Kamera uključena: Delim pravdu

Nema nikakvog smisla govoriti o prirodi diktature Aleksandra Vučića jer je on sam sveo svoju moć na arbitražu u nevažnim sporovima tipa – čije je veće. On postaje nešto poput seoskog kmeta koji svakog dana rešava sve više sporova između seljaka oko međe, pojila i utrina, i to sporova koji su rešeni makar običajno. Od onog dana kada je počeo kao kandidat za diktatora da zabada nos i u stvari koje su ponekad i loše regulisane zakonom, češće je smešan nego opasan.

Toliko je očigledno da je sve vodilo ka tome da se on umeša u protest taksista i da se pojavi kao "neočekivana sila koja rešava stvar", kao i što je stotinu puta do sada arbitrirao, sve uz kršenje zakona, i još će ako mu se dopusti. Evo, vojni invalidi već traže sastanak s Vučićem da im on reši ono što sudovi ne mogu. Malo-malo neko zakuca na njegova vrata da traži pravdu koju on neštedimice deli samo ako ima ko da slika tu scenu.

Ana Brnabić postala je članica SNS-a. Baš lepo. Nemam ništa protiv, samo da je još neko i pita nešto, a da joj odgovori ne budu pitijski, ili narodski rečeno "mož da bide al ne mora da znači", pa se ti posle snađi dok Vučić ne kaže kako će biti.

Slabljenje njegove moći najbolje se ogleda u tome što svakog dana mora da odgovara na sve veći broj pitanja koja se njega i ne tiču, za koja prosto nije nadležan, nego se sam gura, otima mikrofon i održava privid kontrole, mada je i njemu verovatno jasno kad legne uveče, ako ikad legne, da se bavi besmislicama i da je govor državnika – da ne preterujem, političara – zamenio ibijevskom poštapalicom "Narode moj!"

Kao i kod svih ljudi koji ostvare vrhunsku životnu želju, tek jedna tanka linija razdvaja dostojanstvo od taštine, samopouzdanje od samoobmane i slavu od samouništenja. Vučić, i sam nesvestan narodne opominjuće izreke da je mačku mnogo goveđa glava, prosto tetura preko te linije razdvajanja, a da se ne strmekne desno ili levo, drže ga oni koji su se uortačili s njim pa pokazuju prezir prema institucijama i sumnjiv višak vere u "Acu Srbina", koja će trajati dok ne vide da je ovaj počeo da se ozbiljno ljulja i da preti da će svojim posrtanjem ili padom i njih da obori kao kegle u seoskoj kuglani.

Lična beleška: Šta pišu Amerikanci?

Trenutno imamo predsednika bez ikakvih svojstava osim da pokriva najbliže kompanjone, čak i njihove roditelje, braću, kumove, bivše i sadašnje žene, bavi se pojedinačnim slučajevima, reaguje kao ona jo-jo loptica, odskače po sili akcije i reakcije i sve se manje politike tu vidi. Ujutro taksisti – uveče Vesić, i tako u krugovima koji se sve više sužavaju, dok se on pretvara u javnog beležnika državnih poslova koji se nikada ne mogu završiti i zato postoji aparat, državni, koji se time za platu bavi.

Ovako se Vučić pretvorio u džuboks i ko god ima žeton može da naruči ariju.

Recimo, objava da je napravio ličnu belešku sa sastanka s nemačkim moderatorom oko Kosova – i da je čuva zaključanu u svom sefu – ako je uopšte tačna, pokazuje da državne poslove shvata neozbiljno. Verovatno, takvu vrstu osetljivih poruka i drugi političari sklone na neko vreme od javnosti, ali ja ne znam da se neko još hvalio time i poručio da je jedini posednik neke vrste tajne koja može da odluči o budućnosti zemlje i naroda.

Jedino ako je u poruci otvorena mogućnost ličnog izbora toplog mora na koje bi se sklonio.

Nova pitanja: Šta to bi u Budimpešti

Verovatno su, u ovom trenutku, pojačana i promišljanja oko opozicionog efekta bojkota, o čemu opširno pišemo u ovom broju "Vremena", jer se pokazalo da postoji neko vreme poluraspada državnih i izbornih ustrojstava – recimo Istanbul i Budimpešta. Erdogan i Orban priznali su poraze u glavnim gradovima i dojučerašnjim uporištima moći, posebno u Turskoj, pa to sada otvara apetite da se nešto slično proba i u Srbiji jer je možda vreme poluraspada jedne ozbiljno "zatvorene države" došlo na dnevni red.

Rano je reći da li će takav sled događaja promeniti bilo šta u glavama onih koji su se zakleli na bojkot. I to bojkot po svaku cenu. Ali, priznaće i oni, lepo bi zvučalo kad bi opozicija osvojila Beograd i još par gradova u Srbiji, pa zagovornici učešća na izborima imaju jedan solidan argument da su promene moguće. U Turskoj i Mađarskoj!

U međuvremenu, ljudi su se prozlili što nekako pripada odvratnim vremenima. Predsednici opština organizuju skupove podrške u stvarima gde ih krivično gone, direktori pred sudove izvode o trošku firme radnike da ih štite od sudskog progona zbog nemara, što je uzrokovalo smrt jednog mladog čoveka i dovelo do šikaniranja familije koja u "svom bolu ne vidi javni interes", a beogradski taksisti nasrću na kola Kar goa koja pružaju uslugu invalidima i prilagođena su njihovim potrebama.

Na sve to, Goran Vesić je napisao knjigu o Beogradu, a na promociji je rekao, citiram po sećanju, da voli Beograd i njegove reke. Tako se nekad pisalo za oktobarske uratke "o jeseni u mome gradu", ali je to bilo vreme kada se kocka vadila a nije ugrađivala i kada nikom, voleo reke ili ne, ne bi palo na pamet da most preseli u park. Čujem da su se posetioci književne večeri posle vijali po ulicama.

Vučić je najavio da će da nam objasni šta se dogodilo.