Šta da se radi kad malo selo nema širokopojasni (broadband) pristup internetu? Sa ovim problemom suočili su se "žitelji" Hebden Bridža u Jorkširu, Velika Britanija. Njihovi pokušaji da se dogovore sa Britiš Telekomom ostajali su bez rezultata. S menadžerskih visina BT-a, Hebden Bridž je praktično nevidljivo mesto, odnosno za bilo kakav razgovor o priključivanju tražilo se najmanje 500 priključaka (na jedan može da se veže više telefona).

Budući daleko od ovog broja, a prilično frustrirani sporom modemskom vezom koju su jedino mogli da koriste, meštani Hebden Bridža, od kojih su neki kompjuterski profesionalci, kreću najpre u kampanju da se taj princip BT-a promeni. Bez nekih velikih ambicija, više da bi ukazali na nepravdu.

Na njihovo zaprepašćenje, džin BT se mrdnuo i spustio kvotu priključaka na 300, što je Hebden Bridž sada već kvalifikovalo za pristup. Međutim, tolika društvena aktivnost zajednice nije se dala vratiti u lampu iz koje je izašla. Ljudi su seli, preračunali i utvrdili da s malim prilozima budućih korisnika, opremom koju im je donirao jedan zainteresovani sponzor i sopstvenim znanjem (najskuplja stavka!) mogu da naprave sopstveni sistem mimo BT-a.

Rečeno – učinjeno. Nekoliko meseci kasnije ovaj sistem već ima više od 300 korisnika ne samo u Hebden Bridžu već i u okolnim mestima (selima). Cena pristupa je za trećinu niža nego da su čekali na BT ili nekog potprovajdera, a uz sve to imaju i besplatno telefoniranje u lokalu (unutar sistema).

Najmanje od svih se uzbudio BT, koji je na kraju ipak poslužio da se ovaj mali sistem negde prikači. Po BT-u, ovo je samo još jedan od potprovajdera koji rade u Britaniji i njihova inicijativa je korisna jer pomaže širenju "brzog" interneta.

Postojeći potprovajderi, s druge strane, u ovom primeru vide ozbiljnu konkurenciju i ideja samoorganizovanja nije ih oduševila. Po njima, svako treba da radi svoj posao, što znači da su u Hebden Bridžu trebali da sačekaju da ih primeti neko ko nudi broadbend usluge. Potprovajderi su sumnjičavi da će selo izdržati sopstveni sistem (trenutno su zaposlena samo dva čoveka što znatno smanjuje troškove). Na kraju krajeva, kažu potprovajderi, ako sistem nastavi da se razvija i širi, od lokalne inicijative pretvoriće se u još jednog potprovajdera sa svim manama na koje se korisnici žale.

Ovakav scenario moguć je i u Srbiji (tipujem na Ljig), doduše s nešto drugačijim motivima. U Srbiji Telekom korisnicima nudi veoma malo, bez obzira na to da li se nalaze u centru centra Beograda ili u nekom potkopaoničkom selu. Tu su sela u prednosti, kao i u Britaniji, lakše im je da se samoorganizuju i "zabace" mrežu, to čak ne bi izazvalo veliko podozrenje. U gradu bi tako nešto išlo kudikamo teže iz raznoraznih pravnih i tehničkih razloga.

Ne treba, naravno, očekivati da se umrežavanje seoskih domaćinstava u Srbiji (ma ni u Engleskoj) sada raširi ko grip. Hebden Bridž je, svi priznaju, specifičan primer. Sredina s dovoljnim brojem zainteresovanih i nekoliko aktivista koji imaju potrebno znanje. Ali, to je primer koji pokazuje da je tako nešto izvodljivo, pa i u Srbiji, samo ako se hoće, uz mala ulaganja i dosta ličnog truda. Ako ništa drugo, barem je to nov dokaz da neizbežno "ne može" počiva samo na birokratskoj volji ili lenjosti.