Proteklu nedelju na televiziji su, barem meni, obeležile brojke.

Počelo je sasvim privatnim iskustvom, malom maturom koju smo pregurali u našoj porodici. Iskreno sam zahvalan mom tinejdžeru što nas je poštedeo svake drame oko upisa u srednju školu. Ipak, brojke su bile presudne. Ako ste odličan učenik, plus vukovac, sa solidnim rezultatom na testovima, gimnaziju u Beogradu ste mogli da upišete tek sa 90+ poena. Konkretno, Treća je zahtevala gotovo 97! Ovo nije roditeljsko hvalisanje, već evidentna činjenica da sa sistemom ocenjivanja nešto nije u redu. Napravili smo red pred srednjim školama kao da je reč o Oksfordu, a svi smo svesni činjenice da u našoj zemlji kvalitet obrazovanja isključivo zavisi od entuzijazma konkretnih nastavnika i profesora. Ovo je gužva pred praznom prodavnicom, polupraznom, da ne budem previše negativan.

U svim TV prilozima o upisu srednjoškolaca i brucoša, zapazio sam još jednu anomaliju. U zemlji gde tinejdžeri izlaze u ponoć, voze kola sa drugarima u gepeku, ugrađuju silikone kao poklon za punoletstvo, mama ili tata imaju želju da upišu u školu svoje detence. Detence verovatno spava, ali roditeljskoj brizi nema granice. Dokumente će doneti roditelji zabrinuti za akademsku budućnost svog deteta. Što se mene tiče, pali su na ispitu zrelosti. Što se rezultata tiče, u celoj Srbiji se za neke zanate i tehnička zanimanja prijavilo ukupno dvadesetak klinaca. Nema zidara, lakirera, bravara, metaloglodača i ostalih majstora zlatnih ruku. Brojke odlučuju!

Prva polovina jula već po tradiciji bavi se još jednom vrstom morbidne statistike. Svake godine, uoči pomena pobijenima u Srebrenici kreće priča o pravoj prirodi i krivcima. Ove godine otkriven je tajni pakt Amerike, Francuske i Britanije, a Holandija, čiji su vojnici bili u zaštićenoj enklavi, nije znala za taj dogovor. Prepuštanje Srebrenice i eventualni zločin je imao biti početak ozbiljnih akcija koalicije protiv Srba. Ovde se takođe barata brojkama, tačnije brojem leševa. Očekuje nas i rasprava oko predloga britanske rezolucije u UN-u. Tu se baratalo brojem ubijenih i brojem silovanih. Još jedna nekrofilna statistika kojom se dokazuje veća odgovornost jedne ili druge strane. O žrtvama je govorio i Premijer, naročito zgrožen fabrikovanim brojem silovanih dečaka. Ne bih da licitiram ni brojem ni polom žrtava, jer verujem da zaista nema razlike da li su silovani dečaci ili devojčice. Ovde se, očigledno, uz etiketu genocidnog naroda, Srbima prilepljuje i etiketa pedofila, da bi stigma bila što vidljivija i sramotnija.

Taj nekrofilni cenzus gde zločin postaje genocid svakog leta kreće iz početka.

Prijemni ove godine organizuju Britanci.

Brojke su, naravno, bile važne u priči oko referenduma u Grčkoj. Domaće medije ste na osnovu izveštavanja mogli precizno podeliti prema vlasničkoj strukturi. Danima se govorilo i pisalo o tesnoj većini ko na referendumu u Crnoj Gori, o deliću procenta koji će odlučiti o budućnosti zemlje. Konačni rezultati bili su potpuno drugačiji i OXI je pobedio sa 20 odsto glasova više. Ovakva ubedljiva pobeda je istovremeno bila znak da smo bili u svojevrsnoj informativnoj blokadi. Brojke su se pominjale, veoma precizno, samo kada se govorilo o iznosu duga i kamata u milijardama. U noći referenduma, jedino je B92 imao neku vrstu vanrednog programa – sa simultanim prevodom. Naša vizija budućnosti, naš cilj i motiv promena, evrozona, raspala se pred našim očima, dok je naša vlada brinula zbog pada evra i povećanja našeg duga. Ma kako se stvari dalje razvijale, san o EU i Srbiji u njoj više nikada neće biti isti. Nas su ipak u ovom trenutku više zanimali detalji oko plaćanja kešom ili karticom tokom letovanja, polupunim ili polupraznim rafovima u samoposlugama i gorivo na benzinskim pumpama.

Prošle nedelje sam u različitim TV emisijama video desetke različitih stručnjaka i kvazistručnjaka koji su govorili o ekonomiji i krizi u Grčkoj. Uglavnom su ti ljudi stariji od mene, što znači da su sigurno imali iskustvo života u socijalizmu, dakle onom periodu pre tranzicije. Za mene je grčko OXI povratak onoj klasnoj borbi protiv zakona kapitala o kojoj smo učili u marksizmu pre tridesetak godina. Rečenica "dugovi moraju da se vrate", prva je mantra liberalnog kapitalističkog koncepta, gde nije važno ko se zadužio i ko je novac pokrao, jer u ovom modelu nema mesta za pojam socijalne pravde. Nismo li baš mi godinama kukali zbog "nepravednog spoljnog zida ničim izazvanih ekonomskih sankcija". Da li su nas u međuvremenu jeftino kupili, pa ne razumemo što se Grci danas bune. Samo, te pare do mene, kao ni do grčke sirotinje, nisu stigle. OXI.