Kultura
In memoriam: Džejn Birkin (1946–2023)
foto: martial trezzini / keystone via ap
Neodoljiva figura jedne epohe
Žena koja je svojom tananom vilinskom pojavom obeležila jednu eru blistala je tako snažno da taj sjaj nikada neće u potpunosti iščeznuti. Uzletela je toliko visoko i postala deo snova miliona
“Plave oči, smeđa kosa. Džejn B. Engleskinja.” Stihovi iz pesme Serža Genzbura nadahnuti Šopenom i Nabokovom, davna, davna 1969. godina. Pa čuveni duet Je t’aime… moi non plus iz iste godine i sa istog albuma koji su, kako su tada novinari voleli da pišu, tako očaravajuće u neobičnom, erotskom duetu otpevali i odstenjali lepotica i zver. Danas, pedeset i četiri godine kasnije, glumica i pevačica Džejn Birkin je iz života prešla u večnost, tiho i dostojanstveno, onako kako se to od nje i očekivalo, ostaviviši bogatu zaostavštinu i postigavši ono što je retko kome uspelo: besmrtnost, ili barem ono najbliže besmrtnosti što jedno ljudsko biće može da dosegne. Žena koja je svojom tananom vilinskom pojavom obeležila jednu eru blistala je tako snažno da taj sjaj nikada neće u potpunosti iščeznuti. Uzletela je toliko visoko i postala deo snova miliona. Smrt je ugrabila lepu Džejn, to je sudbina koja nas sve čeka, pre ili kasnije, ali zaborav nikada neće uspeti da je se dokopa. Ona je već dugo van njegovog domašaja.
Džejn Melori Birkin je rođena u Londonu. Na svet je došla 1946. i odrastala u Čelsiju. Život je priglila rano. Sa sedamnaest godina se udala za kompozitora Džona Berija, sa kojim je nedugo zatim dobila kćerku Kejt. Brak nije dugo potrajao, a Birkinovoj se, nakon Uvećanja (1966) Mikelanđela Antonionija i drugih angažmana na filmu tokom šezdesetih, osladila gluma. Godine 1969. Birkinova odlazi u Francusku kako bi glumila u filmu Slogan, zaljubljuje se u svog partnera Serža Genzbura i odlučuje da se preseli u Pariz. Usledile su uloge u kultnom trileru Bazen (1969), u kojem je delila kadar sa Alenom Delonom i Romi Šnajder, a onda i u dugom nizu drugih filmova, uglavnom francuskih i italijanskih produkcija. Džejn Birkin i Genzbur su 1971. godine odigrali glavne uloge i u danas gotovo potpuno zaboravljenom jugoslovenskom filmu Devetnaest devojaka i jedan mornar Milutina Kosovca, što je poseban kuriozitet. Genzbur, u to vreme jedan od najcenjenijih francuskih kompozitora i tekstopisaca, i Džejn Birkin sarađivali su na nizu albuma i hitova od kojih je pomenuti Je t’aime… moi non plus, prvobitno namenjen Brižit Bardo, bio najkontroverzniji i najuspešniji, toliko popularan da je nadahnuo i istoimeni film iz 1975, koji je Genzbur i režirao i za koji je Džejn Birkin bila nominovana za nagradu “Cezar”.
Veza sa Genzburom je bila izuzetno burna, a par je zajedno proveo dvanaest turbulentnih godina. Godine 1971. dobili su kćerku Šarlot, kasnije takođe čuvenu glumicu, i ostali su u dobrim odnosima i nakon razlaza, sve do Genzburove smrti 1991. Tokom osamdesetih i devedesetih, a i kasnije, Džejn Birkin više nije bila toliko u žiži, ali je nastavila da snima i niže uspehe. Iz novih saradnji sa Genzburom proisteklo je nekoliko veoma cenjenih albuma (Baby Alone in Babylone, 1983; Amours des feintes, 1990). Sa Žakom Doalonom je snimila dva filma, Bludna kćerka (1981) i Pirat (1984), a za drugi je ponovo bila nominovana za “Cezara”. Sa Doalonom je 1982. dobila i svoju treću kćerku – Lu, koja će kasnije takođe uploviti u glumačke vode.
Pored pevanja i glume, Džejn Birkin se bavila i manekenstvom. Pojavila se u reklamama za li kuper i iv sen loran, a bila je nadahnuće za čuvenu “birkinku” – birkin tašnu modne kuće Hermes. Još kao dete je na londonskim ulicama protestovala protiv smrtne kazne, a tokom sedamdesetih je svoju slavu i poziciju koristila kako bi skrenula pažnju na važna pitanja kao što je pravo na abortus, a kasnije je bila ljuta protivnica Marin le Pen i francuske desnice, podržavala izbeglice i ukazivala na klimatske promene. Godine 2017, Džejn Birkin je odlučila da se povuče iz sveta umetnosti. Smrt ćerke Kejt i sve veći zdravstveni problemi udaljili su je od svetla pozornice.
Godine 2021. premijerno je prikazan dokumentarni film Šarlot o Džejn, intimna i dirljiva priča u kojoj Šarlot Genzbur sa puno ljubavi i takta preispituje svoj odnos sa majkom i breme prošlosti. Ovaj film je, ispostaviće se, omogućio uvid u poslednje godine života Džejn Birkin, prikazavši je kao ljupku i inteligentnu ženu koja uživa u šetnji obalom i druženju sa unucima. Film je premijerno prikazan u Kanu, a kod nas na prošlom, jubilarnom 50. FEST-u.
Nesporno, Džejn Birkin je ostavila dubok trag u popularnoj kulturi Francuske i Evrope. Na sebe je skrenula pažnju kada se obnažila kod Antonionija, a prve godine njene karijere bile su obeležene smelim poigravanjem erotikom i senzualnošću, kako na filmu tako i u muzici. Njen “nevini” seksepil, te čuvene smeđe šiške, taj neodoljivi francuski sa jakim engleskim akcentom – omađijali su milione. Džejn Birkin je postala seks simbol iako u njenoj pojavi nikada nije bilo ničega vulgarnog i prenaglašenog. Bila je savršen primer novog tipa žene, samosvesne i emancipovane, lepotice suptilne i sofisticirane erotičnosti. Kasnije, kada je zašla u zrelo doba, doživela je postepenu transformaciju i dostojanstveno i uspešno nastavila karijeru sve dok nije procenila da je vreme za poslednji naklon. Zbogom, plavooka lepotice. Nikada te nećemo zaboraviti.
Džejn Melori Birkin je rođena u Londonu. Na svet je došla 1946. i odrastala u Čelsiju. Život je priglila rano. Sa sedamnaest godina se udala za kompozitora Džona Berija, sa kojim je nedugo zatim dobila kćerku Kejt. Brak nije dugo potrajao, a Birkinovoj se, nakon Uvećanja (1966) Mikelanđela Antonionija i drugih angažmana na filmu tokom šezdesetih, osladila gluma. Godine 1969. Birkinova odlazi u Francusku kako bi glumila u filmu Slogan, zaljubljuje se u svog partnera Serža Genzbura i odlučuje da se preseli u Pariz. Usledile su uloge u kultnom trileru Bazen (1969), u kojem je delila kadar sa Alenom Delonom i Romi Šnajder, a onda i u dugom nizu drugih filmova, uglavnom francuskih i italijanskih produkcija. Džejn Birkin i Genzbur su 1971. godine odigrali glavne uloge i u danas gotovo potpuno zaboravljenom jugoslovenskom filmu Devetnaest devojaka i jedan mornar Milutina Kosovca, što je poseban kuriozitet. Genzbur, u to vreme jedan od najcenjenijih francuskih kompozitora i tekstopisaca, i Džejn Birkin sarađivali su na nizu albuma i hitova od kojih je pomenuti Je t’aime… moi non plus, prvobitno namenjen Brižit Bardo, bio najkontroverzniji i najuspešniji, toliko popularan da je nadahnuo i istoimeni film iz 1975, koji je Genzbur i režirao i za koji je Džejn Birkin bila nominovana za nagradu “Cezar”.
Veza sa Genzburom je bila izuzetno burna, a par je zajedno proveo dvanaest turbulentnih godina. Godine 1971. dobili su kćerku Šarlot, kasnije takođe čuvenu glumicu, i ostali su u dobrim odnosima i nakon razlaza, sve do Genzburove smrti 1991. Tokom osamdesetih i devedesetih, a i kasnije, Džejn Birkin više nije bila toliko u žiži, ali je nastavila da snima i niže uspehe. Iz novih saradnji sa Genzburom proisteklo je nekoliko veoma cenjenih albuma (Baby Alone in Babylone, 1983; Amours des feintes, 1990). Sa Žakom Doalonom je snimila dva filma, Bludna kćerka (1981) i Pirat (1984), a za drugi je ponovo bila nominovana za “Cezara”. Sa Doalonom je 1982. dobila i svoju treću kćerku – Lu, koja će kasnije takođe uploviti u glumačke vode.
Pored pevanja i glume, Džejn Birkin se bavila i manekenstvom. Pojavila se u reklamama za li kuper i iv sen loran, a bila je nadahnuće za čuvenu “birkinku” – birkin tašnu modne kuće Hermes. Još kao dete je na londonskim ulicama protestovala protiv smrtne kazne, a tokom sedamdesetih je svoju slavu i poziciju koristila kako bi skrenula pažnju na važna pitanja kao što je pravo na abortus, a kasnije je bila ljuta protivnica Marin le Pen i francuske desnice, podržavala izbeglice i ukazivala na klimatske promene. Godine 2017, Džejn Birkin je odlučila da se povuče iz sveta umetnosti. Smrt ćerke Kejt i sve veći zdravstveni problemi udaljili su je od svetla pozornice.
Godine 2021. premijerno je prikazan dokumentarni film Šarlot o Džejn, intimna i dirljiva priča u kojoj Šarlot Genzbur sa puno ljubavi i takta preispituje svoj odnos sa majkom i breme prošlosti. Ovaj film je, ispostaviće se, omogućio uvid u poslednje godine života Džejn Birkin, prikazavši je kao ljupku i inteligentnu ženu koja uživa u šetnji obalom i druženju sa unucima. Film je premijerno prikazan u Kanu, a kod nas na prošlom, jubilarnom 50. FEST-u.
Nesporno, Džejn Birkin je ostavila dubok trag u popularnoj kulturi Francuske i Evrope. Na sebe je skrenula pažnju kada se obnažila kod Antonionija, a prve godine njene karijere bile su obeležene smelim poigravanjem erotikom i senzualnošću, kako na filmu tako i u muzici. Njen “nevini” seksepil, te čuvene smeđe šiške, taj neodoljivi francuski sa jakim engleskim akcentom – omađijali su milione. Džejn Birkin je postala seks simbol iako u njenoj pojavi nikada nije bilo ničega vulgarnog i prenaglašenog. Bila je savršen primer novog tipa žene, samosvesne i emancipovane, lepotice suptilne i sofisticirane erotičnosti. Kasnije, kada je zašla u zrelo doba, doživela je postepenu transformaciju i dostojanstveno i uspešno nastavila karijeru sve dok nije procenila da je vreme za poslednji naklon. Zbogom, plavooka lepotice. Nikada te nećemo zaboraviti.
