Kao u vicu: Putuju istim avionom…

Krajem godine množe se izbori za razne liste najmoćnijih, najuticajnijih, najuspešnijih, uopšte naj… Od pevačica do političara. Može i obrnuto. Pre neki dan slušam zanimljivu tezu o pravoj reprezentaciji Srbije koja je trebalo da se pojavi u Briselu kad je stigla blagovest o ukidanju viznog režima za putovanja građana Srbije u zemlje Evropske unije.

Umesto, kaže ta teza, da je Boris Tadić u sedište evropske administracije poveo Ivicu Dačića i Snežanu Malović, ministre policije i pravde, istina resorne državne ministre za vizna i slična pitanja, trebalo je da povede Tomislava Nikolića, Miroslava Miškovića i nekog seljaka iz Mrčajevaca.

To je, po toj tezi, prava srpska reprezentacija koja odslikava duh zemlje koja se, ukidanjem viza, simbolički, nakon 18 godina izgnanstva, vraća u okrilje porodice naroda kome pripada i od kog se odmakla u fazi duboke nesvesti oko realnog sveta koji je okružuje.

Ovako, ponavlja se u toj tezi, mi smo predstavili jedan istina visok sloj činovništva, a nismo sliku o Srbiji u kojoj je glavna opoziciona snaga (Tomislav Nikolić) retorski potpuno privržena evropskoj integraciji koliko i vodeća politička snaga, što bi, teorijski barem, trebalo da predstavlja garanciju Evropi da sa "tog puta ne skrećemo", zatim krupni kapital (Miroslav Mišković) kao dokaz da uvažavamo ono na čemu i Evropa počiva, i jednog seljaka ( onog iz Mrčajevaca), ne da bi bio folklor, nego da istaknemo jednu od potencijalnih komparativnih prednosti u budućoj podeli posla.

Radnika tu nema, oni ionako leže na prugama.

Rekao bih da je teza zanimljiva, a slika bi bila nadrealna: putuju Tadić, Nikolić, Mišković i neidentifikovani seljak istim avionom, može i Miškovićevim, i šalju sliku i poruku Evropi, kao i nama, u Srbiji, da pitanje evropskih integracija nije više pitanje partijske politike, već državni stav o tim stvarima oko kojih je postignut konsenzus.

Evropa nije partijski plen, nije ni ministarsko leno sa koga će ovi što su sada na vlasti da ubiraju desetak, što u parama, što u glasovima. To je ili narodno opredeljenje ili je ništa.

Dobro, delegacija bi mogla da bude i drugačije sastavljena, ima još bogatih i ima još seljaka, ali nikako ne bi bilo pametno izdvojiti iz njenog sastava Tomislava Nikolića.

Parlament i moć: Pitanje efikasnosti

Taj je, Tomislav Nikolić, za godinu dana narastao mnogo i sad izgleda kao neko preraslo dete, takoreći džin, koga puštaju okolo da se šeta u špilhoznama. Sve ankete i lokalni izbori pokazuju da je reč o snazi koja raste, ali je odeven u tesnu garderobu. To mora ozbiljno da ga žulja. Jedan od ključnih problema na putu srpskih evropskih integracija već u narednih mesec dana može biti činjenica da sastav srpskog parlamenta ne odražava realni raspored političke moći.

Nama je, pojedinačno, u parlamentu najjača stranka koja je protivna evropskom putu, reč je o SRS, a da na poslednjim lokalnim izborima jedva ili nikako ne prelazi cenzus. To se koliko sutra može odraziti na funkcionalnost parlamentarnog i političkog života u Srbiji. Put u Evropu podrazumeva brze promene onih zakonskih okvira koji približavaju Srbiju evropskim standardima i vrednostima, a ta brzina, efikasnost i kvalitet odluka, umnogome zavise od toga da li parlamentarni sastav odražava i potpuno reflektuje raspoloženje vodećih političkih snaga.

Kada to nije tako, a u Srbiji u ovom trenutku sigurno nije, pribegava se izborima kao načinu da se izađe iz ćorsokaka. A ovde kao da smo od izbora onoliko dalji koliko je Tomislav Nikolić bliži vrednostima s kojima je koalicija Borisa Tadića dobila prošle parlamentarne izbore.

Imamo parlament koji više odražava partijsku disciplinu i svako malo pokazuje spremnost i na kohabitiranje u čiju političku iskrenost se može sasvim pouzdano sumnjati, nego što je verna slika političke snage partija koje imaju narodnu podršku.

Održavanje takvog stanja na dug rok opasno je za Srbiju. Rekao bih čak da je to i razlog sveprisustva Borisa Tadića u političkom životu zemlje, što, takođe na duži rok, nije dobro. On je supstitut za regularno stanje. Njegova izborna funkcija je nesporna. On ima potvrđenu političku legitimaciju, ali je sve ostalo pomalo sumnjivo i onda se on javlja kao neka vrsta pokrivke za golotinju vlasti čija snaga jeste legalna, ali nije sigurno i da je legitimna.

Narasla politička snaga nema potvrdu u parlamentu i to je opasno stanje koje je bolje rešiti izbornim putem nego lošim kompromisima ili na način koji bi mogao biti gori od toga.

Strpljenje i politika: Čekajući odgovor

Zamislimo makar hipotetički kakva bi korist bila od parlamenta koji deli isti strateški i politički cilj makar grupe u njemu imale i različite ideje o mehanizmima dolaženja do cilja, efikasnosti konkretnih sredstava za postizanje cilja, pa čak i različite ideje o brzini neophodnoj za ostvarivanje pojedinačnih ciljeva.

Da li bi najzad u parlamentu imali borbu i konkurenciju ideja umesto borbe i konkurencije uskih partijskih interesa? Da li bi bilo lakše doneti promene izbornog zakona, napraviti manju i efikasniju vladu, uspostaviti bolju kontrolu države i posebno državnog troška, da li bi, sve to zajedno, unapredilo politički život u zemlji?

Kada se, dakle, ovih dana u Srbiji raspravlja o tome hoće li biti vanrednih parlamentarnih izbora ili ih neće biti, o čemu se ovde ionako stalno raspravlja i kad nema dobrih povoda, onda taj element da skupština ne reprezentuje dominantne političke volje mora biti važniji od trica i kučina, tajminga, oportuniteta, a da ne govorimo o ličnim interesima.

Koliko će Toma Nikolić i njegov osokoljeni SNS da izdrže tu vrstu političkog pritiska kad znaju da su jedna od vodećih političkih partija u zemlji, a marginalizovani su zbog interesa onih koji su trenutno na vlasti, i da li će, ako to stanje potisnutosti bude dugo trajalo, da budu strpljivi u iščekivanju odgovora Vojislava Koštunice oko privrženosti evropskoj ideji?