"Jako sporo se kod nas stvari mijenjaju. Populisti su jaki kao i uvijek, u krugu smo podsjećanja na ratove i rane, svi su žrtve i dodatno je tu i stara priča kojoj je u srži širenje straha. To je najbolja kombinacija za vladat na Balkanu i bilo gdje drugdje u svijetu. Kažem ti, tu svijet kasni za nama"
"Naša muzika je spontana, prirodna, i mi baš time i tako želimo da zavedemo publiku, ponekad samo sa bluzom, ali jednako često i sa rokom. Želimo jednostavno da je vidimo u transu, želimo da igra!"
"U ponudi imamo sve, za svakog ponešto, od svega pomalo: veru u evropsku budućnost, sumnju u evropsku budućnost, veru u rusku budućnost, strah od ruske okupacije, strah od manje penzije, nadu u veću penziju, slobodu mišljenja, kontrolu izražavanja..."
Idealni muž Oskara Vajlda, režija Konstantina Bogomolova, Umetničkog pozorišta "Čehov" iz Moskve; Naše nasilje i vaše nasilje, kolektivni rad Olivera Frljića i glumaca Hrvatskog narodnog kazališta iz Rijeke i Slovenskog mladinskog gledališča iz Ljubljane
"Činilo mi se da je zanimljivije pogledati neku predstavu koju nećete imati prilike da vidite, nego igrati domaće predstave. To je jedini razlog što nema domaćih predstava na Šekspir festivalu"
"Ljudi ne vide nikakav izlaz iz situacije, tako da se polako klizi ka ekstremizmu i nacionalizmu. Međutim, ja nikako neću da ćutim", kaže David Grosman
"Na bini su bili glavni i sporedni akteri. Glavni akteri su Amerika, Srbija i srpska dijaspora. Šta ih je spajalo? Njihove iluzije. Te iluzije su dovele do katastrofalnih grešaka, a greške su dovele do katastrofalnih posledica"
Osim o arhitekturi Balkana, beogradskom urbanizmu, Hristiforu Crniloviću i njegovoj zaostavštini, obnovljena Manakova kuća je priča i o nama i našem nasleđu
Disko supkultura je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih okupljala najrazličitiju omladinu, pejorativno zvanu šminkeri. Pored urbane elite, bile su tu razne marginalizovane zajednice: od nepoželjnih nacionalnih manjina, preko proskribovane gej populacije do onih preduzetnika koji će deceniju kasnije postati "kontroverzni biznismeni"
Paralelno sa institucionalnom pozorišnom scenom, u našoj kulturnoj svakodnevici odigrava se nezavisna scena. O njoj se ređe piše i priča, što ne znači da je manje važna i prisutna
"Postoji taj jedan monolog sa ženom i konjem, sa ženom koja je radila u fabrici pločica, i to je bukvalno monolog o sećanju, i tematski i formalno. Taj monolog razotkriva neke od mehanizama po kojima se konstruiše i kroz generacije opstaje kolektivno sećanje. Napisala sam: onda je to bilo na televiziji, onda se o tom snimio film, ali je meni baba rekla da ja nisam bio tu"
