Protekli vikend je predsednik Aleksandar Vučić proveo na VMA zbog kardiovaskularnih problema. Iz njegovog kabineta je medijima prosleđeno šturo saopštenje u kome se u nekoliko rečenica govori o zdravstvenim tegobama, kao i rešenosti predsednika da od ponedeljka bude ponovo na svom random mestu.

Zdravlje najviših državnih zvaničnika je u svakoj zemlji važna stvar, kojom se mediji uvek bave. Baš ovih dana su mediji u SAD detaljno izveštavali o redovnom godišnjem sistematskom pregledu Donalda Trampa. Navodno su rezultati dobri, uprkos činjenici da američki predsednik ima izuzetno loše navike po pitanju ishrane, jer umesto voća i povrća preferira hamburgere i odreske.

Ono što je u priči o zdravlju predsednika bilo mnogo poraznije jeste način na koji su mediji izveštavali o ovom događaju. Tako se, metaforično, u ovom slučaju možda detaljnije mogla postaviti dijagnoza domaćim medijima. Pa krenimo od uzroka.

Neposredno pred odlazak na VMA, predsednik je održao konferenciju za novinare, gde je morao da odgovara na prilično neprijatna pitanja novinara o aferi trgovine oružjem. Naročito je burno reagovao na pitanja kolege iz N1, koji je takođe izgubio živce u večitom nadmudrivanju sa Vučićem, pa je predsedniku ponudio telefon da sa njega čita poruke i molio ga da se ne zavitlava. Ukratko, razgovor je sigurno izašao iz okvira konferencije za štampu, a epilog je da smo ponovo ostali bez odgovora na pitanja o aferi sa oružjem. Bila bi ovo još jedna epizoda telenovele o Vučiću i N1 na konferencijama za štampu da, nažalost, predsedniku nije pozlilo. Državni tabloidi su, poput stručnih kardiologa, odmah otkrili uzrok problema – a to je novinar N1 koji je iznervirao predsednika!

Ovakav bizaran nastavak bio bi samo bizaran da kolegi Miodragu Sovilju sa N1 tako nije nacrtana meta za sve branioce lika, dela i zdravlja Aleksandra Vučića. Nespretno novinarsko pitanje podignuto je na nivo atentata.

Zatim su u gotovo svim medijima usledile poruke sa željama za brzo ozdravljenje, prvo od najbližih saradnika, a zatim redom od odbora SNS-a. Najduži blok sa telegramima podrške imao je Studio B, dok su ostale televizije pravile selekciju, pa citirale one od važnijih državnih funkcionera. Prvu je, koliko se sećam, poslao Siniša Mali, ali je najdalje u teoriji zavere otišao a ko drugi nego Aleksandar Vulin.

Za sve vreme trajanja te bure saopštenja, poruka podrške sa jedne i pretnji opoziciji i novinaru N1 sa druge strane, mi nismo saznali ništa novo o zdravlju Aleksandra Vučića. Tek u ponedeljak je ministar Lončar obavestio javnost da je stanje bilo ozbiljno, ali da su medicinski timovi sa VMA profesionalno uradili svoj posao, a predsednik dobro odreagovao na terapiju.

Za mene, ostaje ljudsko pitanje: zašto se čovek tako brzo vratio na posao, ako mu je par dana pre toga život bio u opasnosti?

Sa druge strane, na društvenim mrežama ste mogli videti za mene neshvatljive poruke u kojima se seiri zbog Vučićevih zdravstvenih problema. Nikada nisam mogao da shvatim meru netolerancije koju je svojevremeno pokazao Tomislav Nikolić kada je govoreći o Đinđiću pravio paralelu sa Titom, koji je pred smrt imao problem sa nogom. Nisam razumeo i neću razumeti one koji su slavili kada je ubijen Zoran Đinđić ili kada je umro Slobodan Milošević. Mera nivoa političke zrelosti jeste spoznaja da je nečija politička persona različita od činjenice da je to ljudsko biće.

Različiti politički stavovi ili politička borba moraju biti razdvojeni od prava na život, jer u protivnom nemamo elementarne uslove za civilizovano i demokratsko društvo. Vučićev problem sa zdravljem je lakmus papir, ispit zrelosti za njegove političke protivnike – da li ćete se na društvenim mrežama zezati na ovu temu, slaviti ili pokazati elementarnu ljudskost?

Vratimo se još jednom na medije, naročito one koji podržavaju Vučića. Nedostatak zvaničnih informacija pokazao je šta se dešava kada u određenom društvu gajite kult ličnosti. Ako u medijima godinama svesno stvarate lik superheroja koji radi, ne spava, ne odlazi na odmor, stiže svuda, sve zna i rešava svaki problem, dolazite u nezgodnu situaciju kada se pokaže da je on takođe čovek. Kao što političari donose dobre i loše odluke, tako i kao ljudi greše u proceni sopstvenih mogućnosti i sposobnosti.

Medijima će, nažalost, biti potrebno mnogo duže da se oporave, jer je u Srbiji o zdravlju javnih ličnosti moguće izveštavati samo na dva načina. Prvi je kopanje po privatnosti uz iznošenje podataka iz zdravstvenog kartona i paparaco snimaka iz bolničke sobe ili samo prenošenje saopštenja kao u slučaju proteklog vikenda na VMA. Onda kreću tabloidno nadrilekarstvo i politička propaganda. A nigde doktora u ovoj predstavi, kao onomad u Užicu.