Naše poslovne banke svoj "praznik", 16. avgust, dan kada pada 150. godišnjica od početka bankarstva u modernoj Srbiji, to jest dan kada je osnovana čuvena Uprava fondova, prva kreditna ustanova u Kneževini – dočekale su u tmurnom ambijentu jedne krizne državne ekonomije i u vremenu kada je postizborna "smena vlasti" pojačala pritiske na čitav finansijski sektor, dovela da smene rukovodstva u centralnoj emisionoj banci, a afera u Agrobanci došla i do sudsko-policijskog istražnog postupka.

Uza sve te, nadajmo se, prolazne "vanredne probleme", 33 aktivne poslovne banke u Srbiji suočavaju se i sa klasičnim teškoćama koje se uvek javljaju u vremenu privredne recesije, niske ekonomske konjunkture, visokog javnog državnog duga, velike nezaposlenosti i dosta raširenog siromaštva u zemlji koja i inače ima nizak bruto domaći proizvod po glavi stanovnika, od oko 5000 američkih dolara.

Prvi od tih tipičnih kriznih problema jeste da udeo kredita čije otplate kasne duže od 90 dana u Srbiji raste iz meseca u mesec i da je dostigao oko 25 odsto u ukupnom broju kredita. Međutim, to nije glavni razlog što banke u Srbiji naplaćuju najvišu prosečnu kamatnu stopu na kratkoročne kredite u regionu (oko 14 odsto) kao i na investicione kredite (blizu 8 odsto). Jedan od ključnih razloga je to što zemlja nosi visok politički rizik, nužne ekonomske reforme su skoro zaustavljene, a poneke sistemske mere čak idu korak nazad (regulacija položaja Narodne banke Srbije). Sve to, a naročito loše ekonomske prilike u zemlji, baš ovih dana uticale su i na odluku američke agencije Standard i Purs (S&P) da snizi rejting države za jedan stepen, na nivo BB minus sa negativnim izgledima.

Bankarski poslovi u Srbiji i inače poslednjih godina uglavnom se vrte oko relativno malog volumena novčanog i kreditnog prometa – građanstvo ima ukupna kreditna zaduženja na nivou oko 600 milijardi dinara, a preduzeća nešto manje od 1500 milijardi dinara. Dakle to je ukupno oko 20 milijardi evra, što je za jednu evropsku zemlju sa oko 7,3 miliona stanovnika u suštini nedovoljno za krupniji bankarski biznis.

Uprkos svemu tome, vodeći bankari i banke u Srbiji drže se zlatnog načela – "sutra će osvanuti novi dan", pa i stranci koji su investirali u srpske banke veruju da će i Srbiji jednom krenuti na ekonomskom polju i da će njena privreda, a naravno i njeni građani, dočekati bolja vremena, pa će biti i veći potrošači bankarskih usluga.

U istoriji srpskog bankarstva bilo je, kako će čitalac videti i u ovom prilogu "Vremena", i padova i uspona. Na primer, Prva srpska banka, osnovana 1869. godine u Beogradu, sa uplaćenom glavnicom od 200.000 dukata, propala je u roku od dve godine. Pored drugih, izgleda da je glavni problem bio u tome što je banka 187.000 dukata podelila kroz povoljne kredite članovima sopstvene uprave, a oni pozajmljeno nisu vratili. Banka je 70.000 dukata izgubila i na špekulacijama na berzi u Beču, zato što je od svojih komintenata primala naloge o kupovini ili prodaji vrednosnih papira usmeno, a oni te naloge, kad se ispostavljalo da nisu bili uspešni – kasnije nisu priznavali.

Slom ove banke imao je za posledicu to da čitavih deset godina nikome nije padalo na pamet da ponovo ulaže novac u osnivanje neke banke u Srbiji. Istina, u Vojvodini, gde je, naravno, 1864. godine osnovana doista prva srpska banka, Novosadska štedionica, prilike su bile nešto drugačije, pa je u ovom razdoblju stvoren čak 31 novčani zavod.

Golgota bančinih akcionara i štediša na našim prostorima bila je najveća posle Prvog i posle Drugog svetskog rata. Prilikom stvaranja Kraljevine SHS srpski radikali su došli na ideju da nacionalizuju sve banke u kojima ima stranog kapitala – ili putem asimilacije aktive i pasive, ili putem postavljanja državnog komesara na osnovu Zakona o postupanju sa imovinom neprijateljskih podanika od 5. juna 1919. godine. No, banke u prečanskim krajevima više je upropastila ratna inflacija austrijskih kruna, a potom i srpskih dinara i zamena novca u novoj državi nego ove "nacionalizacije". Jer, ova nacionalizacija je iscrpljena postavljanjem "nacionalnih ljudi" u upravne odbore banaka sa stranim kapitalom. Državni komesari su jedino bili veoma skupi, pa su se, na primer, članovi Banatske trgovačko-industrijske i zanatske komore iz Velikog Bečkereka 1927. godine žalili Beogradu da su za 15 minuta prisustva tog komesara godišnjoj skupštini njihove banke, morali da mu isplate dnevnicu od 3000 dinara.

Posle poratnih inflacionih godina u Kraljevini je zavladala deflaciona manija, a čežnja za stabilnim novcem kulminirala je 1931. godine, začudo tek posle velike deflacione Američke krize 1929. godine, kada je u svetu Kejnz već demistifikovao neutralnost novca. Zakonom o novcu, koji je donet na Vidovdan 1931. godine, uveden je dinar sa zlatnom podlogom (0,0265 gr zlata), i to uz pomoć francuskog finansijskog kredita od 1.825 miliona dinara. Zanos o dinaru kao najjačoj evropskoj valuti (u stvari, trećoj po veličini jedinice merene u zlatu) trajao je, međutim, samo 102 dana – a taj zanos koštao je građane i privredu zemlje veoma mnogo (društveni proizvod je više nego prepolovljen za samo nekoliko godina).

Šta se desilo? Samo nekoliko dana posle donošenja zakona o zlatnom dinaru pale su pod stečaj dve velike evropske banke – austrijska Kreditanstalt banka i nemačka Danatbank, sa kojima je jugoslovensko bankarstvo bilo prisno vezano. Brzo potom je stigla vest da je američki predsednik H. Huver proglasio moratorijum na ratne reparacije Nemačke i Austrije (značajan devizni izvor Kraljevine SHS), te da je Bank of England, upravo suprotno jugoslovenskoj centralnoj banci, napustila pravilo zlatnog pokrića funte. Od jula do septembra 1931. godine, na vest o ova četiri događaja, u velikoj građanskoj panici iz jugoslovenskog bankarskog sistema povučeno je 2100 miliona dinara štednje, a u inostranstvo prebačeno 300 miliona dinara deviznih sredstava. Već 7. oktobra zakonski propisi koji su stvorili famozni dinar kao "najstabilniju evropsku valutu", morali su biti menjani, sa akcentom na snažne devizne restrikcije.

Posle Drugog svetskog rata celokupno bankarstvo je nacionalizovano, ali već polovinom šezdesetih godina 20. veka socijalističko rukovodstvo Jugoslavije počinje da shvata da bez razvijenog poslovnog bankarstva neće moći da obezbedi veći dotok međunarodnog kapitala u zemlju. Tada počinju da se razvijaju i relativno snažne poslovne banke, nažalost najčešće pod suviše velikim uticajem političkih rukovodstava republika i pokrajina u tadašnjoj federaciji. Ipak, pored slovenačkih, srpske banke su bile vodeće u SFRJ, ali će ih ratne prilike i svetske sankcije devedesetih godina proteklog veka potpuno upropastiti.

Posle 2000. godine, kada se Srbija otvara prema svetu i kada se rađa takozvani "evropski put" države, bankarstvo se, gotovo začudo, prvo stabilizovalo, dakako uz obilate investicije stranih banaka. Nadajmo se, zbog toga, da će i ovoga puta, posle tekuće krize, "doći novi dan" kada će se bolje i uspešnije poslovati i u Srbiji.