Zadrti su stvorenja iskustva i sredine, i zato su ova dva faktora i najjača za promenu njihovih ubeđenja.

Ubeđenje je priča o apsolutnom; binarni, crno-beli narativ koji je slep za nijanse. Nastaje kao posledica jakog ličnog ili socijalnog iskustva, najčešće oba. Jedno se hrani drugim. Pošto smo mi najčešće to što su naša iskustva u određenoj sredini, ubeđenje je takođe "mi". Ono je deo našeg identiteta.

Iskustvo ima tu snagu da nas istrgne iz narativa na kome se bazira ubeđenje jer nudi fizičke i emotivne dokaze koji taj narativ mogu i da podriju. U susretu sa iskustvom, doživljenom pričom, posebno ako je emotivna, naše odbrane često padnu. Jedan od takvih primera je rehabilitacija pripadnika mladih bandi, program koji je započeo u Americi i onda se proširio i na neke evropske zemlje.

Kao deo svoje kazne, posebno ako su nekoga ubili u obračunu s drugom bandom, moraju da s porodicom ubijene osobe (obično dečaka njihovih godina) provedu neko vreme. Nema izbegavanja: oči u oči s posledicama svog dela. Potrebno je samo nekoliko sesija da proradi kajanje (pod uslovom da su zabludeli, a ne psihopate) kada im emocije roditelja sličnih njihovima pokažu dubinu emotivnog bola i životne štete koju su prouzrokovali. Tog trenutka ubeđenje i grupno kondicioniranje koje im kaže da pripadnici drugih bandi nisu ništa više od štetočina, glodara, koje treba istrebljivati bez milosti, bez trunke ljudskosti u sebi, izvetri kao loša komovica… Zločince iz naših nedavnih ratova trebalo je okovati bar pet godina za porodice onih koje su ubili ili mučili.

U Indiji je isti princip primenjen u nekoliko kampanja za smanjenje kastinske netrpeljivosti. Kada su lokalne opštine organizovale javna druženja uz kuvanje i zajedničke gozbe, iskustvo zajedničkog kuvanja i jela humanizovalo je "dalite" – najniže od niskih – i bar za neko vreme popravilo atmosferu među komšijama.

Jedino masovna iskustva organizovana od strane sistema tokom dužeg vremena mogu da masovno promene ubeđenja. Još je bolje ako iskustvo ima i svoju društvenu komponentu, pozitivnu ili negativnu.

Mi verujemo ljudima sličnim sebi. Jedan od načina da se makar malo podrije ubeđenje zadrtih je da ste i vi slični njima, na neki način, posebno onima koje oni emotivno vrednuju. Jezik ili akcenat kojim govorite, poreklo, religija, simboli zajedničkog odrastanja i slično… Ako nema identifikacije, onda je bolje da razgovor sa zadrtima umesto vas vodi neko drugi, sličan njima. Lice vaše poruke, vaš "portparol" za tu ciljnu grupu. Jedan od razloga zašto naši građanski orijentisani intelektualci ne prodiru baš mnogo do "naroda" (pored intenzivne medijske blokade) jeste i to što ne izgledaju i ne zvuče kao taj "narod", uz časne izuzetke…

Ako nam više ljudi iz naše okoline kaže nešto ili se ponašaju na određeni način, mnogo je verovatnije da ćemo to slediti. To je u praksi promene ponašanja (i propagande) poznato kao "društveni dokaz". Princip je "vidi, i drugi slični tebi, ili koje poštuješ, misle i ponašaju se drugačije". Nažalost, ovo je i najteže izvesti – sem da zadrtog sagovornika izvedete iz njegovog društva i konverzaciju vodite u drugom koje vaše tačke gledišta podržava samim okruženjem. Ili da imate kontrolu nad medijima…

U svakom slučaju, zadrtima uvek treba omogućiti dovoljno prostora da ostanu pobednici u narativima u svojim glavama, da se u njima osećaju koliko-toliko komforno, da sačuvaju što je više od svog identiteta – ali da se nađete na zajedničkoj teritoriji. Igrajte na njihove želje i nade, uz poruku da postoji više načina da se do njih dođe. Da neke od drugih opcija i pogleda na stvar, za koje se vi zalažete, ne moraju da budu toliko strašne koliko im njihov narativ sugeriše.

Zadrtost je zbunjena emocija, često i strah, najčešće neopravdani. Problem je kada je strah realan. Onda oni nisu zadrti, nego poniženi. A s njima je najteže razgovarati ako ne nudite realnu nadu.