Svake bogovetne noći sanja more. Te on sa ribarima lovi na sviću, te on i Ljiljana na prekookeanskom brodu, počinje prijem za da li godišnjicu njihovog braka da li neki državni jubilej, tu i Titov ađutant, pa neki stariji komunista, kao da je Đuro Pucar Stari, a kao da i nije, onda Spomenka Jović, tek se zadevojčila, treba da preda raport i cveće Jovanki koja nema punđu nego šiške kao Mira, tu i Komrakov, potpuno sed i izbeljen kao Maks fon Sidov, sa njim i njegov sobni kolega, noćni čuvar iz Zvečke, doteran i začešljan kao neki krupije… Vučić, još izduženiji nego u stvarnosti, peca preko ograde iako je u smokingu, Šešelj, mlad kao da je pre pet minuta doktorirao, u jednodelnom kupaćem, viče : "Čovjek u movu! Čovjek u movu!", ovog puta se ne šali, donose davljenika, a to Gugl, pljucnuo malo morske vode po palubi i već se smeši onim plavim očima: "Nisam potpisao primitak poziva, nije mi uredno uručen, ha, ha, dajte gajbu pošipa, da se ugrejem!"

Treće noći, možda i te iste (kad se spavač vratio iz kupatila), opet more: "Ekspres" ga poslao u Kupare, sve plaćeno, dnevnica dvesto pedeset evra, Buda Košutić kao fotoreporter, iz recepcije izlazi Kertes u uniformi "Atlasa": "Vodim vas sve u Dubrovnik na otvaranje Igara…"

Budi ga poznat glas. Možda ribari pričaju o ulovu, ili oriđinali u nekoj betuli ćakulaju uz prepodnevnu bevandu? "Jeste li vi pre nego što ste se vratili u Janju živeli u Beogradu?", pita prvi bodul, šta li je, drugi kaže da jeste, prvi glas, koji je i poznat a i ne zna se baš čiji je, nastavlja: "Jeste li kao musliman imali ikakvu nepriliku, je li vas neko ometao u klanjanju, u tom vašem Ramazanu, Bajramu i šta ti ja znam, je li vas neko zlostavljao, silovao ili ubio?", spavač otvara oči, prepoznaje radijator, luster koji su on i Ljilja dobili za Mladence, ta kod kuće je, ovde će spavati još deset, ne, još devet noći, na to će misliti kad se primakne kobni datum, Ljilja mora da je još na pijaci, gledala prenos iz Haga i ostavila televizor uključen… "Evo je! Ide Ljilja, nosi dva zembilja, bolje da sam se posvetio poeziji nego novinarstvu koje me je dovelo dokle me je dovelo!"

Navikao je da broji svaki okret ključa, gornja brava, jedan, dva, donja brava jedan, pauza, dva, treba da se podmaže, kako svaki ključ ima neki svoj tonalitet, ranije nisam nikada o tome razmišljao, kako li će zvučati ključ od… Ne, neću o tome da razmišljam…" Ulazi jedan zembilj, Ljilja, za njom ogromna najlon kesa: "Pogodi šta sam kupila…" "Hoću na more!", preseče je inače snebivljivi i ćutljivi životni saputnik. "Pa dobro, mili, termin ti se doduše primakao, ali možda baš zato, napisaćemo sudu da još nisi prodao stan i da zato do daljnjeg ne možeš na izdržavanje, to ću ja da ti sročim, ne treba nam niko, taman da ne ispadnem iz spisateljske forme!" "Ako dobijem odgodu zbog prodaje stana" nastavio je probuđeni osokoljen bračnom, ljudskom i kolegijalnom podrškom, "moja je lična i personalna stvar gde ću da tražim kupca!"

Tako je u 10:42 pala odluka da ide na more.

&

Prijatelji su mu nudili da ode na rekreaciju u Republiku Srpsku, obezbediće mu prevoz, smeštaj, hranu… "A identitet?", upitao je. "Može i to, ali bez plastične operacije!" "Što, nemate svog plastičnog hirurga u Republici Srpskoj, ha, ha, ha!" "Nije to problem", nasmejaše se sad i prijatelji: "Potreban si nam ovakav kakav si u prirodi, tako te gledaoci pamte i takvog te čekaju!" Svedodžba o nesmanjenoj popularnosti izmamila mu je osmeh, nakašljao se i razvezao iz glave dok su ga prijatelji zadivljeno gledali: "Dragi gledaoci, oslobođena Srbijo! Strahovladi petooktobarskih pučista došao je dugo očekivani kraj! Patriotske snage zadale su smrtni udarac petoj koloni i stavili tačku na blaćenje naše matere i prodaju njenih najboljih sinova dušmanima. Slobodi je kako to već biva prethodilo izvesno neizbežno krvoproliće zbog kojeg Privremena vlada dabome žali, ali koje se nije moglo izbeći i koje je zalog da će se Srbija vratiti miru, blagostanju i demokratiji kakvu pamtimo pre dosmanlijskog puča…" Posle aplauza prijatelji predložiše da se krene u RS, ali se govornik nije dao: "Ne dolazi u obzir, da neko ko juri Karadžića nabasa na mene, terali medveda, isterali zeca, hoću u Crnu Goru i kvit!" Prijatelji nisu navikli da im se protivureči, ali kad je neko dragocen onda je dragocen, prešlo se na plan B: odmor na crnogorskoj rivijeri.

&

U novoj postelji nijednom nije sanjao more, Beograd pa Beograd. Ogroman tobogan iza "Metropola". Kratko ošišan, bucmast građanin u odelu i montgomeri mantilu spušta se, ali ga u pesku čeka portir "Metropola" sa onim njegovim gombama na ramenima: "Ovo je tobogan samo za goste hotela!" "Gospodine, ja sam Mlađan Dinkić, guverner Narodne banke Srbije, a ovo ovde je prva srpska stotinarka posle osamdeset pet godina!" "Da, svakako, ja sam Haile Selasije, inače car, ovo mi je uniforma za prijem u Belom dvoru!", uzvraća portir stavljajući dasku sa ogromnim ekserima pod tobogan, u taj mah zalaja pas, spavač se trže: "Hvala bogu, nisam na Tašu, ovo je vučjak sa albanske granice, Bog ga blagoslo…" Zvekir na vratima vikendice zadrma snažna ruka: "Otvaraj, rđo beogradska!" "Ko je to?!" "Znaš ti dobro ko je, otvaraj i ne blebeći ništa!" "Pobogu braćo, znate koja je ura?…" "Ustaj da ti pročitamo prava, šaljemo te za Beograd!" "Zar ne možete da mi date nedelju-dve dana da ovu vikendicu malo pospremim?" "Ču li ti šta ti komandir reče?! Ideš za Beograd!" "Sam?…" "A gospodin bi sam?! Pa da opet zaboraviš što ti je činit! Izbruka si sud i miliciju u Beograd, nas vala nećeš! Mi ćemo da te spakujemo i predamo, a oni tamo ako te opet pušte – pušte! Nama ni iz džepa ni u džep!"