Kada je na Fejsbuk stranici jedne zaposlenice Centralne obaveštajne agencije (CIA) nedavno osvanula slika dečaka sa palestinskom zastavom u ruci, bilo je jasno da su se podele oko rata u Gazi prelile sa ulica američkih gradova na zdanja državne administracije. Bilo je i tokom rata u Iraku, intervencije u Avganistanu ili Trampove odluke da se ograniči ulazak stanovnika iz muslimanskih zemalja unutrašnjih neslaganja, ali nikada do sada stotine zaposlenih u federalnim institucijama nisu tražile da se preispita kurs državne politike prema nekom problemu koji potresa svet. Toga su se pre svega klonili oni koji rade u obaveštajnim službama jer takvi poslovi podrazumevaju lojalnost otadžbini.

Za razliku od bulevarske štampe, ozbiljni mediji nikad nisu objavili ime ove analitičarke CIA-e, inače dobitnice brojnih priznanja obaveštajne zajednice, koja je javno iznela svoj stav. Ali na Fejsbuku, u pozadini njenog portreta sa državnim simbolima Sjedinjenih Američkih Država, više nema slike na kojoj se vijori palestinska zastava ispred predgrađa Gaze.

UZNEMIRENI I OBESHRABRENI

Svakome ko dobija platu iz budžeta SAD jasno je šta znače ovakvi gestovi. Mada to ne piše eksplicitno u ugovorima o poslu, ubrzo se shvati da lični postovi na društvenim mrežama više nisu privatni kao pre stupanja u službu. Stoga je javno iznošenje stava jedne zaposlene u obaveštajnoj službi slično ostavci Džoša Pola, direktora u Birou za političko-vojna pitanja Stejt departmenta zbog, kako je rekao, “jednostrane politike favorizovanja Izraela”.

Da nije samo reč o dvoje tankoćutnih pojedinaca, govori i pismo više od hiljadu zaposlenih u Američkoj agenciji za međunarodni razvoj (USAID) koji su “uznemireni i obeshrabreni zbog brojnih kršenja međunarodnog prava” zatražili hitan prekid vatre u sukobu Izraela i Hamasa; javno obraćanje četiristo uposlenika federalnih odeljenja i agencija koji su apelovali na trenutno uspostavljanje primirja, oslobađanje izraelskih talaca, palestinskih zatvorenika, kao i snabdevanje Gaze vodom, gorivom, strujom i drugim ključnim potrepštinama; interne depeše nekoliko desetina diplomata Stejt departmenta koji su izneli svoje dileme i neslaganja oko toga kako se državna administracija postavila prema sukobu u Gazi; protesti stotinak administrativnih radnika Kongresa zbog “bezrezervne podrške Izraelu”.

I na kraju, obraćanje grupe Bajdenovih demokrata sa Bernijem Sandersom na čelu, koji su konačno rekli ono što su mnogi tražili na samom početku akcije protiv ekstremista Hamasa – kako je nužno da američka pomoć Izraelu bude uslovljena koracima koje bude preduzimao izraelski premijer Benjamin Netanjahu. “Da je ljubazno traženje nečega moglo da donese rezultate, ne bismo bili danas u ovakvoj situaciji”, rekao je Sanders ističući da se mora okončati “blanko podrška” Izraelu.

Našavši se na udaru republikanaca koji su zahtevali još radikalniji odgovor Hamasu i sve otvorenijih kritika progresivnih članova svoje partije, državni čelnici su počeli da šalju nešto drugačije poruke u odnosu na bezrezervnu podršku koju je predsednik Džozef Bajden uputio Izraelu odmah nakon terorističkog napada Hamasa. Od kako je državni sekretar Entoni Blinken prvi put upozorio da je “previše Palestinaca poginulo i pati”, kako u “licima ranjenih palestinskih dečaka i devojčica vidi svoju decu” i da mora da se uradi mnogo više za zaštitu civila i dopremanje humanitarne pomoći, identičnu poruku ponovili su ministar odbrane Lojd Ostin i potpredsednica Kamala Haris.

“Suviše nevinih Palestinaca je ubijeno. Iskreno, stupanj patnje civila, slike i snimci koji stižu iz Gaze su poražavajući”, poručila je Kamala Haris mada su sve to zajedno još uvek samo birane reči u odnosu na ocene španskog premijera o “slepom ubijanju nedužnih civila”, francuskog predsednika koji dovodi u pitanje ciljeve o uništenju Hamasa, UNICEF-ovih zvaničnika koji opisuju kako je Gaza “postala groblje hiljade dece” i “pakao za sve ostale” ili ocena predsednice Crvenog krsta da je ljudska patnja stanovnika Gaze potpuno “nepodnošljiva”.

DEMOKRATIJA I AUTOKRATIJA

Onima koji kritikuju pokroviteljski stav državnog vrha prema Izraelu nije promaklo da se u Vašingtonu niko nije osvrnuo na to kada je izraelski ministar odbrane najavio da će stanovnicima Gaze biti uskraćeni struja, hrana i gorivo, a jedan visoki general ih nazivao “ljudskim životinjama”, tim pre što je državni sekretar Blinken svojevremeno oštro osudio ruske napade na civilnu infrastrukturu Ukrajine nazivajući ih “varvarskim” i “brutalnim”. Oni to i jesu, ali su čak i oni koji ruskog predsednika redovno nazivaju “tiraninom” i “ubicom” počeli da govore o američkim “dvostrukim standardima” i “ambivalentnom odnosu prema ratnim zločinima”, kao i da Bela kuća ne šalje dovoljno jasnu poruku.

“Kada su civili počeli da umiru u Gazi, svi smo znali koja se sredstva koriste za ubijanja”, rekao je jedan zvaničnik SAD-a za NBC aludirajući na izraelsko oružje američkog porekla.

Stoga je sve očiglednije da ono što potpredsednica, državni sekretar i ministar odbrane govore o akcijama Izraela trenutno ne dopire do onih koji vode vojnu akciju iz Jerusalima, tako da je bilo samo pitanje dana kada će među građanima SAD prevladati raspoloženje da je Izrael otišao predaleko u svom odgovoru na teroristički napad Hamasa i da, po svemu sudeći, nema nameru da stane, s obzirom da nastavak akcije nakon primirja nije ništa manje brutalan od onoga što je pretrpelo civilno stanovništvo u severnom delu Gaze tokom prvih dana rata. Tako rezultati poslednjeg istraživanja Rojtersa/Ipsosa pokazuju da podrška javnosti u SAD-u za rat Izraela protiv Hamasa opada, a da većina Amerikanaca smatra kako bi Izrael trebalo da proglasi prekid vatre u sukobu koji sve više zadobija razmere humanitarne krize. Trenutno 32 posto ispitanika i dalje veruje da SAD treba da podržava Izrael u sukobu, AP Images for Amnesty International USA and Avaaz) ali je to za desetak procenata manje u odnosu na prve dane sukoba u Gazi.

Niko, pritom, ne dovodi u pitanje pravo Izraela da se brani i vojno odgovori na brutalan napad Hamasa, njegova masovna ubistva nedužnih civila, uzimanje žena i dece za taoce, silovanja devojaka i skrnavljenja tela ubijenih, kao i da je vojna infrastruktura militanata Hamasa sasvim legitimna vojna meta. Ovde se pre svega radi o zabrinutosti što u tim akcijama masovno stradaju palestinski civili, velikim delom deca i žene, i što se besomučno razara stambena struktura, zgrade, bolnice ili kampovi za raseljene. Zajedno sa državnim sekretarom Blinkenom i potpredsednicom Haris, nemali broj stanovnika Amerike očigledno pogađaju u srce prizori ubijene i ranjene dece, zbog čega oni sve manje veruju u krute podele na “demokratiju i autokratiju” ili “dobro i zlo” na kojima, u maniru stare škole, insistira predsednik Bajden, jer je više nego očigledno da su te bipolarne podele ostale u nekim minulim vremenima. Niti su sve demokratije iste, jer se u indijskoj državi Asamu na stvari gleda bitno drugačije nego u američkom Nju Hempširu, niti je Putinova diktatura identična onoj koju sprovodi, na primer, sirijski predsednik Bašar el-Asad.

S obzirom da se dobro zna kakve ćuške Amerika ume da opali onima koji krše humanitarno pravo ili ne uvažavaju temeljne demokratske vrednosti, kritike Izraela još uvek liče na toplo, majčinsko prekorevanje deteta koje, zbog ljubavi ili osećanja odgovornosti za neke prethodne užase koje je preživelo, ne vidi sva ona nepočinstva koja štićenik trenutno pravi. Možda ta ljubav, kao i druge dobre stvari, još uvek liče jedna na drugu, ali ono što je suprotno njima sada dolazi u različitim oblicima, značenjima i ispoljavanjima, tako da onima koji sede u Beloj kući preostaje jedino da bace pogled kroz prozor na Lafajet trg i vide da se onaj dobro znani svet ponovo promenio.