Upravljanje krizom: Mnogo babica i pitanje poverenja

Možda nam se posreći pa da i Mlađan Dinkić, potpredsednik srpske vlade i ministar ekonomije, napokon nešto tačno predvidi. On je, naime, početkom ove nedelje izjavio da se nazire početak kraja krize, ali koga je zmija ujela… I tako dalje, pa su urednici mnogo skromnije plasirali ovu vest od onih vesti iz predistorijskog doba krize: hiljadu evra po glavi stanovnika s važećom ličnom kartom, stotinama hiljada vozila iz kragujevačke Zastave i nekim drugim vestima kojima se lako dobijaju izbori, ali se još brže gubi poverenje kad život demantuje vesti.

Dinkić je svoj optimizam o ovako važnoj temi zasnovao verovatno na dubljim saznanjima od onih koja je hteo da podeli s nama. Do javnosti je doprlo tek da počinju ozbiljni infrastrukturni radovi na Koridoru 10, da je u martu zaustavljen pad izvoza i da se postepeno oporavljaju izvoznici sirovina. Tome je pridodao nadu da će antikrizne mere vlade učiniti svoje i iz toga izvukao zaključak da je kriza ušla u završnu fazu i da u narednom periodu može da se očekuje nastavak oporavka.

Ne bih da širim defetizam, ali mi se nekako čini da ove tri laste nisu dovoljne za prognozu proleća i otuda vera da Dinkić zna još nešto što nam nije rekao, jer ne verujem da mu se to "javlja" tek onako.

Pitanje poverenja građana u političare i ministre važno je i kad nema ovako duboke i strukturalne krize, a u uslovima kad ona trese zemlju to postaje od presudne važnosti.

A jedan od ozbiljnih problema ove vlade nije samo u tome što je sastavljena na jednom konceptu a našla se u okruženju koje je poništilo koncept, već i u tome, a neki će reći najpre u tome, što im ljudi malo veruju. Široke koalicione vlade sadrže uvek rizik da mnogo babica izrodi kilavu decu, a da se odgovornost nekako raspline na svakog pomalo i teško je pohvatati ko je za šta odgovoran.

Imam utisak da se u skladu s potrebama, partijskim i liderskim, dosta olako licitira oko važnih stvari i da se previše nagađa: od mogućnosti i datuma uvođenja slobodnog viznog režima pa sve do ove Dinkićeve najave koja je, kako čujem, iznenadila i neke njegove kolege iz vlade uverene da tu predstoji još duga i uporna rovovska borba i da, generalno, podaci nisu baš ohrabrujući.

S druge strane višak optimizma, posebno kad ga plasiraju političari, morao bi u javnosti da upali "crvenu lampicu", neki znak upozorenja oko krajnjih namera. Nije teško dokazati da se neke od ministarskih inicijativa i akcija pre pojave u medijima nego na sednici vlade, što stvara utisak da je to vlada "slobodnih strelaca" u kojoj se možda ne zna ko pije, ali se sluti ko će da plati.

Trougao: Ima li reciprociteta u bezbednosti

Sredinom nedelje, u impresivnoj pratnji od oko 400 ljudi, Srbiju će pohoditi Džozef Bajden, potpredsednik SAD, najviši zvaničnik američke administracije koji ovde dolazi od vremena Džimija Kartera, koji je sedamdesetih godina prošlog veka pohodio Beograd. O liku i delu potpredsednika Bajdena pišemo opširnije u rubrici "Svet u ovom broju Vremena".

Javljaju se, a tek će se javljati kako se dan posete bude bližio, različite procene o mogućnim dometima ove regionalne potpredsedničke turneje. Pored Beograda, Bajden će da poseti Sarajevo i Prištinu, a već sama ruta turneje dovoljno je provokativna i bez dosoljavanja dežurnih mrzovoljaca.

Beograd i Vašington bili su ratu na suprotnim stranama, dok su s Prištinom i Sarajevom delili entuzijazam oko tog ratovanja, ali, rekao bih, da je to za domaću upotrebu i da imperijalni pogled Amerike sve tri destinacije vidi kao jednake faktore balkanskog problema, tri temena jednakostraničnog trougla, a problem se najpre tiče pitanja bezbednosti, lokalne i globalne, o čemu će se najviše razgovarati, ma šta da strane u razgovorima saopšte o tome.

I Amerika je osiromašila pa im je nekako skupo da se ovde angažuju, a nova obamovština uspostavlja i nove moralne uzuse, pa bi da se povuku što više mogu a da oni koji ostaju drže noge što više iznad balkanskog blata. Ponovo nam preti opasnost da postanemo faktor mira i stabilnosti, a mi smo spremni i da izginemo samo ako nas neko potapše po ramenu, a kamoli proglasi za – faktor.

A kakav smo mi faktor pokazuje, u jednom segmentu koji ima i te kako veze sa pitanjem bezbednosti, spisak objavljen u "Politici" od utorka u autorskom tekstu kolege Ozrena Milanovića u kome se navode srpski neuspesi da u međunarodnoj razmeni pravde štiti svoju bezbednost. On navodi koga sve potražujemo iz sveta: Stanka Subotića, tobože na srpskoj poternici prosleđenoj Interpolu kao što su i Mira Marković i Marko Milošević, Agim Čeku, Hašim Tači, Sulejman Selimi, Bogoljub Karić, Slobodan Radulović, Zvezdan Terzić… Svi na Interpolovim poternicama. Dobro, sva ova imena, što bi rekli đuture, ne impresioniraju kao Ratko Mladić, ali ovde postoji gorak ukus da nama pripada manje pravde i manje bezbednosti.

Malo ko nas zarezuje ili ovi naši ne umeju obrazac poternice da popune kako je propisano. Ako nas Bajdenova poseta uvede u red zemalja čija se volja poštuje, ako se naše bezbednosne potrebe uvaže, onda bi to mogla da ispadne i dobra poseta, od "obostrane koristi" kako se to u diplomatiji kaže.

Izbor Ljilje Smajlović: Šta napraviti od UNS–a i NUNS–a

Ljiljana Smajlović ubedljivom većinom glasova izabrana je za predsednicu UNS-a. Ostaje samo pitanje – šta joj je to trebalo? Čak je i optužena da je za ovu funkciju optirala po partijskom zadatku, s jasnom aluzijom da je to bilo naređenje Vojislava Koštunice, kako bi ovaj lojalnim kadrovima pokrio makar nešto od društvenih institucija koje bi mu mogle pomoći da se vrati na vlast.

Endemska je boljka društva da pati od manjka zdravog razuma i viška teorija zavere, a sloboda u tumačenju naoko prostih činjenica prevazilazi ljudsku maštu.

Verujem da je bivša urednica i nesuđena ambasadorka pristala da bude Nino umesto Nina Brajevića iz uverenja da može nešto da popravi u našoj, novinarskoj profesiji i to po dva osnova – socijalnog i pravnog položaja novinara i unapređivanja profesionalnih standarda. Najviše što bi, po meni, mogla da uradi, jeste da čak i po cenu samoukidanja UNS-a ostvari fuziju s NUNS-om, jer ionako slab glas struke interpretiran dvoglasom postaje još slabiji. Ova dva udruženja delile su duboke ideološke i političke razlike s jakim i negativnim uticajem na poželjan profesionalni standard i samim tim bila je oslabljena mogućnost da se glas novinara čuje kako treba.

Sada ih ideologija manje deli, čak učestvuju i u nekim zajedničkim akcijama, ali ih deli činovništvo koje se u oba udruženja naviklo na nekakve privilegije, tezge od projekata i akcija, mogućnosti putovanja o tuđem trošku, privid moći koja počiva na pisanju saopštenja i apela, istina, slabo se čitaju a još slabije sprovode, deli ih želja da ne izgube privid važnosti… Mislim da bi iniciranje razgovora o tome bilo od ozbiljne društvene koristi.