Jedan je od najboljih srpskih biciklista, vozi za italijansku ekipu Koratek, u kojoj je vrlo brzo zadobio poverenje i izborio se za važno mesto u timu, a na ovogodišnjoj trci oko Italije (prvoj u karijeri), jednoj od tri najveće biciklističke trke na svetu, naprosto je eksplodirao. Osvajao je prolazne i brdske ciljeve, stotinama kilometara bio na čelu karavana, vozio je neustrašivo (ali i pametno), proglašen je za najborbenijeg vozača u dve etape. Doskora poznat (i cenjen) samo u stručnim krugovima, Veljko Stojnić je, odjednom, postao biciklista o kojem se govori i izvan biciklizma, ali njegova izvanredna vožnja u Italiji ipak nije bila dovoljna da bi ga ozbiljni mediji prepoznali kao dovoljno zanimljivog sagovornika. Ima tu nečeg i do (ne)popularnosti biciklizma u Srbiji. Za razliku od Slovenije, Francuske ili Belgije gde su biciklisti ono što je Đoković u tenisu ili Jokić u košarci, biciklizam je u Srbiji daleko od medijske pažnje.

“VREME”: Šta se to dogodilo u Italiji?

VELJKO STOJNIĆ: Grizao sam. Ako vam se pruži prilika, treba da je zgrabite. Osvajao sam brdske i planinske ciljeve, vozio sam najbolje što mogu.

Kako je to kad vozite na čelu karavana? O čemu mislite? Kako bodrite sebe?

To je stvar koncentracije. Mislim o onome što se događa u trenutku dok vozim. Potrebno je na vreme uzimati tečnost i hranu. Najčešće sarađujem s biciklistima koji su sa mnom u begu, smenjujemo se na čelu na svakih dvadesetak sekundi, ali to je, s obzirom na to koliko treniramo, stvar rutine.

Koliko trenirate?

Svakodnevno od tri do šest sati. Ako je trening intenzivan, onda tri sata. Ako nije, onda duže.

Biciklizam se smatra jednim od najopasnijih sportova na svetu…

Kako da ne. Uz borilačke veštine, biciklizam je verovatno najopasniji sport na svetu. Po ravnom tlu vozimo i do 60 kilometara, a na nizbrdicama brzine dostižu i 100 kilometara na čas, a biciklisti, kao što možete videti, nisu zaštićeni ničim osim šlemom koji nije baš od čelika. Pre dve godine, recimo, pao sam i polomio butnu kost. Kost je zacelila i evo me ponovo na biciklu.

Kada se grupa biciklista snimi iz vazduha, iz helikoptera ili drona, to deluje zastrašujuće: vi ste toliko blizu jedni drugima da se dodirujete ramenima, nogama, gurkate se neprestano, a retko kad vozite ispod 40 kilometara na čas.

Da, ali i to je stvar koncentracije. Uz to, nije sve vreme trke tako. Obično je opasno prvih pedesetak kilometara kada ekipe pokušavaju da ostvare svoje zamisli, kada se pojedinci ili manje grupe izdvajaju iz glavne grupe i kada se, zapravo, sve komeša. Posle toga nastaje relativno zatišje i, na ravnim etapama, recimo, može proći i više od sto kilometara, sto pedeset, a da ne ulažemo prevelik napor. To ako ste u grupi, naravno, a ne ispred nje, u begu. Opasno i uzbudljivo postaje ponovo nekih pedesetak kilometara pre cilja kada počinje borba za pozicije. Biciklizam je ekipni sport i, najčešće, čitava ekipa vozi ili za favorita u generalnom plasmanu, ili za sprintera koji se bori za pobedu u etapi. E, u tih poslednjih pedesetak kilometara – a opet govorim o ravnim etapama u kojima se, na cilju, sprinteri trkaju za pobedu – potrebno je izboriti se za što bolju poziciju. I u tome učestvuje čitava ekipa, svako zna svoj zadatak, ali i brzine postaju velike i opasne, potrebno je održati formaciju, zaštititi sprintera, grupa postaje nervozna, više se rizikuje.

Kakvi ste na planinskim etapama – to smo videli. A kakvi ste u sprintu?

Nisam stručnjak za sprint. Sprint mi ne odgovara ni mentalno, niti zbog moje telesne građe. Za sprint i sve to što se događa u poslednjih nekoliko kilometara trke potrebna je naročita mentalna građa. Ja sam drugačije “naštelovan”.

A kakvi ste u spustu? Spust nije ništa manje opasan od sprinta u grupi.

Tu postajem sve bolji. Napredovao sam, verujem, mentalno, ali i u tehnici. Naravno da morate imati “jaku glavu” u spustu, pri čemu ne mislim samo na koncentraciju, nego i hrabrost. Ali jednako je važna i tehnika. Od toga kako ulazite u krivine ili ih “sečete”, da li i koliko kočite, koliko se nagnete – od svega toga može da zavisi čitava etapa. Uostalom, u ključnim trenucima toliko sam koncentrisan da o opasnosti ne mislim.

Kako se osećate kada više od sto kilometara vozite ispred grupe, ali gotovo sigurno znate da će vas, po toj čudnoj zakonitosti, grupa stići, pre ili kasnije?

Pa, to je deo ovog sporta. Lično, dajem sve od sebe i ne razmišljam mnogo o tome da će me grupa stići iako, naravno, znam da će se to, gotovo sigurno, dogoditi. Ali dok sam na čelu, s još nekoliko biciklista, ili kada vozim sam, ne mislim o tome nego gazim najbolje što mogu. U najvećem broju slučajeva, dakle, grupa stiže “begunce”, ali nije baš uvek tako. Ako su “begunci” složni i uporni, a glavna grupa nesložna i neodlučna, šanse rastu. No, kada vas grupa stigne posle, recimo, sto pedeset kilometara bega, to je potpuno razarajuće i za telo i za um. Toliko nemate više ni snage ni volje da se pitate hoćete li, uopšte, stići do cilja.

Kako se uopšte oporavljate posle teških etapa? Na velikim trkama vozi se 21 dan s dva dana odmora, biciklisti prelazi oko 3000 kilometara?

Iskreno, budim se bez želje za životom, kamoli za trkanjem. Tek negde oko pete, šeste kafe počinjem da osećam kako se život vraća u mene.

Reklo bi se da se biciklisti ne hrane baš “zdravo”. Mislim, teško je biti vegeterijanac (ili čak vegan) pod takvim naporima.

Ma, kakva “zdrava” ishrana! Jedemo stvari bogate proteinima i ugljenim hidratima, velike, čak ogromne količine mesa. Jedemo i za vreme trke. Kad gazite pedale pet sati po brdima, potrošite sve što imate i nužno je obnavljati zalihe. Bez toga je nemoguće voziti. Ne možete voziti ako ste gladni. Nema šta da vas pokreće. Zbog toga su paste odlična hrana ali, naravno, kao što rekoh, i meso.

Kazali ste da vam sprint ne odgovara, videli smo kakvi ste u teškim planinskim etapama. Koje mesto u ekipi vam najviše odgovara? Da li sebe vidite kao, recimo, vođu ekipe poput Rogliča, Pogačara, Vingegarda…

Čini mi se da mi uloga takozvanog pomoćnika najviše odgovara. Rekao sam već da je biciklizam ekipni sport i da u ekipi svako ima svoje mesto. Biti pomoćnik moglo bi da zazvuči kao da je to manje vredno mesto u ekipi, ali nije tako. Pogledajte, recimo, jednog Sepa Kusa iz “Džambo Visme”, bicikliste bez kojeg Primož Roglič ili Jonas Vingegard, jednostavno, ne bi bili ono što jesu. Pomoćnik je nužan. On, istovremeno, prati glavnog vozača i pomaže mu na razne načine. Na usponima Kus, doslovno, “vuče” Rogliča ili Vingegarda. Uostalom, i sam Vingegard je bio Rogličev pomagač dok ovaj nije pao dva puta na Tur de Fransu, a Vingegard iskoristio priliku i osvojio Tur. Sebe, kažem, vidim najviše u toj poziciji. Možda je glavnom vozaču, na jedan način, lakše nego drugima jer u grupi drugi brinu o njemu, štite ga. S druge strane, gotovo sav pritisak je na vođi ekipe, a kada dođe do borbe jedan na jedan, odnosno kada više nema nikoga od ekipe kraj sebe, tada sve zavisi od njega. Za sada, kažem, sasvim mi odgovara mesto pomoćnika.

Pretpostavljam da poznajete i najveća imena biciklizma?

Da, naravno. S Rogličem sam pričao na mešavini srpskog i slovenačkog, pa smo se pomagali engleskim. On, zanimljivo, dobro poznaje srpski biciklizam. S Kevendišem sam pričao. Sve je to normalan, prijatan svet.

Kada pričate? Pre trke ili posle?

Zapravo za vreme same trke. Rekao sam već da na ravnim etapama po stotinak kilometara vozimo gotovo na autopilotu. Neki biciklisti ne vole da pričaju i to treba poštovati. Ja nisam takav, meni je prijatnije ako razgovaram. Razgovaramo, najčešće, o samoj trci, komentarišemo ono što se događalo ili ono što će se tek dogoditi. Kažem, čak i najveća imena normalni su ljudi s kojima je lako komunicirati.

Da li vozite Trku oko Španije?

Ne, zbog toga što moja ekipa nije u rangu najvećih ekipa i nije dobila poziv za Vueltu.

Za kraj jedno neprijatno pitanje. Kakva je situacija kada je u pitanju doping? Biciklizam je bio čuven po dopingu. Lensu Armstrongu je oduzeto sedam titula na Tur de Fransu jer je otkriveno da je, za vreme trka, menjao krv.

U vreme kada je Armstrong vozio, zaista je tako bilo. Možda će vas iznenaditi, ali ja Armstrongu ne bih oduzeo titulu jer tada su, naprosto, svi uzimali nešto da bi podneli napore. Danas je drugačije, kontrole su rigorozne. E sad, da li postoje sive zone – o tome možemo samo da nagađamo. Verujem, s jedne strane, da je biciklizam, u tom smislu, danas vrlo čist, a, opet, kad vidim s kakvim se naporima suočavamo, ponekad mi neki biciklisti deluju kao vanzemaljci.