga o Titu, ali o njemu lično piše veoma šturo: “Novinar, rođen 1926.”

Blažo je poreklom iz Nedinovića kod Gacka. Tvrdio je da se u Hercegovini najčistije govori srpski jezik i da tome može da zahvali što se tako lako izražava usmeno i pismeno, bez potrebe da mnogo razmišlja o stilu ili gramatici. Odmah posle rata bio je u rukovodstvu omladinske organizacije u Sarajevu. U kabinet predsednika Republike došao je krajem pedesetih godina prošlog veka sa mesta glavnog i odgovornog urednika sarajevskog lista “Riječ mladih”. Bio je prvo saradnik, vrlo brzo postao savetnik, a od sredine šezdesetih rukovodilac Odeljenja za štampu sa zvanjem savetnika za štampu predsednika Republike.

POWER NAP DRUGA TITA

Tito je radio danonoćno, ali sa kratkim, nepredvidivim pauzama za spavanje. Govorio je da čim legne u horizontalu, može smesta da zaspi, da isključi razmišljanje i brige. Njegovi saradnici nisu mogli za to vreme da odu negde i naprave pauzu jer se nije znalo kada će se iznenada probuditi i zvati nekog od njih.

Ja sam to iskusio kao prevodilac na putovanjima u inostranstvu. Spavao bih uvek spreman da me svaki čas probude, da mi neko kaže šta da obučem jer je došlo do promene u protokolu i šta će predsednik tom prilikom da nosi. Bar uniforme nisam morao da nosim kao Hitlerov prevodilac Paul Šmit, koji je bivao čas u vazduhoplovnoj, čas u mornaričkoj ili običnoj uniformi ili fraku. Meni bi nekoliko dana takvog tempa bilo izdržljivo – em je čast, em se pristojno plaćalo. Blažo Mandić je tako bio upregnut četvrt stoleća.

NIJE ŠIJA, NEGO KAKO TREBA

Navešću konkretan primer kako se ispravljalo ono što je bilo namenjeno medijima.

Tito je u istočnom Berlinu primio generalnog sekretara zapadnonemačke komunističke partije Maksa Rajmana, koji je trebalo da bude uhapšen na zapadu. Njih dvojica su se poznavali još iz Moskve tridesetih godina.

Tito ga je pitao: “Kako si dospeo u koncentracioni logor Zaksenhauzen, a bio si pre toga bezbedan u Moskvi?”

“Ja sam isuviše brbljao”, glasio je odgovor. “Plašio sam se da će me uhapsiti, pa sam mislio da je bolje za moju biografiju da me ubiju nacisti, a ne naši, zbog toga sam se vratio u Nemačku.”

Tito je klimao glavom: “Da, to su bila takva vremena, ali za razliku od tebe ja nikada nisam brbljao jer nikada nikome nisam verovao”.

Ja se toga sećam veoma dobro jer je Tito to izgovorio glasnije, čvrsto, kao da je udarao po nekom velikom bubnju. Sve sam Blaži, koji lično nije prisustvovao, preneo tačno kako je bilo, ali on je zapisao i objavio kao Titov odgovor Rajmanu: “…za razliku od tebe ja sam bio oprezniji”.

Tito je prekršio svoj princip da nikad nikome ne veruje. Blaži je apsolutno verovao. S pravom.

Usuđujem se da tvrdim da smo Blažo Mandić i ja prijatelji; dok smo se kretali zdraviji i mlađi i porodično smo se družili, uzajamno posećivali. Ja sam mu davao rukopise svega što sam pisao o Titu, ne zbog kontrole, već kolegijalno, drugarski i zbog provere činjenica, a on meni neke svoje rukopise knjiga pre nego što bi ih davao u štampu. Nadam se da će mi oprostiti što toliko pišem o njemu, ali nije moguće obraditi temu Tito i mediji, a da on ne igra jednu od glavnih uloga.

PRIPREMA GOVORA

Tito je relativno često držao govore u javnosti, ali uvek određenim povodom, držeći se teme, uvek iznoseći stav predsednika države. Retko bi odstupao od unapred napisanog teksta. Nikada ti nastupi nisu prelazili u nekakvo ćaskanja sa publikom, ma kome da se obraćao. Imao sam utisak da je on mrzeo da čita to što su pisali za njega iako bi to prethodno pogledao i svakako odobrio.

Javni nastupi predsednika ozbiljno su se pripremali. Pojedina ministarstva ili druge ustanove davale su pismene predloge, a komisija u njegovom kabinetu, koji smo zvali “maršalat”, sve bi utanačila. Samo sam jednom učestvovao u pripremi jednog, doduše veoma važnog, govora koji je održao na sastanku na vrhu nesvrstanih zemalja u Havani 1979. godine. Tadašnji podsekretar za politička pitanja u Saveznom sekreterijatu za inostrane poslove SFRJ Budimir Lončar uveo me je u grupu koja je na tome radila. Ubacili smo i neke ideje koje su prevazilazile konkretni povod za govor, trebalo je da pokažu njegov pogled na budućnost, na razvoj čovečanstva. Govor sam slušao uživo na licu mesta, ništa od toga nije rekao. Pitao sam Blažu Mandića da li je Tito odbio da iznese ono što smo pripremili.

“Nije, nismo mu to ni pokazali. Ne može on da pročita baš sve što se predlaže…”

Nije nelogično, ali bilo mi je žao.

NAJBOLJI LOŠ GOVORNIK NA SVETU

Ja mislim da je Tito bio srećan kada bi mu se ukazala prilika da se ne drži papira nego da improvizuje. Bio je, naime, po mom mišljenju, kao što sam još za njegova života govorio – “najbolji loš govornik na svetu”. Bio je loš jer bi stalno listao po tim papirima, zastajkivao, nikako nije umeo da pravi odgovarajuće pauze, da značajno podigne glas, ponekad da ga stiša i tako naglasi nešto naročito važno.

Kad ne bi bilo prilike za većim javnim govorima, ponekad bi se zvanične zdravice pripremale i koristile kao poruke. Tako je u toku državne posete Saveznoj Republici Nemačkoj od 24. do 27. juna 1974. pored značajnih razgovora sa predsednikom države Gustavom Hajnemanom, kancelarom Helmutom Šmitom, Vilijem Brantom, koji je pred samu posetu dao ostavku na mesto kancelara, ali ostao predsednik socijaldemokraske partije SPD, bio organizovan i radni ručak sa vodećim industrijalcima i bankarima, našim rečnikom “predstavnicima krupnog kapitala”.

Kao domaćin, prvu zdravicu je održao predsednik vlade pokrajine Severna Rajna-Vestfalija Hajnc Kin. On je u svom uvodnom govoru pored ostalog rekao: “Čuo sam, gospodine predsedniče, da ste bili gastarbajter ovde u našoj pokrajini. Čuo sam i da ste tada razmišljali da emigrirate u Ameriku jer je svetski rat već bio na pomolu, a hteli ste da izbegnete da budete mobilisani kao državljanin Austrougarske Monarhije. Pitam se šta bi bilo sa vama, sa Jugoslavijom, šta sa svetom da ste tada otišli u svet?”

Tito se vidno obradovao i šapnuo mi: “Sad ne mogu da pročitam ove fraze koje su mi pripremili, moraćemo da improvizujemo”.

U delu odgovora koji se ticao te male provokacije rekao je: “Jeste, bio sam probni vozač Mercedesa u Manhajmu. Što se tiče vašeg pitanja – ja ne znam šta bi bilo sa svetom i Jugoslavijom, ali reći ću vam šta bi bilo sa mnom da sam pred Prvi svetski rat otišao u Ameriku. Bio bih milioner!”

To je ispratio gromki smeh.

U varijanti prilagođenoj za medije, Blažo je to značajno ublažio, pa je umesto toga što je Tito rekao, kao njegov odgovor objavio: “…Postao bih, mogućno, uspješan poslovni čovek, možda milioner, ko zna…”

DETALJI KOJI ODREĐUJU SUŠTINU

Kadgod bi bilo potrebno i moguće, insistirali smo da Titove govore konsekutivno i na nemački prevodim ja jer smo konstatovali da odlične nemačke kolege ponekad ipak ne razumeju neke specifičnosti, a u istočnoj Demokratskoj Republici Nemačkoj čak i namerno iskrivljuju suštinu.

Kao primer iz novijeg doba, pada mi na pamet jedan govor Zorana Đinđića na nemačkom koji sam slušao na televiziji. Pre toga da upozorim da on nije govorio nemački “kao Nemac”, to ništa ne znači, nego mnogo bolje, kao nemački intelektualac, nemački doktor filozofije. Ipak je napravio tragičnu grešku, rekao je: “Ja kao nacionalista…” Nemoguće. Za pojmovnik Nemaca, nacionalista znači nacista. Ja bih na njegovom mestu rekao: “Ja kao nacionalno opredeljeni političar…” To je ogromna razlika. Puštajte prevodioce da rade svoj posao.

Drugi primer. Veoma važni takozvani osnovni ugovor – “Grundvertrag” – o odnosima zapadne i istočne Nemačke potpisale su 1972. SAD, Velika Britanija, Francuska i SSSR. Tu se radi o odnosima koje su na engleskom nazvali relations, slično, ali sa drugačijim akcentom, na francuskom, na ruskom svjazi. U dve Nemačke, kojih se to zapravo jedino i ticalo, ta je presudna reč prevedena različito: na zapadu kao Bindung – u mom prevodu “povezanost” – a na istoku kao Verbindung – na srpskom, po mom mišljenju, kao “veza”. Ispada da je zapadna Nemačka izvrnula činjenice jer je bilo jasno da se radilo o putnim, železničkim, telefonskim, poštanskim vezama, a ne o tada još nezamislivoj povezanosti dveju država, koju je zapadna Nemačka priželjkivala.

NEKI DRUGI IGRAČ

Sticajem okolnosti, za vreme Titovog boravka u Diseldorfu održana je utakmica između Nemačke i Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u fudbalu. Tito je po svaku cenu hteo da je gleda na stadionu, ali su i naša i nemačka tajna služba insistirale na tome da ne mogu da mu garantuju bezbednost, da ne sme da ide. Morao je da se pokori. Prepodne je priredio mali prijem za jugoslovenske fudbalere i tako im oduzeo vreme za trening ili odmor.

Službeno je napisano da su ga novinari pitali da li će prisustvovati utakmici.

“Neću.”

“Zašto?”

“Pa, svako obavlja svoj posao, fudbaleri igraju, a ja sam neki drugi igrač.”

Nije rečeno da mu bezbednost ne bi bila garantovana.

Prenos smo gledali u salonskom vagonu voza kojim smo se vraćali u Bon, Tito i Jovanka su sedeli na nekim foteljama, iza njihovih leđa smo se stiskali mi ostali, prevodioci, lekari, bezbednjaci, što sam ja nazivao “prištapskim jedinicama”. Tito nezadovoljan, u jednom trenutku samo što ne opsuje:

“Lepo sam im rekao da ne dribluju toliko!”

“Zašto ih ti ne treniraš kad se čak i u to bolje razumeš?”, začikivala ga je Jovanka.

U završnim razgovorima sa kancelarom Šmitom Tito je potom duhovito predložio:

“Pošto smo mi vama popustili u fudalu, red je da i vi nama učinite neki ustupak u formulacijama zajedničkog saopštenja.”

Šmit mu nije ostao dužan:

“To ne možemo, ali možemo da unesemo stav da su obe strane izrazile žaljenje što Nemci igraju bolji fudbal.”

Naravno da razgovori između jugoslovenske i nemačke strane nisu pretežno bili šaljivi. Čim je naša delegacija stigla, Helmut Šmit je predložio da prvo Tito i on razgovaraju u četiri oka, a delegacije tek sutradan. Krenuli smo na sprat, imam fotografiju koju neobično volim: Tito i Šmit se već nameštaju, a ja stojim na vratima i upitno gledam u svog predsednika, nisam znao da li sam mu potreban, ponekad – baš prilikom te posete razgovarajući sa Brantom – poželeo je da niko ne sluša, da ne bude prisutan ni prevodilac, ni “protokoldžija”. Tom prilikom me je zvao, znači da je to bio razgovor u osam očiju, jer je sa nemačke strane kao prevodilac bio prisutan Hans-Verner Lek, koji je ranije bio otpravnik poslova nemačke ambasade u Beogradu. Tito je rekao da mu ne prevodim sa nemačkog, ali da ga prevedem kad on bude govorio “naški” – obično je neslužbeno upotrebljavao taj izraz a ne “srpskohrvatski”. Objasnio mi je da tako dobija više vremena da dobro formuliše svoje misli.

STRASTVEN FOTOGRAF

Mnogo više nego za tekstove svojih govora, Tito se brinuo za fotografije na kojima se nalazi, valjda i zbog toga što je bio strastveni fotograf, nije samo škljocao, nego čak sam i razvijao filmove. Na Brionima je boravio samo službeno, privatno se mnogo skromnije odmarao, plivao, sunčao i zabavljao na malom ostrvu Vanga. Kao posebnu čast, tadašnjeg predsednika Austrije Franca Jonasa primio je na Vangi, u dnevnoj sobi zapazio sam na stolu otvorenu knjigu i uspeo da se prišunjam radoznao šta on to privatno čita. Bila je to stručna knjiga na nemačkom jeziku o razvijanju fotografija u boji.

Svašta se priča o Titovom luksuzu. To mu je i Vili Brant zamerao iako ga je inače veoma cenio. Ali ako idemo korak po korak, nailazimo i na drugačiju sliku. Ima tušta i tma priča o “Titovoj jahti”, o “Galebu”. Taj brod izgrađen je 1938. u Đenovi za prevoz banana. Za vreme Drugog svetskog rata je potopljen. Izvađen je sa dna mora 1948. i prepravljen za školski brod Jugoslovenske ratne mornarice, koji će po potrebi stajati na raspolaganju i Titu, pa je zbog toga na njemu namešteno i nekoliko luksuznih apartmana i salona. Kad ga Tito ne bi koristio, služio je kao školski brod. Titova “jahta” bila je sagrađena za prevoz banana! Čak i osrednji milioneri su već tada imali daleko luksuznija plovila. “Galeb” je, u poređenju sa jahtama današnjih superbogataša, jedan skroman čamac.

Ostavinska rastava posle Titove smrti pokazala je da nikakve lične imovine svojim potomcima nije ostavio jer je mnogo ranije odredio da veoma dragocene poklone koje je iz zemlje i sveta primao ne smatra svojima, da ih treba sačuvati za narod. I zaista, osim nekih pokradenih u zla vremena, sva se nalaze u Muzeju Jugoslavije.

“DOBRA ROBA” ZA MARKETING

Prvu zvaničnu fotografiju Tita kao maršala i šefa države napravio je mladi vojvođanski fotograf Stevan Kragujević. On je u rodnoj Senti kao četrnaestogodišnak počeo da se bavi fotografijom, učio kod provincijskih majstora, počeo da slika “za svoju dušu”, 1943. je uslikao mladu ženu sa korpom i guskama, a kada je 1950. pokrenuta “Duga”, prvi ilustrovani časopis u novoj Jugoslaviji, stavljena je na naslovnu stranu kao “motiv iz jednog vojvođanskog sela”. Zbog toga je primljen u upravo formiranu Direkciju za informacije, zatim je prešao u Tanjug, pa u “Politiku”, razvio se u najznačajnijeg jugoslovenskog foto-reportera i pored ostalog, pratio je Tita na gotovo svim njegovim putovanjima širom sveta, nastupima u zemlji. Što bi Steva video i naslikao, spada u bitna svedočanstva vremena. Tito ga je često uvlačio u razgovor, pitao koje aparate koristi, koje filmove.

Ljudi u maršalatu su pazili koje će fotografije biti zvanične, koje će državni organi koristiti. One najčešće prikazuju Tita iz poluprofila, markantno lice odlučnog čoveka. Važno je bilo prodavati njegov imidž, činilo se to stručno, ali govorili su i da je on u tom pogledu “dobra roba koja se lako prodaje”.

Pored tih strogih slika, u opticaju je bilo i ležernih: Tito u lovu, za strugom, u kupatilu kako se brije, Tito kao kuvar… Dugogodišnja ambasadorka Nemačke Demokratske Republike Eleanora Štajmer, koja je tridesetih godina stanovala u isto vreme sa Titom u moskovskom hotelu “Luks”, pričala mi je da se tada nisu upoznali jer su svi tamo morali da čuvaju privatni identitet, ali znala je da jedan Jugosloven odlično kuva i krišom odlazila u zajedničku kuhinju da posmatra šta on to radi.

PORODICA BROZ

Koga je zanimalo, znao je za Titovu decu, unuke. Stariji sin Žarko, za vreme rata oficir Crvene armije, u borbama je izgubio ruku, živeo je privatno u Beogradu od svoje relativno visoke penzije. Mlađi sin Aleksandar, zvani Miša, završio je gimnaziju u Beogradu, ali otišao je da studira u Zagreb. Zaposlio se na komercijalnim poslovima u naftnoj industriji “INA”. Bilo je porodičnih fotografija kada bi Tito okupio sinove, unuke. Svi su živeli kao normalni, prosečni građani.

Unuk Joška Broz, koji je u starosti svog dede bio s njim, postao je ugostitelj u Beogradu. Mišina kćerka Svetlana je lekarka u Sarajevu. Titova unuka Saša je pozorišna rediteljka u Hrvatskoj. Žive Titovi unuci, praunuci, velika je porodica Broz. Nisu meta paparaca. Tito nije “nasledna priča”.

Kojekakve izmišljotine da Tito nije taj Josip Broz, nego čas ruski plemić, čas jevrejski bogataš, načisto su gluposti. Toliko je rođaka i starih poznanika u rodnom Kumrovcu da je sve što se zvanično znalo istina. Laži tu nema, ali to ne znači da se zna cela istina.