Započinjem pisanje ove kolumne gotovo u minut u isto vreme kao i one od prošlog utorka, nešto pre osam uveče. Između njih je prošlo, dakle, samo 168 sati, a kao da je u njih stala cela jedna mala istorija… Kako god, prošlog utorka oko devet uveče stavio sam tačku na prilično rezigniran, zapravo depresivan tekst. Ne čak ni satima, nego tek minutima nakon toga, štošta se promenilo. Zašto? Pa, rekao bih, iz samo jednog razloga: našlo se sasvim dovoljno ljudi koji su bili vođeni sličnim osećanjem kao i ja, ali su ga transformisali u impuls gneva i odlučnog otpora. Tako narajcani, te večeri i sledećih večeri objasnili su neke stvari dramosernom kidnaperu naših života i, da vidite, ovaj ih je zapravo savršeno dobro razumeo. Ne što je inače pun razumevanja, nego što ima dobro razvijen instinkt spasavanja vlastite, da prostite, guzice.

Radilo se – izgleda da treba da vas podsećam – o jednoj prilično jednostavnoj stvari: sve razulareniji Pantokrator Srbije bio je umislio da može ponovo da postane vlasnik ključeva naših stanova i kuća, da nas ("za naše dobro") u njima zatoči i da nas drži tamo koliko god proceni da (mu) je potrebno. Proletos mu je to uspelo, da ne ulazimo sad u pitanja kako i zašto, ali cena za to je očigledno bila jako previsoka: ekonomska, zdravstvena, psihološka. E, zato je nagli, instinktivni izbruh gneva na prvi zvanični nagoveštaj reprize Velikog Zaključavanja bio onako jak, upečatljiv, onako impresivan: ne pamtim kad sam video i osetio nešto takvo, a veteran sam svih mogućih "uličnih zbivanja"; ovo je bilo nešto drugo, s ovim se ne pregovara, ovome se udovoljava, inače možeš naglo doći u situaciju da se od vlasnika svih ključeva premetneš u nekoga ko je sam pod ključem, ako me razumete. Zato je Pantokrator prilično brzo reterirao i, na onaj svoj patetično uvređeni način, objasnio da policijskog časa, eto, ipak neće biti, mada bi – morao je to dodati da udovolji svojoj povređenoj narcisističkoj sujeti – on to, eto, i dalje voleo. Sve je to što je bleskovitom brzinom buknulo prošlog utorka bilo poveliko iznenađenje za sve, a najveće kanda za samog tzv. Vučića, koji se, našavši se u onom poslovičnom nebranom grožđu, prvo ipak predostrožno poklonio bespogovornoj volji odlučnih građana, a tek kada se odmakao na bezbednu udaljenost, nastavio s verbalnim junačenjem bez ikakve supstance. Džaba, bio je duboko poražen, i to je znao i razumeo bolje od nas.

Od tada do danas evo traju neki čudni, konfuzni, politički i na sve druge načine krajnje eklektični ulični protesti u kojima učestvuje i marko i janko, na kojima ima mnogo nasilja, pre svega onog uniformisano i civilno policijskog, i na kojima levica ne zna šta radi desnica, i obrnuto. Razume se, Režim je, čim se malo pribrao, organizovao svoje nitkov-brigade za ne toliko razbijanje koliko kompromitovanje demonstracija; razume se i to da su i kojekakvi opskurni ekstremni desničari, uključujući i one koji ne rade na daljinski upravljač iz Službi (nego su kreteni po vlastitom slobodnom izboru) svojim nasilništvom, ali i pokušajem ideološkog repozicioniranja protesta kao pobune protiv "izdajnika Kosova" i slično, na neki način simbolički oteli demonstracije od onih koji su ga zapravo pokrenuli, iz razloga navedenih u gornjim pasusima. Pa se sad nad tom "otmicom" ritualno vajka svaki opozicioni lider, svaki antirežimski komentator i medijski formatirani slobodni mislilac (tzv. pundit). Ali, nešto se u meni snažno buni protiv zadovoljavanja ovim jalovo opozicionim, "antivučićevskim" opštem mestom. Hoću da kažem ovo: nisu samo desničari, nego i ono nešto "građanske opozicije" levo ili desno od centra, kao i razni drugi živopisni akteri političke scene, zapravo pokušali to isto – aproprijaciju inicijalnog protestnog pokreta protiv tipa koji je hteo da nam mazne i prisvoji ključeve od stanova i kuća. Kao što su prvi hteli da "čuvaju Kosovo", tako su drugi bili zapeli da "sruše Vučića" na o-ruk, u nekoliko dana ili nedelja, parazitirajući na pogonskom gorivu spontane anti–lockdown pobune. Dakako i dabome, niti će prvi "sačuvati Kosovo", niti će potonji "srušiti Vučića", pošto su, po običaju, našli pogrešno mesto i pogrešan način da to čine.

I zato, zbog tog tobožnjeg "neuspeha" i jedni i drugi krše prste i očajavaju što je na demonstracijama sve manje ljudi, što možda idu ka gašenju (mada se u ovako rovitoj situaciji, jasno, nikada ne zna šta se može dogoditi), što je ovo možda "još jedna propuštena šansa" i ostalo prigodno tra-la-la.

Zašto (mi) je ovo tako iritantno? Prvo, zbog nesnosne gluposti koja očiglednu pobedu nad brahijalnim nasilništvom Pantokratorovim ničim izazvana pretvara u poraz-u-najavi, misleći na krah svojih utopijskih planova. E, šipak! Ljudi su, u stanju do sada neviđenog stomačnog ispizda, pohrlili na ulice ne ni da "odbrane Kosovo" ni da iznude "pad Vučića", nego da mu kažu: "Vraćaj ključeve, lopino! Nemoj da ti ih mi uzimamo!" I on je, da vidiš, to učinio k’o lepa tetka… I sada, umesto da slavimo i da na tom kao suza čistom uspehu gradimo akcije za budućnost, mi treba da bluziramo zbog tzv. neuspeha svih onih koji su se na izvorni protest nakačili i s desna, i iz centra, i s leva?!

Ali, to je slika i prilika naših elita, sa ili bez navodnika: one ne umeju da prepoznaju najpreče svakodnevne potrebe ljudi ni kad ih ove doslovno štipaju za nos. A sve dok je tako, tzv. Vučić će moći mirno da spava. Pod uslovom da je zauvek zapamtio lekciju da nam ne krade ključeve.