Ova serija kreće od jednostavne postavke – američki tinejdžer u pratnji roditelja (dve mame) stiže u novi dom – u američku vojnu bazu u Italiji gde će spoznati granice novostečenih sloboda i izazova hedonizma kao jasnog kontrapunkta egzistenciji pod stegama vojne rigidnosti
Za razliku od mnogobrojnih umetnika svoje generacije, koji su tokom svog rada doživljavali uspone i padove i čije su karijere oscilirale, Radomir Damnjanović je uspeo da ostane dosledan, a opet svež, inovativan i interesantan kako starijoj, tako i mlađoj publici koja je uz njega sazrevala
Oba ova filma o otporu i pružanju otpora društvenim uslovljavanjima i stegama govore sa onoliko domišljatosti i hrabrosti koliko uopšte može biti dato filmovima koji moraju pred što brojniju publiku
"Umri, dušo, i ja ću umreti" – sada mi još strašnije zvuče ovi stihovi. Zaista se nešto desi s muzikom kada je stvaralac ostavi za sobom. Dobije nežni oreol, ali i neku dubinu, senku, novu frekvenciju
"Nije moguće čekati da kriza prođe, jer nas kapitalizam direktno i indirektno tera na rad, naš život izjednačava sa radom. I onda otpočinje borba za preživljavanje određenih profesija. Pozorište u tom smislu ne sme sebe proglasiti nebitnim, ali zaista je neodgovorno ako se pravimo da se ništa nije desilo. Desilo se i dešava se"
Sve ono što je zamišljeno još pre nego što se svet histerično samozaključao u špajzeve u suicidalnom strahu od jednog hajvančića, sve ono što je selektor Svetislav Jovanov još s buđenjem proleća izabrao – došlo je, izvedeno je, viđeno je
Voleo je svoje filmske likove, naglašavao njihove ljudske dimenzije, sa svim manama i vrlinama, izbegavao stereotipe i klišee, nije moralisao niti je manipulisao svojom publikom. Situacije kroz koje njegovi likovi prolaze su uglavnom van njihove kontrole, tako da se njihova borba na kraju uglavnom pokazuje kao uzaludna, ali oni ne gube veru i nadu nego ih ulažu u svoje snove i vizije
Insistirajući na fokusu na živopisnim i malo je reći jedinstvenim pojavama, ovi filmovi jasno ukazuju da se ne odnosi baš na svakog opora rečenica iz jednog od recentnijih Netfliksovih filmova ("Neki su ljudi naprosto rođeni samo da budu sahranjeni")
Atelje 212 je na svom repertoaru dobio još dve predstave koje će publika bez naročitih zahteva i posebnog poznavanja savemenog pozorišta rado gledati, ali verovatno i brzo zaboraviti. Međutim, da li je to ono što treba da očekujemo od pozorišta u ovom kriznom trenutku?
Rediteljka Kinga Mezei govori o specifičnoj poziciji vojvođanskih Mađara koji ne pripadaju ni "tamo" u Mađarskoj, ni "ovde" u Srbiji. "Ovde" su "domaći" stranci, a stranci su i u pradomovini Mađarskoj jer "dolaze" iz jedne balkanske zemlje koja je, relativno donedavno, imala more i čiji su džez sastavi plovili po telu Jadrana kao svom
Jedna sobna lampa, jeftina i besmislena, bila je poklon Ratka Mladića Karemansu. Ona tokom velikog dela opere stoji na sceni u kariranoj kineskoj torbi koja je i sama simbol mešetarenja, trange-frangeraja i ostalih mutnih radnji. Ta lampa isijava mrak, nasilje, besmisao i rat
"Nekada su pisce slali na putovanja po drugim zemljama, ja ni do Kaća nisam ni na čiji račun stigla. Ne znam ni šta se u tim društvima radi, uvek ista lica, doživotni predsednici, pa se onda podele, osnivaju se druga"
Nema tog pojma koji se danas ne može razlistati i isfragmentirati, te onda ne čudi što ni evidentan i sveprisutan upliv američkog nezavisnog filma u tamošnji i belosvetski mejnstrim nije kadar da to učini saobrazno, u samo jednoj koloni, već biva ovako – primamljivo eklektično
Svibenova Železnova je uspela da se uzdigne do hladnokrvne gazdarice koja je svog muža otrovala kada je ugrozio ugled i opstanak firme. Reditelj je dodao još jedan nivo, a to su sudbina Maksima Gorkog nakon što se vratio u SSSR i njegova nerazjašnjena smrt (pretpostavlja se da je otrovan po naređenju Staljina)
"Skrivene, podrazumevajuće patologije su moja interesovanja pošto polazim od toga da intimni ili naizgled svakodnevni obrasci u odnosima ostavljaju ogromne posledice, čine svet ovakvim kakav jeste. Režija pronalazi vezu između tih krajnosti"
"Matoš je svojedobno na Beograd fantazirao s klupe odakle se prostire pogled na unikatnost toga grada, bijelu ljepotu iz narodne predaje, koja se čuvala i u hrvatskim ‘razgovorima ugodnim’ i kada ih nije stigao zapisati fra Andrija Kačić Miošić. Ne bih s Matošem ni u paralelu a kamoli istu rečenicu, tek ponekad na Beograd gledam s vidikovca s kojega su ustrijeljeni Stjepan Radić i Zoran Đinđić"
Bill Callahan spada u najbolje čuvane tajne svetske muzičke scene – reč je o kantautoru čija jedinstvena, svedena umetnost doseže nivo najvećih istorijskih imena, oduševljavajući posvećenu publiku već četvrt veka
