Spoljnotrgovinska robna razmena između Srbije i Nemačke u 2010. godini dostigla je vrednost od 1987 milijardi evra, a po trendovima iz ove godine realno je očekivati da će suma premašiti dve milijarde. To Nemačku čini najvažnijim spoljnotrgovinskim partnerom Srbije u okviru Evropske unije. Činjenica je i da je investicioni obim 360 nemačkih preduzeća, koja zapošljavaju oko 20.000 ljudi u Srbiji, do sada dostigao oko 1,5 milijardi evra. Nemačka je i najvažniji bilateralni donator Srbije (od 2000. godine oko milijardu evra), za projekte koji su znatno unapredili infrastrukturu, energetiku i vodoprivredu. O ekonomskoj saradnji, potencijalima i neophodnim privrednim reformama, razgovarali smo sa Mihaelom Šmitom, direktorom Delegacije nemačke privrede u Srbiji.

"VREME": Delegacija nemačke privrede u Srbiji ove godine obeležava deset godina postojanja. Koliko ste zadovoljni poslovanjem nemačkih firmi u našoj zemlji?

MIHAEL ŠMIT: Veoma smo zadovoljni, jer smo do sada izgradili najveće i najstabilnije inostrano bilateralno privredno udruženje sa preko 210 članova. Trgovinska razmena između naših zemalja, od našeg osnivanja 2001, više se nego utrostručila i danas mnogobrojne nemačke kompanije iz različitih branši uspešno posluju u Srbiji. Investicije nemačkih preduzeća u poslednjih pet godina u proizvodnoj oblasti navode nas na zaključak da ćemo upravo u industriji imati dugu i intenzivnu saradnju. Istovremeno je lista projekata, koji su "protrčali" pored Srbije zbog političke nesigurnosti i sporih transformacionih procesa, postala veoma dugačka. Nažalost, svi ti projekti zauvek su izgubljeni. Sa druge strane, vidljivo otvaranje i integraciju sa evropskim tržištem posmatramo kao veliku šansu i zbog angažmana nemačkih firmi u Srbiji i ovom regionu.

Kako ocenjujete poslovanje u Srbiji u poređenju sa drugim državama bivše SFRJ?

Srpska privreda ima velikih potreba za privrednom obnovom i zato je naše poslovanje, kao i broj upita od strane nemačkih preduzeća, znatno uvećano. Srbija ima prednost zbog centralne geografske pozicije i činjenice da je relativno dobro povezana sa evropskim tržištem. Pritom je i najveće tržište u regionu, nudi povoljne cene za izgradnju novih proizvodnih pogona, a doskora prilično zatvorene strukture u trgovini i infrastrukturi polako se sve više otvaraju. Skoro nijedna od susednih zemalja trenutno ne nudi takvu prednost u toj kombinaciji.

I pored toga što je u vreme SFRJ već postojala veoma intenzivna trgovinska razmena sa Nemačkom, i što je tadašnji mašinski park bio pokriven sa više od 70 odsto nemačkom tehnologijom, ekonomski odnosi su od 2000. dobili nov, viši kvalitet. U vreme Jugoslavije komercijalni ugovori sa Nemačkom odvijali su se, uglavnom, preko velikih državnih trgovinskih preduzeća, a proizvodna su u najboljem slučaju dobijala tehničku podršku nemačkih kompanija. Svi trgovinski ugovori realizovali su se putem jednog planskog sistema na centralističkom nivou. Pritom se nije toliko vodilo računa o efikasnosti i produktivnosti, s obzirom da je planski sistem bio usmeren ka unutra, i pored toga što su trgovinski odnosi ka spolja, odnosno sa Nemačkom, bili razvijani prema ekonomskim tržišnim uslovima. Ne čudi da najveći broj tih proizvodnih preduzeća nije mogao da zadrži svoje klijente i sada se nalazi u teškoj situaciji. Zato poslednjih godina možemo da vidimo angažman nemačkih preduzeća preko sopstvenih investicija, jer je to sada najbolji i ponekad jedini način da se obezbede kvalitet i produktivnost proizvodnje u Srbiji.

Koliko bi sticanje statusa kandidata Srbije za članstvo u EU doprinelo većoj privrednoj saradnji sa Nemačkom?

Status kandidata, koji jasno podržavaju sve članice EU, poslao bi važan psihološki signal i nemačkoj privredi. Preduzeća znaju da status kandidata sam po sebi ne poboljšava aktuelni ekonomski potencijal i postojeće poslovno okruženje u Srbiji. Ali, iz iskustva drugih zemalja firmama je takođe poznato da će najkasnije sa početkom pregovora o kandidaturi biti omogućene i supstancijalne reforme kao i nove poslovne mogućnosti.

Prošle godine izvoz u Nemačku povećan je zahvaljujući nemačkim preduzećima.

Kada posmatramo listu deset najvećih izvoznika u Nemačku, među njima se nalazi čak pet nemačkih preduzeća: Siemens, Draexlmaier, Fresenius Medical Care, Stada-Hemofarm i Bauerhin. Samo te kompanije, koje u Srbiji zapošljavaju oko 5000 ljudi, u prvih sedam meseci ove godine generisale su 160 miliona evra kroz izvoz. To znači da su te nemačke investicije u automobilsku, elektro i medicinsku industriju znatno doprinele srpskom izvozu u Nemačku. Takođe, veći broj projekata u pomenutim oblastima nalazi se u razvojnoj fazi i njihov puni potencijal ispoljiće se tek za naredne dve godine. Već sada se vidi rezultat (prema aktuelnim podacima koji su objavljeni nakon prvih devet meseci ove godine) – da će Nemačka i definitivno u budućnosti biti najveće izvozno tržište za Srbiju. Krizi nemačke industrije u poslednje dve godine nije bilo ni traga. Sa rekordnim privrednim rastom od 3,6 odsto u 2010. i još uvek sa preko dva odsto u 2011, nemačka privreda, a time indirektno i Srbija, znatno je profitirala zbog velike potražnje u Nemačkoj, ali i privrednog rasta na ekspanzivnim tržištima BRIC država. Čak i da su prognoze za naredni vremenski period lošije, treba imati na umu da je znatan deo izvoza (i proizvoda koji se u Srbiji proizvode za nemačku industriju) namenjen svetskom, a ne samo nemačkom ili evropskom tržištu. Zato negativni uticaj od novog talasa konjunkturnog slabljenja Evrope neće imati toliko negativnih efekata na srpski izvoz.

Kako vidite položaj malih i srednjih preduzeća u Srbiji, posebno ako se uslovi za njihovo poslovanje porede sa uslovima u EU?

U Srbiji još uvek nije prisutan veliki broj malih i srednjih preduzeća iz Nemačke i to je neiscrpan potencijal. Činjenica je, pre svega, da su nemačka veća srednja preduzeća (što prema srpskoj definiciji jesu velike firme sa preko 200 miliona evra obrta) mogla sa uspehom da završe svoje investicione projekte. S jedne strane, razlog za to je aktuelna politika podrške investicionim projektima u Srbiji, što uglavnom stimuliše veće investicije. Ulaganja malih preduzeća su ređa zbog problema neefikasnog aparata državne uprave, zbog velikog opterećenja u formi sporednih troškova i različitih izdataka, naročito onih koji su uzeli maha na lokalnim nivoima, i, na kraju, zbog nefleksibilnosti tržišta rada. Srpska mala i srednja preduzeća boluju i od poznatih problema sa finansiranjem, slabom domaćom potražnjom, veoma lošom likvidnošću i platnim moralom svojih poslovnih partnera, uključujući i srpska javna preduzeća.

Koliko ste zadovoljni reformama koje su sprovedene u okviru "Giljotine propisa" i kako ocenjujete aktivnosti Vlade Srbije u cilju poboljšanja poslovne klime u zemlji?

Pratimo različite napore Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, ali i procene napredovanja kroz NALED, Svetsku banku i "Belu knjigu" Saveta stranih investitora. I mi jednom godišnje anketiramo naše članove o njihovim poslovnim očekivanjima i uslovima poslovanja u Srbiji. Posmatrano iz našeg ugla, reformski procesi su sporiji nego što je potrebno, jer razni vladini resori ne rade koordinisano i reforme se ne sprovode na osnovu zajedničkog konsenzusa. Konsenzus ubuduće treba više da bude usmeren ka podršci privatnom kapitalu, a uloga državnih institucija, koje treba da osiguraju okvirne uslove za tržišnu ekonomiju i trgovinu i efikasno snabdevanje javnih dobara, mora da se redefiniše.

Koji potencijali i privredni resursi čine Srbiju zanimljivom za nemačku industriju?

Srbija je tradicionalni dobavljač poluproizvoda i sirovina. Sa porastom novih investicija industrijskih preduzeća iz Nemačke i drugih zemalja, pre svih, kao faktor uspeha treba da se razvijaju ljudski resursi, odnosno da se radi na dobroj obuci raspoloživih stručnih radnika. Samo u kombinaciji sa motivisanim, raspoloživim i dobro obučenim stručnim snagama, Srbija može produktivno da iskoristi svoje prirodne resurse u oblasti poljoprivrede, rudarstva i energetike uključujući obnovljive izvore energije.

Koliko će kriza u evrozoni uticati na nove investicije u Srbiji i na zapadnom Balkanu uopšte?

Investiciona spremnost preduzeća naslanja se direktno na opšte ekonomsko okruženje u Nemačkoj, Evropi i svetu. U sledeće dve godine sigurno će biti mnogo teže dovesti nove investitore u ovaj region. Iz ovogodišnje aprilske ankete koju je nemačka komora (DIHK) sprovela među 2000 industrijskih preduzeća u Nemačkoj, proizašlo je da njih 42 odsto želi da svoje poslovanje proširi u inostranstvu. Otada se dosta toga promenilo, pa je investiciono raspoloženje znatno opalo. Ukoliko već industrija ne investira, utoliko je važnije da stignu privatne investicije u okviru obnove saobraćajne i energetske infrastrukture na zapadnom Balkanu.

Da li smatrate da je opasno što je veliki deo svetske industrije preseljen u Kinu?

U globalnoj ekonomiji su svi zavisno povezani. Nemačka je, kao ekonomski i trgovinski partner, stabilno i interesantno tržište, i istovremeno je izvozno orijentisana sa svojim proizvodima na čitavom svetskom tržištu, naročito u regionima koji se brzo razvijaju i koji će ubuduće imati važnu ulogu. Ipak, Kina sve više gubi na atraktivnosti zbog svog nesigurnog bankarskog sektora, velikih socijalnih razlika i eksplozivnih troškova, naročito u obalskim delovima. Međutim, postoji tendencija da se iz drugih delova sveta proizvodnja ponovo relocira u Evropu. Konkretan primer za to je Panasonicova ćerka firma Vossloh-Schwabe iz Nemačke koja je, da bi ostala blizu evropskog tržišta, prebacila svoje kapacitete iz Azije u Srbiju. Ili elektro-koncern Gruner AG iz Baden-Virtemberga, koji se umesto proširenja svojih proizvodnih investicionih kapaciteta u Indiji odlučio za Vlasotince u Srbiji.