Lisica i ždral
Četiri slova
Srbin ima četir slova mala/Jedno drugom okrenulo leđa/Teško onooom ko Srbina vređa
Naslov se sam nametnuo, treba da sa Jadrana (nad kojim je predsednički avion imao dramu, tako su barem tabloidi uzrujano obznanili u prvi mah, kad su sile nevidljive predupredile posetu papi u koju se naš poglavar ionako bio zaputio bez poleta) pošaljem četiri juče napisane razglednice. Primenio sam svoj vekovni pristup, i kod mene je sve iskonsko, kao i kod naroda kome imam ludu sreću da pripadam: pišem samo onima čiju adresu imam u glavi.
&
Sitnosopstvenički interesi, svečano zatvaranje prolećne sezone, u Srpskom pevačkom društvu "Akord", potom i u pančevačkoj "Priči" (gde je moj dobar znanac raskrstio sa alkoholom i svojom razmerno bećarskom povešću: zavet je dat pred nekoliko desetina prijatelja, pred muzičarima i konobarom koji ne znam koliko je to sve primio k srcu); sve to držalo me je podalje od moje braće koja su u večnoj borbi protiv okupatorske latinice prešli sa reči na greb-greb, na dela; u veličanstvenoj akciji golim noktima izgrebali su latinični logo na ulazu u Kulturni centar Beograda. Pa što niste to malo bolje obnarodovali, da dođe nas nekoliko miliona kojima je već puna pipa latinskog zuluma, da nas akcija ponese i dalje, ka drugim firmama, izlozima… Drugo, ako sam dobro razumeo, izgrebali ste i ćirilično slovo "K" koje je subverzivno bilo utkano u mrsku latiničnu skraćenicu, mogli ste i samo sa latiničnog "B" da izgrebete gornji desni luk, pa bi se umesto katolički zatvorene strukture pojavilo naše drago ćirilično "B", otvoreno u gornjem delu za sve čitaoce dobre volje. "C" je isto moglo da ostane, jer otkud ono Latinima to njihovo "C" – pokatoličili su naše milo "S"! Dakle: Kulturno središte Beograda! Centar je strana reč, centrum, center, centre, sve to nije u duhu naše mile stare slovenštine, i svi ti tuđinski oblici nisu našem središtu ni do kolena!
Svejedno držim da je izdajnicima i neznalicama ovom junačkom, firmobrisačkom akcijom poslata kak se veli snažna poruka: ne odgovaramo za sebe ako svoje table, firme, nazive i ostalo budete pisali uz nos našem Ustavu i ako se budete cerekali u lice našoj tradiciji (mora da i za tradiciju ima naša reč, na vrh jezika mi je), budite spremni da vaš logo bude izgreban, ali nemojte misliti ni da će naše akcije biti uvek tako simbolične i odmerene, kao što je ova sa Kulturnim centrom: lakše je i praktičnije razbiti firmu ili izlog, nego grebati jedan po jedan karakter, ako se o latiničnim pismenima uopšte može upotrebiti ova kompjuterska kategorija i mera! Ni fašisti nisu hemijskim sredstvima i žiletima skidali slovo po slovo na jevrejskim radnjama: kad znaš da si u pravu, desnica sama grabi kocku iz kaldrme i lupa izlog, a kad već srča upadne u mrsku magazu, kako da ne baciš baklju unutra, napokon, kako da ne pretučeš i toga vlasnika?! Jer ako to ne uradiš, on će, kakvim ga Bog stvorio, tobože skrušen, smeran, sutra opet bandoglavo i zapravo prkosno kod stakloresca, pa kod firmopisca, i tome onda nema kraja, nema za starosedeoce i za čistu rasu nikad mira!
Sa udarima na latinicu ne bi se smelo stati, predlažem da se fontom "Miroslav" odštampaju jevanđeoske nalepnice: "Srbine, uzmi se u pamet, i to u narednih 48 sati, vrati se korenima da te ne bismo mi vratili!", pa ako neko odluči da prkosi pismenom prijateljskom upozorenju, zna se šta mu sleduje.
Grehota je što nemamo i ćirilične cifre, nego koristimo arapske, ali sa Arapima barem nismo imali ništa bratoubilačko, i dok neko od naših ne smisli srpske cifre, koristićemo njih, doklen bi rimski brojevi – kojih još ima po brojčanicima pokvarenih crkvenih satova, oznakama za spratove, u hodnicima, liftovima i sl. – morali u dogledno vreme biti blagouklonjeni. Do kraja godine (tj. do tuđinskog 14. januara) trebalo bi što izgrebati, što polupati, što išljiskati sprejom sve rimske brojeve u Srbiji. A da se smisli deset cifara koje bi se likovno i semantički srodile sa ćirilicom nije nadljudski poduhvat: treba smisliti samo deset novih znakova.
Dosta je nagomilanog, predugo odgađanog i izbegavanog rodoljubnog posla, i dekadni sistem nije u skladu sa srpskim bićem: ne bi li, kao što imamo svoj crkveni kalendar, trebalo da imamo i svoju algebru, gde bi na primer osmica bila glavna? Za četiristo ili petsto godina (po dekad. dekadentn. računici) niko se decimalnog sistema ne bi ni sećao, silne stogodišnjice kao ova što je bila sa Velikim ratom ne bi uopšte bile primećivane. Ali, vratimo se, što reče onaj baštovan amater, umetnosti mogućeg, uništavajmo latinicu slovo po slovo, korak po korak, firmu po firmu, knjigu po knjigu, ne dozvolimo da našim ulicama kruže vozila sa latinicom na tablicama: ne moramo otkidati i uništavati cele tablice, dovoljne su makaze sa sečenje lima kojima bi sa parkiranih vozila bila odsecana latinična početna slova. Uveren sam da bi, nakon prvog naleta naših avangardista sa kleštima, mnogi vozač sam sebi otfikario mrski deo tablice, policiji bi rekao da ne zna ko je to učinio, ali kad bi se pojavile hiljade automobila sa izrovašenim, osakaćenim tablicama, i neko u MUP-u bi se zamislio treba li da nam stalno gura prst u oko.