Umetnost je naš posao, naslov je knjige Milene Trobozić Garfild koji asocira na posvećenost. Između ostalog, naravno. U njoj je niz eseja, teorijskih razmatranja i analiza situacije u savremenoj umetnosti, kulturi i medijima, sa fokusom na umetničku i medijsku scenu u Sjedinjenim Američkim Državama i kod nas. U njima autorka ukazuje na činjenicu da ogromne tehnološke i društvene promene kojima prisustvujemo u svetu zahtevaju i sasvim nov pristup upravljačkim poslovima u kulturnom životu, i navodi predloge postupaka i pristupa kojim se upravljanje u sferi umetnosti i kulture kod nas može unaprediti. U njoj autorka, iz stranice u stranicu, gradi sliku pejzaža u kojem se umetnost i kultura mogu razvijati, poštujući moguće objektivne teškoće i ograničenja.

Knjigu Umetnost je naš posao objavio je “Vulkan”.

“VREME”: Vi ste istovremeno i umetnica i art menadžer. To vam omogućava da razumete oba aspekta umetničke produkcije, kreativni i organizacioni, potrebu umetnika da sa što manje ograničenja stvaraju svoja dela i borbu art menadžera da omoguće da se ta dela i realizuju. U kakvoj su vezi ta dva aspekta?

MILENA TROBOZIĆ GARFILD: Danas umetnici moraju da žive i rade u sinergiji sa art menadžerima. Svaki umetnik koji veruje da je dovoljno stvoriti remek-delo i da će se ono samo izboriti za pažnju i publiku, u opasnoj je zabludi. Strategija prezentacije dela i konstantna komunikacija s publikom su sine qua non svake delatnosti, bilo da je reč o umetnosti ili tehnološkim inovacijama i politici. Jer, mi danas živimo u borbi za pažnju. A to znači da umetnici moraju da se pouzdaju u svoje urednike, art menadžere, kustose, agente i PR stručnjake da bi njihova dela postala “predmet želje” .

Čarls Sači, tvorac agencije “Saatchi and Saatchi”, stvorio je brendingom novu britansku umetničku scenu i najtraženije umetnike današnjice Demijana Hersta i Trejse Emin. Takozvani impresariji uvek su imali važnu ulogu u formiranju umetnika pa i umetničkih pokreta. Bez Đagiljeva ne bi bilo Ruskog baleta, bez Malkolma Meklarena ne bi bilo pank pokreta ni Seks Pistolsa. Bez Dejvida O. Selznika ne bi bilo filma Prohujalo s vihorom. Samo u saglasju umetničkog stvaranja i neke vrste kuratorstva, to jest stvaranja konteksta za umetnička dela, rađaju se veliki pomaci. Umetnost je uvek pitanje konteksta. Jabuka je samo jabuka dok nije stavljena na postolje u kontekst s drugim delima i time postala artefakt.

Veliki deo vremena posvetili ste pozorištu pa je bilo očekivano da i značajan deo vaše knjige bude posvećen toj umetnosti. Kako vidite položaj savremenog teatra u konkurenciji masovnih medija, drugih umetnosti i novih vidova zabave?

Izloženi smo neverovatnoj količini sadržaja. Digitalni mediji i posredovani medijski sadržaji se proizvode velikom brzinom i velikom brzinom zaboravljaju. Konzumiraju se najčešće u samoći ispred ekrana isprekidani porukama sa socijalnih medija ili šetnjom do frižidera. Prihvatamo ih bez posvećene pažnje i smanjene koncentracije, kad mi hoćemo i koliko mi hoćemo, u malim zalogajima ili prejedajući se u bindžovanjima. U tom smislu, mislim da mesto pozorišta postaje donekle drugačije od onog što je bilo, recimo, u vreme Šekspira, gde je pozorište bilo pre svega zabava a samo ponekad umetnost. Danas je svaki živi događaj izvođačke umetnosti pre svega postao ponovo mesto okupljanja izvan naših soba, mesto koje zahteva dva ili tri sata fokusirane pažnje, na kome moramo da isključimo telefone, da se umirimo i da zajedno sa drugima u tišini pratimo ono što se uživo dešava baš u tom trenutku, pred našim očima. Pozorište ali i drugi živi događaji, koncerti, pa i nastupi velikih rok i pop zvezda postali su mesta na kojima tragamo ne samo za zabavom već za doživljajima koji će dugo pošto zaboravimo njihov sadržaj ostati u nama kroz emociju doživljaja. Pozorište, živa umetnost, jeste neponovljiv događaj jer svaka izvedba je jedinstvena, ne može biti reprodukovana, ne može biti umnožena, ne može biti zaustavljena, premotana ili ubrzana. Zato mislim da se u pozorištu ponovo učimo veštini pažnje i osnažujemo svoju sposobnost sećanja. Ono je ponovo dobilo prirodu ritualnog događaja na kome se okupljamo da bismo grupno bili prisutni zajedno s izvođačima.

Demistifikujete i pobijate široko rasprostranjenu tezu da umetnosti moraju biti finansirane isključivo novcem iz državnih fondova. Takva pozicija se u nekim krugovima može oceniti kao jeretička?

Istina je, mnogo sam napadana zbog tog stava. To je kompleksno pitanje. Kod nas ne postoji pravo tržište umetnosti, da se tako nepopularno izrazim. Zato je neophodna podrška države. Smatra se da bi nestankom državnih subvencija nestala umetnost. To je i tačno i nije. Naime, u mnogim zemljama postoji vrhunska umetnost i pozorište bez velikih državnih fondova, ali da bi to bilo moguće, potrebno je razviti sistem u kome bi se stimulisalo ulaganje u kulturu kroz poreske olakšice i promociju onih koji ulažu u te delatnosti. Kod nas to nije slučaj tako da je nemoguće razviti te zdrave motive za ulaganje u kulturu od strane uspešnih kompanija. Verujem, i sama sam to dokazala, da ako imate dobru inspirativnu veliku ideju, ona će uvek naći načina da nađe finansijsku podršku. Dokazala sam to i u našim uslovima. Sve svoje samostalne pozorišne projekte koje sam radila i u okviru institucija, finansirala sam većim delom van državnih fondova, sem, naravno, filma koji je preskup i nažalost, barem kada je umetnički film u pitanju, bez široke publike. Trudila sam se da se što više oslobodim subvencija, jer mi je to davalo slobodu da radim ono sto sam želela, a država često nije prepoznavala ili nije imala interesa da finansira. Svi prepoznaju velike ideje i svi žele da budu deo uzbuđenja i potencijalnog uspeha koje velike ideje nose. Uvek sam tvrdila da nije problem nedostatka para nego nedostatka istinski uzbudljivih ideja koje prepoznaju i nove senzibilitete publike i potrebe potencijalnih investitora. Strategija je da nekom prenesete uzbuđenje svoje vizije i misije, pod uslovom da je imate.

U delu Umetnost je naš posao sistematično gradite i portret art menadžera i upravnika kulturnih institucija za 21. vek. Kako izgleda njegov foto–robot?

Art menadžer je, kako bi Anglosaksonci rekli, čovek koji u toku dana promeni pet šešira. On mora savršeno da poznaje umetnost kojom upravlja, da bude odličan menadžer ali i agent i impresario umetnika. Mora da poznaje marketing, pre svega onaj institucionalni, i da razume finansijske ciljeve i misiju svoje institucije. Majkl Kajzer, dugogodišnji menadžer “Kenedi Centra”, jedine institucije u Americi koju podržava Kongres, i tvorac čuvenog Devos instituta za art menadžment, u nekom intervjuu je rekao: “Moj dan započinje u 9 ujutru sastankom sa mojim marketing direktorom, a završava se u 8 uveče večerom sa nekim od mojih velikih donatora”. To vam sve govori. Uspešni art menadžer nikada ne prestaje da radi za svoju instituciju i da misli barem pet godina unapred. On radi u sadašnjosti, ali misli u budućnosti.

Vaše poznavanje umetničkog života i medija u Americi otkriva pomalo iznenađujuću činjenicu da mnoga iskustva iz tog kulturnog modela mogu i moraju biti primenjeni i ovde ukoliko želimo da razvoj kulture prilagodimo tokovima u savremenom svetu.

Model finansiranja u Americi sasvim je drugačiji i kod nas ga je teško primeniti. Ne kažem da je taj sistem bolji, naprotiv, mislim da je surov i neumoljiv i mislim da kod nas postoji mnogo veća briga za umetnost i kulturu. Naravno, ne i veći novac, ali u Americi se teško dolazi do novca za finansiranje projekata, recimo autorskih, nezavisnih filmova. Tamo ne postoje ni glumački ansambli. Ne postoji plata, sem dok nastupate; jedna predstava se igra mesec ili mesec i po dana svake večeri ili najčešće od četvrtka do nedelje i potom se skida i dolazi nova. To je model repertoarskih pozorišta, vrhunska su “Gudman” i “Stepenvulf” u Čikagu ili “Pablik teatar” u Njujorku i “Arena stejdž” u Vašingtonu. Finansiraju se od donacija, kroz fundrajzing aktivnosti ili od grantova za koje se svake sezone bore na konkursima raznih fondacija. Ovde ne govorim o Brodveju, koji je profitno producentsko pozorište, neuporedivo sa bilo čim u Evropi osim Vest Enda. Na Brodveju veliki mjuzikli traju godinama sve dok zarađuju na blagajni. Ali ako dobiju loše kritike, momentalno se skidaju s repertoara jer je profitabilnost jedino merilo njihovog uspeha. Šta mi, ipak, možemo da naučimo iz Amerike? Veliku posvećenost i trening glumaca. Oni već na prve čitaće probe dolaze potpuno pripremljeni sa naučenim tekstom. Konkurencija je velika i oni se bore na svakoj audiciji za svoje uloge. Njihova zaštita je minimalna jer da biste zaradili zdravstvenu zaštitu preko sindikata odnosno udruženja, morate da odigrate određeni broj uloga godišnje.

Sudeći po aktuelnom štrajku u Holivudu, čini se da bi hteli promene?

Honorari se smanjuju, reprize na mejnstrim televizijama se sve manje plaćaju, a Netfliks, Dizni i Amazon imaju pravo neograničenog prikazivanja. Čak su sada predložili da postanu vlasnici imidža glumaca koji su u “drugom planu”, koji nemaju status zvezda, da bi te imidže imali pravo zauvek da koriste kroz kompjuterski generisane slike. Pisci se s pravom plaše da će scenarističke timove uskoro zameniti veštačka inteligencija. Postojaće, naravno, još uvek velike zvezde, ali i oni mogu jednog dana biti kompjuterski reprodukovani. Uostalom, Holivud je odavno izgubio profitnu i produkcionu bitku sa gejming industrijom.

Dakle, sve stroži standardi, sve veća disciplina, sve inventivnije ideje i nažalost, smanjena očekivanja, to je trend u industriji u Americi. A dobro je poznato da ono što se desi u Americi, kad-tad prelazi okean.

Čovek je svakodnevno suočen sa pitanjima na koja nema odgovore. To rađa strah i frustraciju. Potreban mu je prostor u kome može da artikuliše i iznese svoju zbunjenost. Da li bi to mogla da bude umetnost?

Mislim da nije svrha umetnosti da se bavi traženjem odgovora na aktuelne probleme trenutnog vremena. Umetnost je, za mene lično, pre svega pitanje estetskog i emotivnog doživljaja, mesto na kome prepoznajemo sebe i druge na univerzalan način i na kome tragamo za utiscima, doživljajima i asocijacijama.

Kakav odgovor mogu da nam pruže crvena, oranž i crna platna Marka Rotkova ili dela Džeksona Poloka? Ona su tu da se dožive na estetskom apstraktnom nivou, kao što i ruža nema značenje a može da nas ispuni divljenjem. Naravno, postoji i umetnost koja je komentar vremena kao što je Vorhol bio ironični komentator pop kulture, ili Roj Lihtenštajn.

Verujem da umetnost, pre svega, rađa razumevanje i empatiju za univerzalne ljudske dileme i ostavlja komentar, pogled iz drugog ugla. Da citiram Dubravku Ugrešić: “Književnost i umjetnost mogu spasti ljudsku dušu od pogubnosti svakidašnjice”. Naime, svaka umetnost koja nudi rešenja ili pokušava da nas nečemu poduči je prolazna.