"Džoana, inače vrlo uspešna učenica, u prvom trenutku delovala je prazno, a onda joj se na licu pojavio grč kao da je neko lagano udario. Iskolačila je oči. Ubrzo je povratila pribranost. Nakon moje izjave, Majkl koji obično luta pogledom po učionici, uputio mi je direktan pogled kao da je procenjivao koliko može da mi veruje, a ruke su mu opušteno pale sa strane, u znak olakšanja", ovako Bruk Mur (Brooke Moore), profesorka engleskog u kanadskoj srednjoj školi i članica Mreže za ispitivanje i inovacije (NPBS), opisuje reakcije svojih đaka na njenu odluku da im te godine neće davati ocene. Ona tako radi već pet godina, smatrajući da će na taj način naterati dobre učenike da gledaju "više od ocene", odnosno dalje od svoje petice u dnevniku, ne bi li postali svesni svojih prednosti i nedostataka. Nemanje ocena loše učenike lišava straha od neuspeha i pruža im nadu. Umesto ocena, Bruk Mur daje opisne komentare. Iako je njen način drastičan, jer je teško zamisliti zvanični obrazovni sistem bez ocena, ona nije usamljena u stavu da u načinu ocenjivanja mora nešto da se menja. Asocijacija za kanadsko obrazovanje izdala je pre dve i po godine izveštaj prema kom mnogo učenika ima visoke ocene, a da nisu intelektualno angažovani. "Ostaje nam da se pitamo šta ocene onda mere", kaže grupa kanadskih nastavnika.

I kao što Bruk Mur nije usamljena u svojim pokušajima da se nešto u tom pravcu pokrene, tako i Kanada nije jedina zemlja koja se suočava sa nedostacima klasičnog sistema ocenjivanja, koliko god on bio neminovan, i u kojoj se postavlja pitanje čega je ocena merilo.

Prethodnih dana, u Srbiji se podigla buka zbog Pravilnika o ocenjivanju učenika u osnovnom obrazovanju i vaspitanju. Iako je Pravilnik donet u septembru 2011, član 14. koji govori o zaključnoj oceni prošao bi neopaženo da nedavno Društvo matematičara Srbije nije uputilo pismo ministru prosvete Žarku Obradoviću u kojem su tražili izmene Pravilnika o stalnom stručnom usavršavanju i sticanju znanja zvanja nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika, kao i pomenutog Pravilnika o ocenjivanju. Iako su se na njega osvrnuli samo u jednoj rečenici, on je izazvao najveću pometnju u javnosti. Sporna rečenica glasi: "Zaključna ocena za uspeh iz predmeta ne može biti veća od najveće periodične ocene dobijene bilo kojom tehnikom provere znanja niti manja od aritmetičke sredine svih ocena."

Drugim rečima, ako bi učenik imao sedam jedinica i jednu dvojku, nastavnik bi bio dužan da mu da prelaznu ocenu. Ili bi onaj koji dobije na jednom kontrolnom peticu, a na svim ostalim proverama znanja četvorku, mogao mirno da očekuje peticu kao zaključnu ocenu.

Teško je očekivati da prosvetni radnici poštuju ovo "slovo zakona", i da su u Ministarstvu prosvete zaista imali na umu pomenuto rešenje. Jednostavno, čini se da se radi o veoma nespretnoj formulaciji, tačnije – grešci.

No, ovo otvara i neka druga pitanja, o oceni kao aritmetičkoj sredini, o politici ocenjivanja, kao i o dobrom psihološkom i pedagoškom pristupu učenicima kada je reč o ocenjivanju njihovog znanja i angažovanosti.

Interesantno je napomenuti da, kada smo razgovarali sa prosvetnim radnicima o ovoj temi, nemali broj njih nije želeo da kaže svoje ime i prezime, već su pristali da govore anonimno, plašeći se kako bi to moglo da se odrazi na njihovo zaposlenje i(li) strepeći da će otvoreni razgovor izazvati probleme sa roditeljima đaka.

Problem sa ocenom kao aritmetičkom sredinom je u tome što je, kako ističu prosvetni radnici, ocena više od puke matematike. Ako se ocena svede isključivo na to, onda đaci, pogotovo lošiji, počinju da kalkulišu. Prosvetni radnici se žale da đak koji ima jednu višu pozitivnu ocenu iz, recimo, domaćeg zadatka ili jednog kontrolnog, a skoro sve druge negativne, traži dvojku zbog aritmetičke sredine. On ima pravo na žalbu, a inspekcija će prosuditi u njegovu korist, iako učenik iz većeg dela gradiva nema prelaznu ocenu.

U ovom slučaju, teško je naći savršeno rešenje, jer je ocena kao aritmetička sredina dobar metod kod one vrste profesora, istina malobrojne, koji su previše zahtevni i ćudljivi. Ovako, zaključna ocena ima osnovu koja nije rezultat nečije trenutne dobre ili loše volje. Doduše, neko bi mogao da kaže da pojedinačne ocene i dalje mogu biti odraz trenutnog raspoloženja nastavnika, ali za takve slučajeve je tu inspekcija.

"Trudim se da u njima izgradim odgovornost za ocenu. Pitam ih: ‘Da li biste svi hteli da imate peticu, a da ništa ne znate? Ako ja sada napismeno dobijem potvrdu da sam hirurg, da li će mi to išta vredeti ako ne umem da operišem?", objašnjava za "Vreme" Milan Ristić, nastavnik matematike i informatike u školi "Olga Petrov" u Padinskoj Skeli, kako se on trudi da utiče na đake. Na osnovu svog iskustva, on smatra da đaci retko posmatraju ocenu kao smernicu ili povratnu informaciju, što nije dobro.

"Za njih je često ocena sredstvo. Često čujem: ‘Ako ne dobijem dobru ocenu, neću moći da igram na kompjuteru ili neću dobiti džeparac’", kaže naš sagovornik. Sa ovim se slaže i Viktorija Ogrizović Stevanović, profesorka engleskog jezika. Pošto je ona radila u gimnaziji, kod starijih đaka, ocena je takođe sredstvo, samo je cilj drugačiji. "Kod njih se učenje često svodi na dobru ocenu zbog proseka. Odrade ono što treba, i tu se zaustavljaju. Retko kada je neko istinski zainteresovan." Oboje se slažu da je zato bitna uloga nastavnika koji će čas koncipirati tako da bude zanimljiv.

"Ja sam organizovala debate, pa im je pobeda u debati često bivala bitnija od same ocene", kaže naša sagovornica.

Svakako da bi bilo lakše da je u učionicama manji broj đaka, pa bi nastavnik mogao pažljivije da prati svakoga pojedinačno. U učionici sa tridesetak đaka, preterano je i očekivati od nastavnika da se posveti svakome. To bi značilo da onih 29 moraju da ćute, što se retko događa. "Imala sam dopunsku i dodatnu nastavu, i onda je jednostavnije. Na dodatnoj nastavi sam organizovala radionice, radili smo titlove na filmovima, prevode, a u dopunskoj bih se posvetila konkretnom problemu i radila sa desetak učenika", objašnjava Viktorija Ogrizović Stevanović.

Oboje naglašavaju da je ocena uvek rezultat angažovanosti, a ne samo rezultat na testovima. Važno je, takođe, đacima obrazlagati zašto imaju određenu ocenu, biti jasan u svojim zahtevima, moraju da znaju gde su pogrešili i šta se tačno od njih očekuje. Nevena Perić, učiteljica u školi "Dimitrije Davidović" u Smederevu i autorka seminara o ocenjivanju, ističe da učitelji tokom studija uče dosta o pedagogiji, psihologiji, didaktici, pa i samom ocenjivanju, dok predmetni nastavnici imaju manje ovakvog sadržaja za vreme svojih studija. No, to ne mora da bude presudna stvar, presudna je ličnost predavača koji mogu sami da nauče ono što je propušteno ranije, a i svi su obavezni da se dodatno obrazuju u pomenutim oblastima.

Pravilnik o ocenjivanju takođe ističe obavezu praćenja đaka tokom cele godine. To svakako nije ništa novo, kako kaže i Nevena Perić, ali je novo što sada nastavnici moraju to da rade. Na njihovoj profesionalnoj slobodi je da odrede način na koji će pratiti đaka. Što je jasniji formular, i što ima više podataka, smanjuju se konflikti između nastavnika i učenika ili nastavnika i roditelja.

Stalno se ponavlja da škole treba da budu po meri đaka. Teško ko može da se ne složi sa tako lepom tvrdnjom. Međutim, za takvu školu potrebna je zrelost i nastavnika i roditelja, a odatle dolazi i zrelost samih đaka. Pogrešno bi bilo da deca uče samo da bi dobila dobre ocene, što im je bitno da bi otišli na more i(li) imali bolji prosek. Pa da se, na taj način, znanje i pokazivanje istog svede na to-do listu, dobiti-dobru-ocenu, odnosno mehaničko obavljanje zadataka bez intelektualne radoznalosti i potrebe da se nešto zaista nauči. Kao što je još pogrešnije da nastavnik obori pola odeljenja ili ne daje veću ocenu od trojke. Konačno, jednako je loše da se nastavnik ne usudi da đaku koji ništa ne zna da lošu ocenu, jer se plaši saveta roditelja ili inspekcije koja će se pozvati na ocenu isključivo kao aritmetičku sredinu.