Život piše romane, narod gleda televiziju, deca u mobilne telefone, a ponekad, istina retko, dobijemo priliku da doživimo autentično iskustvo katarze kroz kulturu. Svake godine ispred Muzeja Jugoslavije, Kuće cveća, ili Titovog groba, pisci iz zemlje i sveta čitaju svoja dela pred publikom na festivalu Krokodil. Ove godine kiša je pomerila prva dva festivalska dana u DKC, ali je za vikend sve ponovo bilo pod otvorenim nebom. Zanimljivo je što zvanični kulturni establišment uvek stidljivo isprati dolazak gostiju, osvane tu i tamo vest ili TV prilog, sa željom da gosti ipak na kraju odu odakle su došli, a mi se vratimo u našu kolotečinu zaslužnih umetnika od nacionalnog značaja. Krokodil je subverzivan u svojoj nameri da izbriše granice, preispituje prošlost i sadašnjost uporno dokazujući da se, ukoliko to želimo, možemo odlično razumeti.

Kao TV manijak, doživeo sam gotovo astralno iskustvo družeći se sa ljudima uz čija dela sam odrastao. Publika je reagovala na isti način, jer se pokazuje da je javno čitanje teksta veoma nalik na pozorište ili filmsku projekciju, gde osim ličnog doživljaja imate i osećaj kolektivne percepcije, toliko retke u današnjem vremenu izolovanog pojedinca-konzumenta. Zato je bina Krokodila svojevrstan ekran ili pre Agora, gde slušate reč i glas onih koji su je napisali i izgovorili, od autora.

Utoliko je u najmanju ruku čudno što mediji u Srbiji nisu imali potrebu da opširnije izveštavaju, da snime ili prenesu reči Bore Ćosića, koji je u svojoj 91. godini iz Berlina došao u Beograd. Čovek čija dela jesu književna klasika u Srbiji je i dalje pod nekom vrstom blokade, iako je u dobrovoljnom egzilu od 1992. Neverovatno je kada slušate o okolnostima pod kojim mu je dodeljena NIN-ova nagrada, a da se slična polemika o “podobnosti” vodi i danas.

Na Krokodilu su nastupe imali i Boris Buden, Zoran Predin, a poseban pomen i priznanje je dobila Dubravka Ugrešić, koja je takođe trebalo da bude jedna od učesnica.

Za mene je jedan od zvezdanih trenutaka svakako bio i nastup Viktora Ivančića, momka iz “Ferala”, Splićanina sa privremenim boravkom na Šolti, osobito liti. Ko bi vam mogao prirediti takvu ekskluzivu da vam lično autor čita iz Bilježnice Robija K upravo epizodu o Domovinskom ratu. Iako ova zbirka ima nekoliko decenija, ona je neverovatno aktuelna jer se patriotska retorika nije menjala, samo se dopisuju nove epizode. Sada je tek upadljiva činjenica da su akteri političke, populističke i estradne papazjanije dolazili i odlazili, starili i nestajali, ali je taj dečiji zajebantski pogled ostao večito svež i mlad. Robi K. je večiti mladić koji će nadživeti sve samoproklamovane očeve i majke nacija, naroda i narodnosti. U tribini o Poeziji mržnje koju smo imali na ovogodišnjem Krokodilu, Viktor i Mima Simić su razgovor završili porukom da je jedini lek protiv mržnje humor.

A onda je u Beograd stigao Bernhard Šlink, jedan od najvećih živih pisaca u Evropi. To subotnje popodne proveo je delom na protestnoj šetnji u Beogradu. Pošto su putevi oko muzeja bili blokirani, slučaj je namestio da smo se našli za stolom, spontano, poput dva putnika u vozu koji za sat vremena ispričaju jedan drugom svoj život i siđu na sledećoj stanici. Potpuno me razoružala neposrednost i ljubopitljivost ovog gospodina od bezmalo osamdeset godina. Zanimalo ga je sve, od demonstracija, gde su ga fascinirala nasmejana lica ljudi, preko poruka mržnje ili formata Hate poetry koji je nastao u Berlinu, a radimo ga već dugo i u Beogradu. Pričao sam mu kako sam za njega čuo od svoje višedecenijske drugarice Gorice, kojoj su “Letnje laži” bile omiljena knjiga svih vremena. Pričao mi je o Čitaču, o filmu kojim je zadovoljan, i Kejt Vinslet koju je priželjkivao za glavnu ulogu.

Naravno da me zanimalo kakve poruke i reakcije je dobijao za svoja dela. Krokodil je mala oaza duha za različite apatride iz regiona i šire, pa sam ga pitao da li su mu čitaoci u Nemačkoj zamerali što se bavi osetljivim temama holokausta i nacizma. Ovde bi takav angažman bio pažljivo meren različitim aršinima podobnosti i gotovo izvesno bi dobio etiketu izdajnika. Ovaj pravnik i sudija se zamislio, i rekao mi da zapravo nije bilo mnogo negativnih komentara i reakcija. Ukoliko se sve saberu, one su uglavnom bile vezane za roman Čitač i način na koji je prikazana glavna junakinja, bivša čuvarka u nacističkom logoru. Nekim čitaocima je smetalo što je prikazana toliko plastično, slojevito i verodostojno da kod publike može izazvati empatiju ili čak simpatiju. Čovek koji je duboko upoznao proces denacifikacije, koji nikada i nigde nije relativizovao zločine, uspeo je da prikaže dubinu ljudske duše, njenu mračnu i njenu ljudsku stranu. Njegov odgovor onima koji su ga kritikovali je bio da je suština knjige upravo u tome, o onome što je u nama ljudsko i onome što je neljudsko.

Tada se već smračilo, sa Tašmajdana je tutnjao nastup Tee Tairović, turbofolk zvezde, koji se završio vatrometom, opet kao da je Titov rođendan i da mu omladina donosi štafetu za Dan mladosti. I to ga je zanimalo. Bernhard je ustao, bilo je vreme da publici pročita deo svog novog romana i srdačno smo se rastali.

U ta četiri dana ponovo je osvojen “Prostor slobode”, što je i slogan festivala Krokodil. Upravo ta činjenica da se slobodna teritorija ne mora omeđiti i definisati ni geografski ni nacionalno, već umetnošću, pokazuje da u Beogradu još postoji iskra slobode, koju smo ove godine videli, čuli i osetili, isključivo uživo, i na festivalu i na ulici tokom protestnih šetnji.