Sigurno ste se susreli s tim paranormalnim fenomenom, hajde da ga nazovemo "frižiderski sindrom": znate, to vam je ono kad se ustručavate da otvorite frižider, jer sve ukazuje na realnu opasnost da tamo, umesto vašeg omiljenog piva i podriguše, ugledate Njega (ili Nju, ali nekako je češće to On), pošto Taj Neko tih dana ionako izviruje odasvud, iz televizora, radija, kompjutera, novina, pa posle već i iz kućanskih aparata bele i obojene tehnike, ispuzava ispod tepiha, izranja iz kade, vrti se kroz sve programe veš-mašine, džedži onako presovan u limenci: otvoriš je, a ono skuša, skuša, On i opet skuša. Na kraju, iznerviran, kreneš da ga pojedeš stisnutog međ tim skušama, ali ne lezi vraže, taj se odmah (po)vraća, jeste ljigav i nauljen, ali ne vredi, neprobavljiv je kao gumeno crevo.

Poslednjih nedelja na tronu g. Neizbežnog stoluje Ivica Dačić, aktuelni predsednik organizacije koja se duhovito i autoironično samoprozvala Socijalistička partija Srbije, nekadašnji napredni(ji) omladinac iz dueta Perčević–Dačić (nešto kao SPS-ov Sajmon i Garfankl, ali više u recitatorskom fazonu), potom desna ruka požarevačkog hazjajinčića skromnih kapaciteta, ali zastrašujuće destruktivne moći, a pre svega toga po vlastitom priznanju "đak generacije" na Fakultetu političkih nauka (preučio?), te zemljak, drugar i estetski istomišljenik Svetlane Ražnatović, estradne umetnice i fudbalske menadžerke sa sunčanog Kipra. Što ne znači da je on rodom s Kipra: nije, nažalost. Jer da jeste, ne bi se Kipar majci nagledao Evropske unije iznutra, pa da taman je još toliki! I taman da mu svi lokalni Turci zaigraju sirtaki!

Enivej, ono što Kipar ne bi mogao izdržati, Srbija je stoički podnela, mada skoro pa terminalno ranjena: tačno dvadesetak godina Ivica i Svetlana su u ovoj zemlji Neko i Nešto, i tačno dvadesetak godina ova zemlja se sistematski transformiše u Ništa. Zanimljiva koincidencija, garant je slučajno. Bez njih bi sigurno bilo još gore, mada, avaj, nismo imali čast da probamo. Nego, nazad ka frižideru, to jest, Ivici, to jest… šta sam već hteo da kažem. Dakle, Ivica je Dačić, a s njim i ceo SPS, kanda najveći politički superstar ovog proleća, vedeta prelaznog roka, vegeta svake političke čorbuljine: voli ih Koštunica, smeška im se Velja, Toma i Vučić (bez Perišića) pozivaju se na stare, dobre dane u zajedničkom domaćinstvu, a evo i Tadić i okolina ispustiše određeni broj probnih zvukova negadljivosti glede njih. Dinkić ih je, uostalom, preležao još za prvog ministarskog mandata, pa je imun, nije mu ništa kad ih vidi. Pa makar i u frižideru.

Izgleda da niko drugi na vaskolikoj političkoj sceni Srbije nema tako raskošan koalicioni kapacitet, niko drugi nije u tako komfornoj poziciji: može se lako desiti da jedanaestog maja uveče, ili nekog od potonjih dana, baš Ivica Dačić, i niko drugi nego Ivica Dačić, odluči kome će podariti većinu, to jest hoćemo li vi i ja i svi ostali drumom ka matičnom kontinentu, ili stazom & bogazom ka tundrama, stepama i tajgama daleke paganske prapostojbine. Neko će već zapitati/zavapiti: "Pa dobro, sto mu gromova, kako je moguće da je baš jednog Dačić Ivicu zapalo da odlučuje o tako nečemu?" Tjah, šta ćete, zgodno se namestio, to je valjda veština koju jedan đak generacije na FPN-u mora da ima…

Rečnikom životinjskog carstva kazato, ispada da je cenzus jedini Dačićev prirodni neprijatelj: ako njega savlada, besmrtan je. Dobro, nađe se tu i tamo nekih džepni(ji)h dušmana poput LDP-a, Lige ili sepeoa, ali od njihove slabašne ruke Dačić ne pogibe. Važno je da ga svi Golijati tetoše i čuvaju ga u zlatnoj rezervi, pa čak i onaj koji je baš diskretno strvinareći na kopnećem (biračkom) telu SPS-a izrastao u Golijata, a to je onaj što ga zovu Grobar, mada se odavno ne bavi tom ili bilo kojom drugom korisnom delatnošću, naprotiv.

Mada naizgled skroman i zahvalan – štono se kaže: gde ga turiš, tu ga i zatekneš – Ivica D. zapravo je u poslednje vreme prilično raspištoljen. A kako i ne bi: iskušenje je uistinu preveliko i za čvršće karaktere, ako pretpostavimo da takvih ima. Zato je svako ko tokom ovog proleća neoprezno i brzopleto rukuje frižiderom, peglom ili onom keramičkom nekretninom što dominira u nusprostorijama u velikoj opasnosti da mu bude po n-ti put vispreno objašnjeno kako Ivica i njegova partija doživljavaju veliku satisfakciju (koja je čak i Rolingstounsima izmakla!): nekako su, bre, svi ključni politički akteri došli na njihove pozicije u "nacionalnoj politici", nekako sve ono što sada govore i čine glavni ljudi i glavne partije u državi neverovatno podseća – ne toliko stilski, ali svakako sadržinski & suštinski – na ono što je govorio i činio Milošević. A ako je već tako, a tako je, šta može biti prirodnije, pa i poželjnije, nego to da se njegovi legitimni naslednici što pre iznova nađu na Najodgovornijim Poslovima, koji njima i inače tako lepo stoje! Lako se može desiti da posle 11. maja niko neće imati srca da im odbije tu malu uslugu, koju će Ivica i društvo zasigurno umeti da cene.

E sad, ako se vi pitate šta je to, dođavola, sa ovom zemljom, i kako smo se, famoznih Osam Godina Kasnije, strmeknuli tako nisko da nam budućnost možda može zavisiti od hirova, pizmi i interesa jednog Ivice, i to ne bilo kojeg Ivice nego The Ivice, ja vaistinu ne bih znao šta da vam na to kažem. Osim možda da ne treba kriviti Ivicu za to što je izvoleo zaposesti sav onaj široki, nebranjeni, promajni prostor koji mu je ljubazno stavljen na raspolaganje. Bilo bi to kao da se ljutite na kompjuterski virus što je oglodao mozak vašeg kompjutera. Pih, pa virus tome i služi, šta ste drugo očekivali?! Reč je o tome da je trebalo da ojačate imunitet vaše mašine. A i Srbija, sirota, još je slabunjava, svaka je infekcija kači. Mislite o tome – dok imate čime, dok imate o čemu i dok imate zašto.