Šta neke zemlje čini mestom na kome ljudi srećno žive?

Narod će iskusiti visok nivo ukup­nog zadovoljstva životom samo ako ljudi imaju visok nivo eudaimonije koja je, po Aristotelu, najviše ljudsko dobro, koje je poželjno kao cilj sam po sebi, a ne kao sredstvo ka nekom drugom cilju. To je moto ovogodišnjeg, desetog po redu Izveštaja o sreći u svetu (World Happiness Report 2023).

Izvor podataka predstavljenih u tom istraživanju je Galupova svetska anketa, kojom se godišnje prikupi oko hiljadu odgovora reprezentativnih ispitanika za svaku zemlju. Na pitanje kako ocenjujete svoj trenutni život na takozvanoj Kandril lestvici, nazvanoj po kanadskom psihologu i istraživaču Henriju Kandrilu, oni su davali numeričke ocene od nula do deset. Na osnovu tih odgovora su konstruisane rang-liste sreće (Ranking of Happiness 2020–2022). Koristimo ovde taj brzopleti prevod te engleske sintagme, mada bi od svih naših sinonimima za sreću (blagoslovenost, talija, ruka, igbal, nafaka, narok) najviše odgovarali izrazi dobrobit ili blagostanje.

Na vrhu tabele “Rangiranje sreće 2020–2022” čitalac može uočiti da se nije promenio ekskluzivni klub srećnika jer Englezi bi rekli Happy–go lucky, mi bismo rekli srećni su talije, a Rusi – sreća je kao groznica, koga hoće, toga spopadne.

Finska (sa ocenom 7,804) na prvom je mestu, šestu godinu zaredom, sa rezultatom koji je značajno ispred svih ostalih zemalja. Nisu se upuštali ni autori izveštaja, pa da se ni mi ne upuštamo u prognoze da li će finsku srećnu priču promeniti njen prelazak iz statusa korisnika dividendi (sada ratnom homogenizacijom proskribovane) neutralnosti na prvu liniju fronta svetskog proksi rata, koji se razvlači na istoku Evrope.

Danska ostaje na drugom mestu, Island je na trećem, a njegov rejting se iz godine u godinu kretao između drugog i sedmog mesta. Izrael je četvrti, pet pozicija više nego prošle godine. Prvih deset zaokružuju Holandija, Švedska, Norveška, Švajcarska, Luksemburg i Novi Zeland. Austrija i Australija su na 11. i 12. poziciji, kao i prošle godine. Prati ih Kanada, koja je napredovala za dva mesta u odnosu na prošlogodišnji najniži rang. Sledeće četiri pozicije zauzimaju Irska, Sjedinjene Američke Države, Nemačka i Belgija…

U “top dvadeset” se iz godine u godinu uključuju Češka, Ujedinjeno Kraljevstvo i Litvanija (ocena 6,763), koja stalno napreduje u proteklih šest godina, sa 52. mesta 2017. skočila je na 20. mesto ove godine. Od 20 najboljih ove godine, 19 zemalja je bilo u toj ligi i lane.

Van tog kluba, ocene se menjaju poput vremenskih izveštaja u vreme klimatskih promena.

Dno liste sreće nabolje bi opisala ruska poslovica: “Nesreća ide putem, otvori širom vrata”. Decenijskim ratom razoreni Avganistan (1,859) i Liban su dve najnesrećnije zemlje, sa prosečnom ocenom života za više od pet poena nižom (na skali od nula do 10) nego u deset ostalih najsrećnijih zemalja.

JAZ NA KANDRILOVOJ SKALI

Na drugoj rang-listi, koja govori kako je sreća raspoređena na vrhu i u dnu svakog društva, ratom razoreni Avganistan je na prvom mestu, ispred Holandije i Finske.

Uopšteno gledano, srećniji su ljudi koji žive u zemljama u kojima je jaz sreće između gornje i donje polovine stanovništva manji, ali taj zaključak o jednakosti blagostanja negira činjenica da je taj mali jaz jednak u zemljama u kojima je većina ljudi srećna i u onima u kojima skoro niko nije srećan. Boginja sreće Fortuna retko leti nad Hindukušom. Ispoljene razlike ta dva indeksa govore da u nekim zemljama van kluba srećnika, a naročito u delovima sveta gde stanovništvo svom životu daje slabu trojku, mizerija i blagostanje igraju damin gambit (videti tabelu 3: “Jaz sreće 2020–2022”). Taj takozvani rang jednakosti je viši od ranga sreće u četiri zemlje u južnoj Aziji, tri sadašnje ili bivše članice Zajednice nezavisnih država i u šest afričkih država, od kojih tri u severnoj Africi.

Sjedinjene Države su na 34. mestu kada se meri jaz jednakosti, što je 19 mesta ispod ranga SAD na skali kvaliteta života. U tu grupu spada svojevremeno dužničkom krizom i nedavnim neredima potresana Grčka, na 58. mestu na rang-listi jednakosti, a na 36. mestu na rang-listi evaluacije i života. Grupa u kojoj je jednakost blagostanja niža nego što je naznačeno rangom evaluacije života uključuje još Meksiko i šest zemalja Centralne Amerike, tri države Persijskog zaliva, Arabijskog poluostrva. Srbija je na rang-list jednakosti blagostanja na 87. mestu (od istraživanja do istraživanja kretala se između 61. i 109. mesta), a na rang-listi zadovoljstva životom sa ovogodišnjom “šesticom” (6,144) negde iznad sredine, na 45. mestu od ukupno 137.

Autori izveštaja, ljudi sa značajnim ugledom i prestižom (videti antrfile) procenjivali su kako na te numeričke ocene života utiče šest ključnih varijabli: BDP po glavi stanovnika, socijalna podrška, očekivani zdrav životni vek, sloboda, rasprostranjenost velikodušnosti i korupcija. Taj najatraktivniji deo u Izveštaju o sreći kao svetionik osvetljava kompleksnu globalnu dramatiku rastućih socijalnih razlika.

Udeo bede najniži je u grupi zapadnih industrijskih zemalja i u Zapadnoj Evropi; opada u Centralnoj i Istočnoj Evropi i u istočnoj Aziji; prilično je konstantan u jugoistočnoj Aziji, raste u južnoj Aziji, dok u drugim regionima tinja nezadovoljstvo.

Razlike ocena vlastitog života na vrhu i u donjoj polovini stanovništva su prilično konstantne – osim nedavnog širenje jaza u zapadnoj Evropi i sve većeg jaza u afričkim zemljama.

INDEKS HUMANOG RAZVOJA

Slika koju pruža analiza tih rang-lista sreće u osnovi se slaže sa indikatorima koje pokazuje Indeks humanog razvoja (Human Development Index HDI by Country 2023). Taj multidisciplinarni izveštaj UN sažima faktografske podatke o stanju u nekoj zemlji, uključujući očekivani životni vek, stopu pismenosti, pristup ruralnog stanovništva električnoj energiji, BDP po glavi stanovnika, izvoz i uvoz, stopu ubistava, višedimenzionalni indeks siromaštva, jednakost prihoda, dostupnost interneta i još mnogo toga. Ovi podaci su sažeti u jedan broj, između nula i jedan. Većina razvijenih zemalja ima HDI ocenu 0,8 ili više, što ih svrstava u veoma visok nivo ljudskog razvoja. Ove zemlje imaju stabilne vlade, široko rasprostranjeno pristupačno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, dug životni vek i kvalitet života i rastuće, moćne ekonomije. Sa HDI ocenom 0,8 Srbija je na 65. mestu.

Najnerazvijenije zemlje sveta, sa HDI rezultatima ispod 0,55, suočavaju se sa nestabilnim vladama, široko rasprostranjenim siromaštvom, nedostatkom pristupa zdravstvenoj zaštiti i lošim obrazovanjem. Pored toga, ove zemlje imaju nizak prihod i nizak životni vek, zajedno sa visokom stopom nataliteta (videti tabelu 4: “Top 10 zemalja sa najnižim indeksom ljudskog razvoja HDI – 2022”).

BLAGOSTANJE I DRŽAVA

Timoti Besli, profesor ekonomije i političkih nauka na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka, i saradnik te škole Džosef Maršal, kao i profesor Torsten Person sa Instituta za međunarodne ekonomske studije Univerziteta u Stokholmu, u trećem poglavlju Izveštaja o sreći pod naslovom “Blagostanje i državna efektivnost” analizirali su kakav je uticaj efikasnosti vlade na prosečno životno zadovoljstvo ljudi.

Na osnovu tih pet karakteristika kapaciteta države, njenog fiskalnog kapaciteta (sposobnosti prikupljanja novca), kolektivnog kapaciteta (sposobnosti isporuke usluga), pravnog kapaciteta (vladavina zakona) i njene sposobnosti izbegavanja građanskog rata i represije, oni klasifikuju države u tri klastera: države zajedničkog interesa, države posebnih interesa i slabe države (videti antrfile: “Slabe i druge države”).

U državama zajedničkih interesa, prosečno zadovoljstvo životom je za dva boda (od 10) veće, a u državama posebnih interesa za jedan bod veće nego u slabim državama.

GRAĐANSKI RAT I MIR

Jedna od ključnih funkcija efikasne države je ograničavanje upotrebe nasilja i održavanje reda i zakona. Pošto je Maks Veber prvi izneo tu ideju, široko je prihvaćeno da je ključna karakteristika efikasne države uspostavljanje monopola na legitimnu upotrebu prinudne sile na teritoriji nad kojom ima jurisdikciju. Ali, to se odnosi na državu u kojoj građani prihvataju takvu prinudu i veruju da će država na odgovoran način upotrebiti svoju moć da izvrši prinudu, i nedvosmisleno isključuje političko nasilje od strane nedržavnih aktera, kao što se dešava tokom građanskih ratova kada različite grupe koriste nasilna sredstva u borbi za vlast. Učestalost građanskih ratova je dostigla vrhunac 80-ih i 90-ih prošlog veka, a nakon toga udeo zemalja sa unutrašnjim sukobima je u stalnom opadanju, ali ipak građanski ratovi sada bukte u deset odsto zemalja u svetu. Između 2006. i 2016. godine 22 države od 170 bile su najmanje jednu godinu u građanskom ratu. Ovakvi ratovi su izbili u 13 od 22 zemlje sa niskim prihodima, u 7 država sa srednjim prihodima, a samo dva su vođena u zemljama sa visokim prihodima.

Nizak prihod može biti i uzrok i posledica takvog nasilja, ali politički uslovi su takođe važni. Dvadeset od 22 zemlje u kojima je izbio građanski rat u periodu 2006–2016. nikada nije imalo jaka ograničenja izvršne vlasti tokom ovog perioda. Ne znači, međutim, da u državama bez građanskog rata nema političkog nasilja i represije. Između 2006. i 2016, oko 78 odsto svetske populacije živelo je u zemljama koje su imale građanske sukobe, ili u kojima su pojedinci bili podvrgnuti represiji države. U najmanje jednoj godini između 2006. i 2016. represiju državnog aparata je iskusilo 76 zemalja; od toga, 37 zemalja sa niskim prihodima, 26 sa srednjim prihodima, a devet sa visokim prihodima. Štaviše, 53 zemlje nisu imale jaka izvršna ograničenja u ovom periodu.

Besli, Maršal i Person to povezuju sa demokratskom recesijom u Brazilu, Rusiji, Tajlandu, Turskoj, Venecueli i na Filipinima. Oni, doduše, dopuštaju i da efikasna i ukorenjena represija može stvoriti oblik političke stabilnosti, kakav vidimo u Kini ili bliskoistočnim monarhijama, ili da represivne države mogu da slede dugoročne ekonomske ciljeve koji su “kredibilni u očima investitora”, da na taj način represivni režimi “mogu uživati u nekim ekonomskim uspesima po cenu ograničavanja političkih prava”.

Istorijski gledano, udeo država koje primenjuju represiju pao je sa 30-40 procenata tokom 50-ih prošlog veka na skoro nulu krajem 90-ih / ranih 2000-ih, ali je od 2006. u rastućem trendu. Skoro svaka deseta zemlja sprovodi neki oblik političke čistke.

PRINCIP NAJVEĆE SREĆE

Od “principa najveće sreće” engleskog filozofa i reformatora Džeremija Bentama (1748–1832) pa nadalje, mnogi su se zalagali da vlade treba da teže da povećaju sreću svojih građana. Rana istorija pruža primere izuzetnih državnih dostignuća – uglavnom ulaganja u infrastrukturu, kao što su navodnjavanje u Mesopotamiji, egipatske piramide, hramovi Inka ili zgrade Svetog Rimskog carstva – ali efikasne države sa širokim odgovornostima pojavile su se tek u poslednjih vek i po. Dvadeseti vek je doživeo izuzetnu transformaciju nekih država ka novom obliku kohezivnog kapitalizma, u kome tržišta i države koegzistiraju i promovišu prosperitet i blagostanje.

Ipak, iskustvo pokazuje da nije lako orijentisati vladu ka ovom cilju i osigurati da ona može efikasno da ga ispuni. Ključni razlog je taj što čak i dobronamerni kreatori politike koji bi želeli da slede cilj sreće možda nemaju sposobnost da to učine.

Iako efikasne države danas dele ključne karakteristike, svaka od njih ima svoju jedinstvenu istoriju, koju pišu trenutne okolnosti, jer u svim društvima postoje podele zasnovane na različitim prihodima, društvenim klasama, regionima stanovanja, religijama ili etničkim pripadnostima.

A autori izveštaja podsećaju da najetičniji sistemi naglašavaju da je svet “kreacija” za sve, ne samo za srećne, bogate ili favorizovane. Pa kažu da kada se procenjuje stanje u društvu, ne bi trebalo da se gleda samo na prosečnu sreću koju situacije ili politike donose već, posebno, na skalu bede koja iz toga rezultira.