Problem readmisije
Veoma težak položaj povratnika
U okviru projekta "Izgradnja kapaciteta institucija uključenih u upravljanje migracijama i reintegraciju povratnika u Republiku Srbiju" profesor Slobodan Cvejić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, uradio je Anketu o potrebama povratnika u Republiku Srbiju koju "Vreme" priređuje u ovom broju
"Ne postoje precizne procene broja mogućih povratnika, ali se one najčešće kreću od 50.000, koliko je bilo pobrojano sredinom 2000-ih u različitim zemljama EU, do nezvaničnih 100.000 koliko se pominje u Strategiji reintegracije povratnika po osnovu sporazuma o readmisiji", stoji u izveštaju o potrebama povratnika u Republiku Srbiju profesora Slobodana Cvejića, objavljenog u okviru projekta pod nazivom "Izgradnja kapaciteta institucija uključenih u upravljanje migracijama i reintegraciju povratnika u Republiku Srbiju". Ovaj projekat realizuje Međunarodna organizacija za migracije (IOM), i to iz pretpristupnih sredstava Evropske komisije i u saradnji sa Komesarijatom za izbeglice Republike Srbije i Ministarstvom za rad i socijalnu politiku Republike Srbije. Inače, Srbija je pre sedam godina, u septembru 2007, potpisala Sporazum sa Evropskom zajednicom o readmisiji, koji predviđa dobrovoljni povratak ili deportaciju lica koja ilegalno borave na teritoriji EU.
Izveštaj je napravljen na osnovu ankete sprovedene na uzorku od 500 domaćinstava povratnika. I ako već nije poznat tačan broj povratnika, izvesno je, piše u izveštaju, "da se ovi ljudi suočavaju sa brojnim teškoćama u svakodnevnom životu i da su uskraćeni u elementarnim životnim potrebama kao što su ishrana, stanovanje, zdravstvena zaštita, itd.", što bi moglo uticati na veći procenat sekundarne migracije, odnosno ponovnog napuštanja države lica koja su se vratila u zemlju i nisu uspela da se integrišu u društvo. Ako se posmatra obrazovna struktura povratnika, jasno je i zašto teško dolazi do integracije – polovina ispitanika ima završenu osnovnu školu, četvrtina uopšte nema formalno obrazovanje, četvrtina ima srednje obrazovanje, a samo dve osobe imaju završen fakultet. Četiri odsto ispitanih služi se računarom, trećina ima vozačku dozvolu, 28 odsto vlada nekim zanatom, a svega 13 odsto je zaposleno.
U osvrtu na finansijsko stanje domaćinstava povratnika, profesor Cvejić navodi da se izuzetno loš ekonomski položaj očituje u činjenici da je "skoro polovina domaćinstava (48 odsto) realizovala ukupnu potrošnju u toku meseca pre anketiranja manju nego što je iznos minimalne zarade u Srbiji (15.138 dinara)", a da je "prosek za sva domaćinstva u uzorku 21.579 dinara, sa prosečnom potrošnjom po glavi domaćinstva od 5770 dinara"; čak 97,7 odsto ispitanika izjavilo je da nema dovoljne prihode da pokrije osnovne potrebe domaćinstva – ishranu, plaćanje računa, zdravstvenu negu, higijenu, školovanje i lokalni transport.
U zaključku, profesor Cvejić navodi da su povratnici aktivni na tržištu rada i "znatno više orijentisani na zapošljavanje nego na dobijanje socijalne pomoći". Ipak, "problem nezaposlenosti generisan niskim obrazovanjem preti da se obnovi i u sledećim generacijama jer je procenat dece koja prekidaju školovanje pre završetka srednje škole velik. Iz tog razloga podrška u ovoj oblasti je jednako urgentna kao i podrška u zapošljavanju", kaže se u zaključku izveštaja.
Zaključci istraživanja
1. Percepcija osnovnih problema i potreba povratnika je ispravna: ispitanici iz lokalnih ustanova i organizacija su istakli isto što je pokazalo istraživanje povratnika: ovo je loše obrazovana društvena grupa sa visokom stopom nezaposlenosti i veoma lošim ekonomskim položajem.
2. Povratnici su aktivni na tržištu rada: oni su znatno više orijentisani na zapošljavanje nego na dobijanje socijalne pomoći, spremni su na različite oblike podrške u zapošljavanju i posebno je važno istaći da najveći broj njih preferira podršku za samozapošljavanje.
3. Problem nezaposlenosti generisan niskim obrazovanjem preti da se obnovi i u sledećim generacijama jer je procenat dece koja prekidaju školovanje pre završetka srednje škole velik. Iz tog razloga podrška u ovoj oblasti je jednako urgentna kao i podrška u zapošljavanju.
4. Još jedan važan problem su stambeni uslovi u kojima žive povratnici. Ovaj problem se više odnosi na kvalitet stanovanja nego na vlasnički status. Povratnici bi u ovom slučaju prihvatili različite oblike podrške, a problem su ispravno percipirali i pružaoci usluga.
5. Lokalne ustanove su relativno dobro upoznate sa problemima povratnika. Ipak, može se reći da je potrebno proširiti informaciju o ovoj pojavi iz kruga pojedinaca i instanci zaduženih da se bave ovim problemom na širi krug pružalaca usluga, a pogotovo je potrebno bolje povezati različite aktere u osmišljavanju i sprovođenju mera podrške.
6. Sigurnosna socijalna mreža za povratnike je posebno slaba u opštinama u kojima je koncentracija povratnika mala: tamo su i percepcija problema i povezanost aktera u mreži podrške slabe i to povratnike u ovim opštinama gura na same margine društva. Ne treba zaboraviti da u ovim opštinama živi skoro 1/3 povratnika.
7. Posebnu ciljnu grupu u kampanji podizanja svesti o problemima integracije povratnika treba da čine zaposleni u CSR. Istraživanje je pokazalo da oni nedovoljno jasno prepoznaju povratnike kao posebnu društvenu grupu, a upravo je CSR mesto preseka tokova informacija, drugim institucijama o potrebama povratnika, a samim povratnicima o mogućnostima korišćenja različitih socijalnih usluga i mera podrške.
