Deset godina sam čekao da napišem ovaj tekst. Od trenutka kada sam negde u martu ili aprilu 1997. prvi put naručio knjigu na Amazonu (reč je o Ester Dajson, mami interneta). Knjiga je stigla iz Amerike nakon osam nedelja, baš kao što je na sajtu obećano. Posle toga sam kupovao svašta, još knjiga, CD-ove, softver, avionske karte, digitalne organizatore. Ali uvek se radilo o stranim sajtovima i plaćalo se u evrima, funtama ili dolarima. Čvrsto sam verovao, pa i pisao, da će srpski internet dobiti smisao tek kada budemo mogli da naručujemo proizvode i usluge unutar zemlje i plaćamo ih lokalnim karticama u dinarima. E pa, od pre nekoliko dana to je moguće zahvaljujući niškoj kompaniji Pakom (www.pakom.co.yu) i Dajners klubu (www.diners.co.yu).

Isprobao sam servis i nemam nijednu primedbu. U nedelju sam naručio neku sitnicu sa Pakomovog sajta, platio u dinarima Dajners karticom (takođe na sajtu) i već u ponedeljak ujutru naručeno mi je dostavljeno na kućni prag. Ne kažem da je to pravilo i da će svaki naručilac biti uslužen ovako efikasno, ali moje iskustvo govori da je to moguće, a to je već nešto.

Ono što je neobično u celoj priči jeste to da je ovaj servis napravio Pakom, dakle firma koja se bavi prometom računara i IT opreme, a ne neka od banaka koje to godinama najavljuju. Pakom (pogledajte na sajtu) nudi i drugima mogućnost da svoju robu i usluge nude na internetu, što znači da se tako može prodavati sve, od knjiga i muzike do pice i kineske hrane. O naručivanju odeće da ne govorimo, samo ako ste sigurni u svoj konfekcijski broj. Učlanjenje u sistem nije preterano skupo, ali marže jesu (idu i do šest odsto) s tim da bi mogle da padnu kada se u sistem uključe druge kartice poput Vize i Masterkarda. Nažalost, nedostatak sluha u Narodnoj banci Srbije još uvek drži Dina karticu daleko od onlajn trgovine, što je velika šteta za nas građane.

Time se otvara more biznis opcija, čak i za one sa relativno malim sredstvima (u posao je moguće ući i sa 500 evra kapitala). Više nije neophodno da zakupljujete atraktivan prostor za butik u centru grada, već možete da radite iz jeftinog magacina negde u unutrašnjosti. Potrebno je da napravite i dobro izreklamirate sajt i da ponudite konkurentne cene, niže od onih u običnim radnjama.

To je moguće jer su troškovi onlajn prodavnice znatno niži, a u nekim delatnostima nije vam potreban ni magacin. Proizvod počinjete da pravite tek kada ga neko naruči te ne postoji lager koji vam je zarobio sredstva. Važna komponenta uspešne onlajn radnje je kvalitetna dostava, a moja saznanja su da u ovom trenutku to u Srbiji nije problem, mada bi mogao da postane ako se onlajn radnje sada brzo rašire. S druge strane, za more usluga poput onlajn video-klubova neophodno je da Telekom ili neko sličan što pre razvije internet veze brže od ovih koje se sada nude.

Mogućnosti onlajn trgovine su neograničene, ali najvažnije je da je tako nešto konačno moguće i u Srbiji. Ušli smo u tu vodu i nema više nazad. Ko to ne razume, džaba mu je da čita o Majkrosoftu, Guglu, Delu, Amazonu i njihovim biznis modelima.